„Imaš iluziju da nešto možeš da promeniš, ali to zapravo ne možeš. Kod nas javna reč nikada nije imala težinu. I to počinje da ti smeta, što uopšte taj posao nema nikakvog efekta, ne postoji konsekvenca. Mnogo puta sam sebi poslednjih godina postavljala pitanje zašto sam još tu. To nije dobro plaćen posao, nemam želju za eksponiranjem... Negde mi je uvek bilo super da nešto promeniš, da na nešto ukažeš, da ukažeš na nepravdu, da se neko posle tih tvojih minuta emisije oseća bolje, ali kad shvatiš da toga nema, ili da ga ima nedovoljno, pitaš se što to radim sebi, drugima... Ja više ne verujem u to.“

Ovako svoj posao opisuje jedna od naših sagovornica koja je višedecenijski radni vek provela u javnom servisu. Javni mediji su uglavnom vidno osećali promene političke vlasti u Srbiji, mahom kroz smene u upravnim odborima i postavljanje novih urednika. Međutim, sa poslednjim promenama, i ono malo što je izgrađeno nakon demokratskih promena – polako, ali sigurno erodira.

Važna odrednica položaja medijskih radnika u javnim medijskim servisima jeste poslovna, uređivačka i programska samostalnost, i na osnovu ta tri parametra se meri stepen izloženosti pritisku vlasti, piše Đorđe Vlajić u knjizi „Pasivni aktivizam novinara“. Srbija trenutno ima dva javna medijska servisa, a imala je medije u vlasništvu lokalnih samouprava, koji su privatizovani zaključno s krajem 2015. godine.

Pritisak koji mediji trpe utiče na njihov profesionalizam, ali se ne odvija samo spolja, kroz političke pritiske, nego i iznutra – kroz izbore urednika, menadžera, odabir „prihvatljivih“ novinara, zapošljavanje nenovinara koji su deo stranačkih struktura, te, na samom kraju, kroz direktnu diskriminaciju na poslu.

„Godinu dana pre privatizacije je usledila promena vlasti pa je direktor smenjen, došao je drugi koji je promenio način rada u redakciji. I ranije su postojala neka pravila, ali nije bilo to toliko striktno. Bilo je više slobode. Kad je došlo do promene vlasti, resori su uzeti od mene. Objašnjenje je bilo da nisam bila podobna za to“, kaže novinarka kojoj su nakon toga davani resori koji do tada nisu ni postojali u tom mediju. Zbog odbijanja da ih radi, na kraju je morala da piše obrazloženje.

Njen kolega kaže da su nakon smena počeli da dovode nove ljude.

“To je ekipa koja nema ugovor za stalno. To je prvi strah i baš i ne postavljaš mnogo pitanja. Nemaju mnogo iskustva u ovom poslu, a nisu ni naučeni da rade dublje priče zato su i pogodni za takav način rada”, pojašnjava naš sagovornik.

Prema istraživanju koje je objavila fondacija „Slavko Ćuruvija“ „Kontrola i sloboda medija: Svedočenja novinara“, gotovo 40 odsto novinara je reklo da im je urednik nametao neku temu za koju nije bilo profesionalnog opravdanja, a isto toliko njih i da im je promenio vrednosni ton teksta ili naslova, kako bi određeni akteri ili događaji bili prikazani pozitivno ili negativno.

„U javnom servisu još uvek postoji ideologija da smo dužni da štitimo državni interes. I to je ta tradicija koja postoji i u Radio-televiziji Srbije i u Radio-televiziji Vojvodine. Preokret u novinarskoj profesionalnoj idelogiji – mi smo javni servis, a ne državna televizija - se odvija jako sporo. Oni prosto prihvataju da zbog značaja koji imaju moraju da štite interese države. Jedan od intervjuisanih novinara u pomenutom istraživanju kaže: 'Meni je urednik rekao mi smo javni servis, a ne perjanica opozicije. I ti to sebi treba da utuviš u glavi.' Još uvek su važniji državni nacionalni interesi, a ne javnost i to se vidi. Ta nepromenjena profesionalna ideologija, to se u javnom servisu vidi“, kaže komunikološkinja Jovanka Matić sa Instituta sa društvena istraživanja, koja je vodila istraživanje o kontroli medija u Srbiji.

To potvrđuje i svedočenje jednog od novinara s kojim smo razgovarali: “Ljudi su nam govorili: ‘Kad dođe nova vlast, uvek su smene. Šta sam se ja smena nagledao.’ Ljudi ne razlikuju smene na rukovodećim mestima, i to ne odobravam, ali mogu da shvatim. Ali ako ti vidiš da ti sistem radi i da daje rezultate, onda valjda taj sistem nećeš dirati. I onda mi dođeš s pričom da je to normalno. Pa nije normalno. Gde je to normalno?”

MOBING, UCENE, OTKAZI

U takvim okruženjima novinari koji su se trudili i trude da profesionalno obavljaju svoj posao, suočavaju se sa čitavim nizom teškoća – diskriminacijom, negativnom selekcijom, mobingom, nemogućnošću rada na temama, nemogućnošću profesionalnog rada, kao i uskraćivanjem rada na temama od javnog značaja.

„Ranije smo radili kritički priče, istraživali, zvali, mučili javne službe dok ne dobijemo odgovore i pitali zašto im je toliko potrebno za te odgovore. Danas, u mojoj medijskoj kući novinar nazove, recimo vodovod jer stanovnici jedne ulice nemaju vodu i oni kažu – biće rešeno. I novinar stavi da će problem biti rešen i tu se cela priča završi. To nije novinarstvo“, kaže naš sagovornik koji je sklonjen sa svoje pozicije jer je pripadao „prethodnoj“ uređivačkoj politici.

„Ja sam danas uglavnom u redakciji, skidam i priređujem vesti sa agencija, više ne idem na teren. Dakle - rekao, dodao, podvukao, istakao... i to je to. Kao na traci. Kreativnost nula i pakovanje. U programu nema toliko naših priča kao ranije. Urednik dođe, skine plan dešavanja, odluči šta mu treba, služba je pod moranje i određeni državni funkcioneri“, kaže jedan od naših sagovornika.

Pojašnjava da im, nakon političkih promena, nije uopšte bilo dozvoljeno da rade iz, kako kaže, straha da će možda nešto namerno da naprave.

„U prvom momentu nam ništa nisu davali da radimo. To je trajalo dosta dugo. Dođeš na posao, odeš u kafić i sediš i piješ. Nemaš šta da radiš. Niti oni žele da ti daju nešto, niti prihvataju tvoje predloge. Nikad nije rečeno ne može, nego hajde, videćemo. Na kraju shvatiš gde si. Vremenom odustaneš od tih priča za koje znaš da u startu neće proći, vidiš da ne vredi i predaš se.“

ŠTA HONORARCI IMAJU SA SINDIKATOM?

Svi naši sagovornici, bilo u lokalnim, regionalnim ili medijima u državnom vlasništvu navode da im u takvim situacijama sindikati nisu bili od pomoći. Glavna podrška i pomoć bila su novinarska udruženja.

“Niko od sindikata nije hteo da se zamera novom rukovodstvu. Jedino što smo imali kao osećaj sigurnosti su advokati preko novinarskog društva”, kaže jedan od sagovornika.

Novinar sa javnog servisa je u trenutku kada su mu počeli smanjivati mogućnost rada, tražio takođe pomoć od sindikata – ali je nikad nije dobio. kako kaže, osećao se sam na crti.

„Dve godine je moj slučaj na sudu. Oduzeli su mi radno mesto, premestili me na drugo, skratili mi emisiju sa sat vremena na šest minuta, i na kraju mi smanjili honorar na 50 evra. Zahvaljujući novinarskom udruženju i pravnoj pomoći, najpre sam uložio prigovor na dotadašnje odluke ali se digla frka jer – kako može honorarac da se buni zbog mobinga? Može stalno zaposleni, ali mi moderni robovi ne. Ali naravno da možemo. Nisu mi dali odgovor na prigovor, ali su mi dali otkaz. I tad sam podneo tužbu za mobing. Dve godine taj proces traje, a trebalo bi po zakonu da se rešava hitno. Neki nisu ni dočekali da im se tužbe protiv medija završe “, kaže Filip Mladenović, nekadašnji novinar Radio Beograda, koji je danas freelancer.

Njegov položaj je dodatno otežan činjenicom da je bio honorarac, jer prema istraživanju „Radno pravo i mediji“ Medija centra iz Beograda i Centra za nezavisno novinarstvo iz Moldavije, u Srbiji je dosadašnje iskustvo pokazalo da sindikati uspevaju da učestvuju u zaštiti radnih prava novinara uglavnom kod javnih medija, ali se sloboda sindikalnog organizovanja jamči samo zaposlenima. Honorarni saradnici su isključeni iz bilo kakve vrste dogovora koji sindikati postignu unutar jedne medijske kuće.

Među našim sagovornicima jedan je 15, a drugi 12 godina honorarno radio za javne medije. U međuvremenu su nekoliko puta konkurisali za posao, ali nikada nisu primljeni, uglavnom iz zvanično finansijskih razloga, iako je, prema svedočenju jednog od njih, u to vreme u istu medijsku kuću primljeno nekoliko novih ljudi.

„Dođu na nekoliko meseci, i nakon toga su ih primali za stalno. To je bio stranački kadar. Nisu ranije bili novinari, ali su dovedeni i ostali da se bave novinarskim poslom“, svedoči jedan od sagovornika.

Radijskoj novinarki su iz udruženja savetovali da ne daje otkaz, iako je, kako kaže, bila jako besna i htela je jednostavno samo da ode. „Potpuno su mi obesmislili rad, bilo mi je jako neprijatno, ali kolege su mi govorile da oni meni treba da daju otkaz, a ne ja njima.“

POSTAVITI PITANJE ILI DRŽATI MIKROFON

Prema rečima izvršne izvršne direktorke Centra za istraživanje javnih politika Tanje Jakobi, novinari su ljudi koji najmanje znaju o svojim pravima, što potvrđuje i svedočenje naše sagovornice: „Na kraju su nas držali u potpunoj neizvesnosti, s tim da nisu hteli da dele informacije s nama kakva prava imamo, kako da se ponašamo glede privatizacije, pa smo sami morali da idemo u granski sindikat i da se sami brifujemo kakva su nam prava. Nekoliko dana pre samog procesa direktor je popustio i sazvao sastanak da je došlo do kraja, da je radio prestaje da postoji, da nema finansiranja od grada, da dođemo da potpišemo da ćemo dobiti otpremnine i to je to.“

Materijalni položaj, prosečna plata koja je oko ili ispod državnog proseka, kada se isključe zarade rukovodstva i urednika, permanentni pritisak da se smanji broj zaposlenih, upitna poslovna programska i uređivačka samostalnost ostavljaju prostora za tvrdnju o prekarnosti zaposlenih u javnim medijima, smatra Đorđe Vlajić.

“Strah, nezameranje, briga za sopstvene prihode, to je sudbina svih nas koji dižemo glavu i borimo se za normalne uslove rada. Novinari se osećaju nesigurno, nemaju nikakvu garanciju da će njihova prava biti ispoštovana i to je prauzrok svih problema u Srbiji”, kaže Filip Mladenović.

Zbog stanja u javnim medijima, poslednjih godina u Srbiji su se zaposleni bunili, a najveća pobuna izbila je u Radio-televiziji Vojvodine, nakon smene rukovodstva posle političkih promena u pokrajini.

Pokret #PodržiRTV izveo je na ulice hiljade građana koji su branili svoje pravo na slobodu informisanja i bio vidljiv ostatku javnosti, dok su neke manje, ali jednako važne pobune, poput one u Radiju Subotica, ostale daleko od očiju javnosti. Ni jedna pobuna nije sprečila preuzimanje ili potpuno uništavanje medija. Prema istraživanju o kontroli medija, novinari sami misle da su odgovorni za stanje u profesiji i da im nedostaje hrabrosti i solidarnosti. Međutim, kako kaže Jovanka Matić, novinari na prvom mestu nisu zaštićeni, a za to je neophodno da imaju kolektivni ugovor na nivou države.

“Kada bi imali kolektivni ugovor, koji zaista štiti njihova prava, onda bi mogli da kažu vlasniku ili direktoru da ne može da se meša u ono što rade. Recimo, kad bi postojao ugovor koji štiti glavnog urednika od direktora, i koji podrazumeva da urednika biraju novinari, to bi bila drugačija slika. Novinari nigde nemaju pravo odlučivanja ko će im biti urednik”, podseća Matić.

Negativna selekcija je sastavni deo kontrole unutar redakcija, a s njom strada i profesionalizam.

“Veći profesionalizam je bio kad sam došla da radim, sredinom devedesetih nego poslednjih 10 godina. Tu nije mogao da uđe neko ko nema završen fakultet. Tačka. Poslednjih godina opšta tabloidizacija medija je došla i u medije u državnom vlasništvu. Osnovni princip je bio da zaposlimo klince da nam trče okolo, a mi ćemo to da spakujemo. ali, tako se ne radi. Niti oni uče, niti mi imamo kvalitetne informacije”, kaže jedna od naših sagovornica i dodaje:

“Imate novinare koji misle da su novinari, a ne znaju da nisu. Imate danas i takve urednike i zašto bi onda takav urednik zaposlio boljeg od sebe. Neće.”

Novinar je, prema rečima jedne od naših sagovornica, čovek koji postavlja pitanja i traži odgovore u javnom interesu. No, toga je sve manje. Novinarsko pitanje, kao glavna alatka ovog posla, je ubijeno, kako kaže Tanja Jakobi. U većini slučajeva danas su tu, prema rečima jedne od sagovornica, držači mikrofona.

“Ali da znate, ni to držanje mikrofona nije postalo tako lako. Znam ljude koji su odradili sve kako im je traženo, ali slučajno nisu izbrisali dve reči iz priloga. Suspendovani su na sedam dana, uz preporuku da se više ne šalju na bitne događaje. Pri tom, u pitanju je potpuno banalna stvar koja ni na koji način ne menja ton priloga.  Tako da ni držač mikrofona nije više tako lako biti.”

* Ovaj tekst objavljen je u sklopu regionalnog projekta "Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije", podržanog od EU i deo je programa „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja“, koji realizuje Hrvatsko novinarsko društvo kao deo projekta „Regionalna platforma za zagovaranje slobode medija i sigurnost novinara Zapadnog Balkana“. Projekat je realizovan kroz partnerstvo šest regionalnih novinarskih udruženja: Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja novinara BiH, Hrvatskog novinarskog društva, Udruženja novinara Kosova, Udruženja novinara Makedonije i Sindikata medija Crne Gore.