Predstava "Sumnjivo lice"
Koncept i režija: Vojislav Arsić
Izvedbeni tekst i dramaturgija: Milena Bogavac
Igraju: Zoran Pajić, Jelena Bogavac, Isidora Simljonović, Đorđe Živadinović Grgur, Marko Panajotović, Uroš Novović, Aleksandar Vučković, Aleksandar Jovanović I Predrag Vasić
Vojkan Arsić u brošuri predstave "Sumnjivo lice" piše: “Zbog toga što nam je sadržaj ovog komada poznat, počeli smo da ga podrazumevamo, pa sto trideset godina pošto je napisan, izlazimo iz pozorišta nasmejani i srećni, jer ‘sve je kao nekada’. A zašto je tako? Da li smo srećni što smo društvo koje sto trideset godina ima iste probleme i da li to znači da, zapravo, i ne želimo da se menjamo?“
Čini se da je ovo slučaj ni samo sa ovim komadom, već pretežno osećanje nakon predstava koji kao potku koriste klasične tekstove koji obrađuju fenomene koje su prisutni u našem društvu: korupcija, strah, razne vrste malverzacija. Odgledamo, proces identifikacije donosi naizgled aktivno klimanje glavom, prepoznavanje i neosnovano olakšanje. Mistifakcija angažovano – političkog teatra je sprovedena. Sledeći stepen i razina su rezigniranost i opčinjenost naizgled nepostojećim pozorišnim iluzionizmom i zavodljivošću.
Ova predstava odmah izlazi van okvira ne baveći se samo aktuelizacijom drame, već se upušta i u politički kontekst nastanka samog teksta. O 36 godina nemogućnosti i nepodobnosti dramskog teksta. O onome šta se može, a šta se ne može progovoriti. O nepodobnosti koja se maskira duhovitošću i gegom. Sakriti pravu poruku i stanje u institucionalnim teatrima i institucijama. Zato akteri na sceni odmah postavljaju pitanje: Šta je smešno? Ništa nije smešno. Ova izjava referira i na iskaz premijera Aleksandra Vučića za vreme poplava u maju 2014. godine u Srbiji za vreme vanrednog zasedanja vlade: ‘Ništa mi nije smešno’. Apsurdnost njegove izjave se može povezati sa apsurdnošću smeha zaborava i važnosti izjave “Ništa nije smešno” koja postaje lajt motiv tokom predstave. Kako se izgovara i u samoj predstavi: komad je uvršten u lektiru za sedmi razred osnovne škole, a „osnovno obrazovanje je obavezno“. Pročitati i nasmejati se i nedovoljno obratiti pažnju šta Nušić ovim komadom govori počevši od samog predgovora.
Izvedbeni tekst Minje Bogavac je već prepoznatljivo direktan, pulsirajući, uznemirujući. Ovaj put on nema trenutka predaha koga i ne treba imati jer „pozorište“ postavlja pitanja i brehtijanski podučava ne samo publiku, već i glumce (Zoran Pajić, Jelena Bogavac, Isidora Simijonović, Predrag Vasić, Marko Panajotović, Đorđe Živadinović Grgur, Uroš Novović, Aleksandar Jovanović i Aleksandar Vučković). Osvešćenost, namera i ukazivanja ogleda se u svakoj njihovoj gesti i reči. Izvedbeni tekst Minje Bogavac i režija Vojkana Arsića promišljaju svakog od likova drame prenoseći ga u aktere sadašnjeg trenutka. Promišljajuči klišee, tabue i konstrukte društva otvoreno se govori o pruduktima medijskog mehanizma koje čine spektal i unutar njih životi privida. Scenografija se stuktuira pomoću televizijskih ekrana i sastavni je deo u kreiranju skoro svake scene. Položaj žene je ovde predstavljen koncizno u liku Anđelke (Jelena Bogavac) koja svoju potčinjenost održava sedativima i antidepresivama što se horski opeva kao simbolično i poznato dominanto sredstvo uljuljkivanja i nesvesnosti nacije tokom devedesetih godina. Korupcija, strah i neslobode dostižu vrhunac transformacije aktera u osobe sa „fantomkama“ što referiše na rušenje objekata od strane nepoznatih osoba u fantomkama u Hercegovačkoj ulici, u beogradskom naselju Savamala. Kao simbol mehanizama moći. Songovi naglašavaju i ogoljuju mikrošrafove vlasti koji ponekad nevidljivim ili sofisticiranim praksama modifikuju kontekst društva.
Cela predstava je nastala iz neophodnosti za javnim iskazom o količini straha i neophodnosti da se konstantno upire prstom na neistine ili istine koje nisu osvešćene. Ova grupa ljudi krenula je u javno polje polemike bez skoro ikakvih sredstava. Ljudi su pozivani preko društvenih mreža da pomognu koliko mogu u nastajanju predstave. Nastajanje ovakvih predstava ne sme se zaustaviti. Radikalno čitanje, radikalni angažman, radikalne strategije trebaju biti u skladu sa isto tako radikalnim i otvorenim sprovođem straha, panike i nasilja.
