Neki Amerikanci se pitaju: Šta nije u redu sa internetom? Drugi pitaju: Da li fašizam može da se vrati? Ova pitanja su jedno te isto pitanje.

Uprkos svim srećnim pričama o povezivanju ljudi, internet nije raširio slobodu po svetu. Naprotiv, svet je manje slobodan, delom zbog mreže. Godine 2005, kada je oko četvrtine svetskog stanovništva bilo onlajn, zdrav razum držao je da više povezanosti znači više slobode. Ali dok je Mark Zukerberg nazivao povezanost osnovnim ljudskim pravom, tradicionalniji desničari bili su u padu kako je internet napredovao. Prema podacima organizacije Freedom House, svake godine počev od 2005. zabeleženo je povlačenje demokratije i napredovanje autoritarizma. Godinu 2017, kada je internet dosegao gotovo polovinu svetskog stanovništva, Freedom House označila je kao posebno katastrofalnu. Mlade ljude koji su stasavali uz internet manje je briga za demokratiju i više simpatišu autoritarizam nego bilo koja druga generacija.

Takođe, nešto govori i to da je internet postao omiljeno oružje onih koji žele da šire autoritarizam. Ruski predsednik i njegov vodeći propagandista citiraju fašističkog filozofa koji je verovao da je činjeničnost beznačajna. Tokom 2016, ruski botovi su na tviteru širili razdorne poruke da bi odvratili neke Amerikance od glasanja i ohrabrili druge da glasaju za predsedničkog kandidata kojeg je Rusija preferirala, Donalda Trampa. Na izglasavanje Britanije da napusti Evropsku uniju iste godine značajno su uticali botovi izvan njenih granica. Nemačke demokratske partije su se, suprotno tome, dogovorile da ne koriste botove tokom političkih kampanja. Jedina stranka koja je odbila tu ideju bila je ekstremna desničarska Alternativa za Nemačku(AfD) – kojoj su pomagali ruski botovi tokom prošlogodišnjih izbora.

Demokratija se javila kao metod vlade u trodimenzionalnom svetu, gde su sagovornici mogli da se fizički identifikuju i o svetu je moglo da se diskutuje i dokazuje. Moderna demokratija se oslanja na pojam „javnog prostora“ gde, čak i kada više ne možemo da vidimo svoje sugrađane i zajedno verifikujemo činjenice, imamo institucije kao što su nauka i novinarstvo koji mogu da obezbede udružene reference za diskusiju i politiku. Internet probija granicu između javnog i privatnog tako što nas ohrabruje da mešamo svoje privatne želje sa činjeničnim stanjem. Ovo je stalna ljudska tendencija. Ali pretpostavljajući da bi nas internet učinio racionanalnijima umesto manje racionalnima, promakla nam je očigledna opasnost: da sada možemo da dozvolimo svojim internet pregledačima da nas uvedu u svet gde sve u šta želimo da verujemo izgleda istinito.

Mi smatramo da su računari „naši“ i zamišljamo da smo mi ti koji su racionalni, koristeći računare kao sredstva. Za mnoge od nas, u većini slučajeva, ovo može biti katastrofalna samolaskajuća perspektiva. Kada nešto pretražujemo ili čitamo članke, mi se zapravo susrećemo sa entitetom koji je pokrenuo algoritme o onome što volimo i prezentuje nam verziju stvarnosti koja nam odgovara. Da, i ljudi mogu da nas zabave, ali ne sa istom bezdušnom odlučnošću, i ne sa istom besprekornom i kumulativnom memorijom o našoj slabosti. Tradicionalno smo mislili o veštačkoj inteligenciji kao o nekakvom rivalu naše ineligencije, koji se paralelno razvija. Ono što se zapravo dešava nije paralelni razvoj već interakcija, u kojoj entiteti koji sami nisu inteligentni ipak mogu da učine da se osećamo glupim.

U poznatom „Turingovom testu“ koji je dizajniran da odredi da li kompjuterski program može da ubedi čoveka da je i on čovek, skeptični ljudi postavljaju teška pitanja i razmatraju odgovore. To je naš model prosvetljene osobe, ali i podseća na to kako se odnosimo prema kompjuterima. Umesto da testiramo njihov rezon, mi krijemo sopstveni na  polaznoj tački ako to čini da se osećamo dobro u vezi sa sobom.

Prvi kompjuterski program koji je prošao Turingov test očigledno je imitirao psihoanalitičara. To je obrnulo uloge: više nismo mi njega testirali – on je manipulisao nama. Mi verujemo da su kompjuteri pouzdani kada se čini da im je stalo do toga kako se osećamo. Pratimo sajtove koji naglašavaju naše emocije, razbešnjuju nas ili nas ushićuju, pritom se ne pitajući da li su dizajnirani tako da nas drže onlajn da bismo videli reklame namenjene konkretno nama, ili da su zapravo korišćeni kao oružje stranaca da nam naškode.

Demokratija zavisi od određene ideje o istini: ne brbljanje naših impulsa, već nezavisna stvarnost vidljiva svim građanima. To mora biti cilj; nikada se ne može potpuno postići. Autoritarizam se uzdiže kada se ovaj cilj otvoreno napusti i ljudi sklapaju istinu od onoga što hoće da čuju. Tada počinje politika spektakla, gde pobeđuju najbolji lažovi sa najvećim megafonima. Tramp ovo vrlo dobro razume. Propao je kao biznismen, ali je uspeo kao političar jer je shvatio kako da probudi želju. Namerno šireći nerealnost modernom tehnologijom, dnevnim tvitom, on izluđuje jedne a druge podiže, skrnaveći samu ideju običnog sveta činjenica.

U fašizmu, osećanje je na prvom mestu. Fašisti iz dvadesetih i tridesetih godina želeli su da ospore prosvetljenje i da priđu ljudima kao članovima plemena, rase ili vrste. Ono što je bilo važno je priča o nama i njima koja je mogla da započne politiku konflikta i borbe. Fašisti su predočavali da svet vode zaverenici čije misteriozno uporište mora biti probijeno nasiljem. To je moglo da se postigne vođom (Firerom, Dučeom) koji priča direktno narodu i za narod, bez zakona i institucija. Totalitarizam je značio dominaciju u celosti, bez poštovanja za privatno i javno.

Naše sećanje o dvadesetom veku je bledelo kada smo počeli da uranjamo u sajberspejs, i zato možda nismo primećivali alarmantne karakteristike tog iskustva. Internet je oživeo fašističke navike uma. Pametni telefoni i vesti oblikuju pažnju tako da ne možemo normalno da razmišljamo. Njihovi programeri namerno primenjuju psihološke taktike kao što je intermitentno pojačavanje da nas drže onlajn umesto da mislimo. Da li je gledanje u telefon 80 puta dnevno zaista slobodan izbor? Kompanije znaju da prekidi toka imaju veću verovatnoću da izazovu reakciju, i to je razlog što je iskustvo sa pametnim telefonom ili društvenom platformom tako frustrirajuće. Jednom kada  se privuče pažnja, održava se namerno beskrajnim fidovima koji potvrđuju ono što mislimo i volimo. Istraživanja su potvrdila da korisnici interneta veruju da znaju više, ali se zapravo manje mogu prisetiti šta to misle da znaju.

Fašistička psihologija interneta imala je očigledne političke mogućnosti, a neke od njih se sada svesno eksploatišu. Fejsbuk je postavio standard u plasiranju fikcije kao činjenice pre naših poslednjih izbora. On i petlje drugih platformi istražuju naše navike u kliktanju da bi nas privukle svetu „nas i njih“. Društveni i politički botovi, umnogome ruski, istraživali su našu naivnost da produbimo svoje podeljenosti, i šire teorije zavere. Smatrali smo da je normalno da čitamo tuđe imejlove, rušeći barijeru između privatnog i javnog. I pobednički predsednički kandidat je koristio tviter da se bez predumišljaja ponaša teatralno pred svojim podržavaocima.

Zasigurno, nova verzija fašizma razlikuje se od originala. Tradicionalni fašisti želeli su da osvoje i teritorije i bića; internet će se zadovoljiti vašom dušom. Rasističke oligarhije koje se javljaju iza interneta danas vas žele na kauču, besne ili ushićene, nebitno koje od ta dva, dokle god ste na kraju potrošeni. Oni žele da društvo bude polarizovano, verujući u virtuelne neprijatelje koji su na vratima, radije nego da zapravo marširaju ili deluju u stvarnom svetu. Polarizacija usmerava Amerikance na druge Amerikance, ili bolje na internet karikaturu drugih Amerikanaca umesto na fundamentalne probleme kao što su neravnopravnost bogatstva ili strano mešanje u demokratske izbore. Internet stvara osećaj „nas i njih“ unutar zemlje, i iskustvo koje se čini kao politika ali ne uključuje nikakvu stvarnu politiku.

Istom logikom, internet može zaista da se koristi za svrhu napretka, kao kada aktivista poziva na protest u Ukrajini ili Egiptu ili kada prosvetni radnici javnih škola koriste društvene mreže da organizuju štrajkove u državi gde je potrošnja na obrazovanje opala za 28 procenata u protekloj deceniji. Suština: u takvim slučajevima, ljudi koriste internet protiv njega, da se dovedu u stvarni svet. Reakcija lidera kao što su Tramp i ruski predsednik Vladimir Putin govori sledeće: Oni momentalno nazivaju prave učesnike protesta plaćenim glumcima ili agentima inostranih sila, pokušavajući da ljudski svet ušuškaju nazad u fikciju. U doba interneta, protezanje nogu sa nepozantima je zastrašujući politički akt.

Sličnost između Fašizma 1.0 i Fašizma 2.0 koja najviše uznemirava je autentična popularnost. Neki Amerikanci žele da kazne Rusiju. Drugi žele da kazne Silikonsku dolinu. Oba poriva su razumna. Ali oba izbegavaju suštinski problem. Mi smo ti koji biraju da budu u zabludi, kao što su birali i Evropljani tridesetih godina. Zašto bi nas trolovi, botovi i algoritmi poštovali ako sami sebe ne poštujemo? Fašizam je igrao na samoću i lakovernost. To je lekcija koju možemo naučiti – ali ne od mašina. Možemo popraviti internet samo ako same sebe iskreno pogledamo.

* Tekst The Washington Posta prevela Tijana Veljković