Tokom nekoliko meseci u prvoj polovini 2017. godine ekipa okupljena oko projekta "Sokak" Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda, kojeg vodi Lola Joksimović, prikupljala je priče izbeglica koje su mahom prolazile kroz Srbiju ili u njoj ostajale zaglavljene zbog evropskih politika zatvorenih granica. Na kraju je celokupna dokumentacija objavljena na stranici sokakonline, na kojoj se mogu videti i radovi sa radionice digitalne fotografije, kao i druge aktivnosti. 

U tih nekoliko meseci deo ljudi s kojima smo razgovarali je napustio Srbiju i došao do svoje željene destinacije, a deo pokušava da vodi makar prividno normalan život u Srbiji. Kroz priče ovih ljudi čitalac može iz prve ruke da vidi kako izgleda celokupna ruta - kroz Grčku i Bugarsku, i kroz kakve sve nevolje prolaze novi stanovnici Evrope. Jednako tako, može da vidi i trenutke sreće koje priređuju svojim najmilijima, ali i nostalgiju i tugu za svojom porodicom koja je ostala iza njih i za koju ne znaju da li će je ikada više videti. 

Objavljujemo nekoliko "Nesaslušanih priča", a sve ostale možete pronaći OVDE.

Mariam (34), Avganistan

Bila sam domaćica i samohrana majka. Imam diplomu iz kompjuterskih nauka, ali nisam to radila. Htela sam da radim u struci u svojoj zemlji, ali to nije bilo izvodljivo. Okolnosti nisu bile na mojoj strani.
Sa mojom diplomom sam mogla da radim, neke žene su radile, ali uglavnom preko preporuke. U Avganistanu to tako funkcioniše, ako želiš da radiš u nekoj organizaciji neko mora da te preporuči. A ja to nisam imala. Prijavila sam se u nekoliko organizacija, ali su mi uglavnom tražili novac da me zaposle. Jedan šef mi je tražio da se nađemo u parku, umesto u organizacij, da bi mi rekao da će mi plata biti na primer 1.500 dolara, ali da 500 moram da dam njemu.

Drugi posao je bio takav da je trebalo da radim u smenama, skoro non stop i ne bih viđala sina uopšte. Kako da ostavim sina samog dve, tri noći zaredom?

Pokušala sam i da predajem engleski. Prva tri dana je sve bilo u redu, ali su me četvrti dan moji đaci počeli pratiti u velikim kolima kao psi, dobacivali su mi. Toliko sam se plašila da bih stajala ispred tuđe kuće i zvonila nekom drugom na vrata da misle da je moja kuća, da bi me ostavili na miru. Tako su jurili žene. Moji đaci. Ostavila sam i taj posao. Bila sam uplašena. Mogli su da mi urade šta su hteli. Mogli su da mi bace i kiselinu u lice.

U Avganistanu sam se osećala beskorisno, mislila sam da to što sam se obrazovala nema smisla, da neću dobiti šansu da steknem iskustvo u svom poslu. Sada se osećam snažnije, razumem bolje ko sam, osećam se kao muškarac. Ranije sam razmišljala da smo mi žene slabije, da ne možemo mnogo stvari da uradimo, da smo stvorene da radimo po kući i održavamo decu i nju, ali sada, u Beogradu, kada sam dobila šansu da radim, osećam da sam jaka osoba. Sada mogu da se takmičim. Sada znam da žena može da uradi iste stvari kao i muškarac. Žena nije manje vredna od muškarca, možda je u nekim stvarima i jača.

U svojoj zemlji se nisam osećala sigurno ni za sebe ni za svoje dete, nisam mogla da radim… Mesto u kojem sam živela nije bilo sigurno. Postajalo je sve teže živeti. Bilo je trenutaka kada nisam mogla da dišem. Osećala sam se samom, bespomoćnom, sve više padala u depresiju, i sve to me mučilo silno. Shvatila sam da ne mogu više da živim tamo. Odlučila sam da odem iz svoje zemlje. Putovali smo godinu dana do Srbije.

* KRIJUMČARSKA KUĆA
Ceo put mi je bio noćna mora, to je užasno iskustvo. Ali ova fotografija, u kući bugarskog krijumčara, na kojoj je moj sin…. Svaki put kad je vidim izgubim dah. Ne mogu da dišem. Ne znam zašto. Kad je vidim setim se da smo bili gladni tri, četiri dana. Nikada nisam dozvolila da mi sin bude dugo gladan. Bilo je teških trenutaka u Avganistanu, ali on nije bio gladan. Ovde smo četiri dana bili bez hrane. Bio je gladan i bio je potpuno bez energije, a tada samo leži i spava kao polumrtav. Tad sam mislila da će umreti za nekoliko sati. Ali, hvala bogu, to je bio kraj četvrtog i početak petog dana, dali su nam jedno parče hleba i jedan luk. Sve sam odmah dala sinu. Pojeo je hleb, ali luk nije takao jer ga ne voli, pa sam ga pojela ja. Kad je pojeo hleb, sav se tresao.  To je bila najgora situacija u mom životu.

Satima sam mislila da će on zaista umreti, prolazilo mi je kroz glavu šta ću da radim s njim, s njegovim telom u toj zemlji, u toj mafijaškoj kući. Ali bog nas je spasio.

Posle su nas predali drugom krijumčaru, koji nam je, kad je video u kakvom smo stanju, dao parče hleba i piletinu. Prošli smo šumu, bili gladni, žedni, smrznuti…. Ceo put smo bili u problemima, ali tih pet dana u toj užasnoj kući gde su nam stalno ulazili ti mafijaši, goli do pojasa, tetovirani i govorili „Ajde, ajde. Money or Mobile phones“, to nikada neću zaboraviti.

Imala sam 100 dolara koje sam sakrila u grudnjak i slagala sam ih da nemam pare, ali kad je krenuo da me prepipava izvadila sam ih samo da me ostavi na miru. Kad sam mu dala novac, ošamario me i gurnuo o zid. Bacio je i mog sina o zid, jer je pokušao da me zaštiti. Tukli su sve redom. Tukli su dečake, maloletnike, lomili im ruke, noge, videli smo kako krvare. Oni su molili da ih ne udaraju. Sve to nasilje zbog 50, 100 dolara.

A u šumi smo imali drugi problem – pacove, zmije, razne životinje. Moj sin ima deset godina i bojažljiv je, plaše ga i muve. Ali u šumi je sedio i nije se čak ni žalio. Bio je bez glasa. Ponašao se kao odrastao čovek. Više nije bio dete. Na putu nisam znala da je dete. Potpuno se promenio. Ponašao se kao moj čuvar, moj anđeo čuvar. Mislila sam da će plakati, ali ne.

* MARAMA
Onda smo stigli u Srbiju i smestili su nas u Krnjaču. U sobu sa četiri kreveta i četvoro ljudi. Uslovi su bili užasni. Kreveti grozni, miševi po ormarima i u rupama u zidovima. Prvu noć smo bili premoreni da bi shvatili u kakvim smo uslovima, ali kasnije su nas noću budili miševi. Moj sin je morao da spava na krevetu na sprat. Budio se tokom noći i padao nekoliko puta, pa kako nisam imala nikakav konopac ili nešto da ga zaštitim, a niko me u kampu nije slušao, jedino sam imala svoju maramu, pa sam je zavezala i tako ga zaštitila.

Međutim, UNHCR je razmotrio naš slučaj i dobili smo priliku za preseljenje. Dobila sam privatni smeštaj u kojem živim sama sa sinom dok se ne preselimo u drugu zemlju. Tu sam konačno došla sebi. Sada sam srećna jer volontiram i pomažem ljudima.

Danas pričam s tobom, ali pre izvesnog vremna nisam bila sposobna za to. Da mi nisu pomogli, ne bih bila u ovom stanju, bila bih u nekoj zemlji, u nekom kampu…. Ceo život sam razmišljala negativno, i taj premeštaj nisam očekivala. Nisam očekivala dobru stvar u životu, i sada se to zaista dešava meni. Znam da me bog voli.

Plašila sam se svaki dan. Samoća mi je stvarala užasne probleme. Našli su mi posao, volontiram, ali radim i to mi mnogo znači. Što sam više s ljudima, sve sam srećnija i osećam se bolje. Samoća me vraća u prošlost i počinjem da mislim o svim problemima koje sam imala.

* BICIKL
U Avganistanu mu nisam dozvoljavala da se igra na ulici, zbog mina i zato što su kidnapovali decu u delu u kojem sam ja živela. Posebno dečake. Plašila sam se da će mu se nešto desiti. Nisam mu davala ni da se igra sa drugim dečacima jer im nisam verovala, nisam znala ko su oni. Uvek me je molio da mu kupim bicikl, ali nisam smela.

Nikad mu nisam ispunila san kod kuće. Kad smo došli u Beograd, molio me je da mu kupim bicikl, ali kako nećemo živeti ovde još dugo, ne mogu da ga kupim. Ali, rekla sam mu, možemo da odemo u park, da iznajmimo bicikl i vozi ga koliko želiš. Otišli smo i vozio je bicikl dva- tri sata. Ali ne samo on. I ja sam sela na bicikl. Prvi put od moje desete godine. I nisam zaboravila kako da ga vozim.

Kad sam bila mala, bila sam poput dečaka, imala sam svu slobodu i radila sam šta sma htela. Vozila sam bicikl, imala mušku ekipu. Ali od desete godine sam se potpuno promenila. Postala sam devojčica, obeležena sam kao devojčica i morala sam da se bavim stvarima kojima se devojčice bave. Bila sam vrlo dobra u školi, uvek sam se takmičila sa svima, i nikada nisam dozvolila da me bilo koji dečak pobedi.

Tad sam prestala da vozim bicikl i to vreme mi je silno nedostajalo. Hoće li doći dan kada ću moći da vozim bicikl? Evo došao je. I vozila sam bicikl sa svojim sinom. Osećala sam se tako slobodno – niko više ne može da me zaustavi. Nisam se brinula šta će ko da kaže. Vozila sam bicikl slobodno. I ja sam bila slobodna.

Želeti da uradiš nešto, a ne biti u mogućnosti je veliki problem i čini te nesrećnim. Nisam rođena da sedim kući i ne radim ništa. Od malena imam svoje snove, ali nisam mogla da ih ostvarim u mojoj zemlji. Sada imam nadu.
(Mariam je napustila Srbiju)

Abdul (25), Džalalabad, Avganistan

Kupam se na -10 stepeni u Beogradu, pored baraka. Zimu sam proveo napolju, na minusu. Imam alergiju na dim, a kako se u barakama ložilo, nisam mogao da budem tamo. Posle tuširanja nisam imao gde da se odmorim, da se ugrejem pa sam otišao u prodavnicu. Tresao sam se. Nisam imao novaca, našao sam nešto jeftino, ali sam toliko dugo hodao po prodavnici da mi je prodavac rekao ’Predugo si tu. Ako trebaš nešto, kupi, ako ne – idi’. Izašao sam i nisam znao gde ću, jer pored vatre ne mogu. Ljudi su me pitali zašto ne spavam u barakama, ali meni je alergija na dim gora od hladnoće.

Zima u Beogradu mi je jedno od najtežih iskustava u životu, a tukli su me na granicama nekoliko puta, čak su mi i ruku slomili. Kad smo jeli nismo mogli da držimo kašiku, ruke su nam se tresle, toliko je bilo hladno. To su bili tako strašni i teški trenuci. Nikada neću zaboraviti zimu i hladnoću baraka. Ta zima me opekla. Do sada sam viđao opekotine od vatre, ali nikada pre nisam video opekotine od snega i hladnoće. To sam video u Beogradu.

Prošao sam Pakistan, Iran, Tursku, Bugarsku, prebijali su me, krali mi stvari, novac, krijumčar me jednom zatvorio i nije me puštao dok mi porodica nije poslala novac da mogu da nastavim dalje. U Bugarskoj su me najmanje tri puta opljačkali, pretukli. Molio sam da me ne udaraju u ruku koja je pogrešno i jedva zarasla od batina koje sam dobio na tursko – bugarskoj granici, ali su me onda namerno udarali u tu ruku.

Ne sećam se koliko puta su me premlatili. Hrvatska policija mi je jednom slomila nos. Sećam se dve stvari samo – da sam u petak napustio Avganistan i da sam u Beograd stigao na Ramazan.
Otišao sam naglo, nisam planirao. Napravio sam dve fotografije porodice, za uspomenu i krenuo u Kabul. Dva prijatelja su me ispratila. Talibani su mi već nekoliko puta pretili jer sam radio za američku vojsku. Tražio sam od Ambasade SAD da me prebace tamo, rekli su da je to dug proces. Kad su mi ubili rođaka, ponovo sam zvao ambasadu, ali rekli su da moram da čekam. Čekao bih ja, ali talibani ne čekaju. Majka mi je rekla da moram da idem. I otišao sam. Prijateljima sam ostavio telefon u Kabulu.

U kontaktu sam s roditeljima i prijateljima, ali i pomažem izbeglicama. Pravim fotografije i objavljujem na društvenim mrežama da ljudi vide kako živimo. Onda nam neko i pomogne. Kad se čujem s majkom kaže mi da je srećna što nisam tamo jer su u međuvremenu talibani kidnapovali mog rođaka i ubili oca od drugog rođaka. Srećna je, ali ne zna šta se dešava ovde. Nisu me ubili, ali su me pretukli i ponizili toliko puta.

Celo vreme sam mislio zašto rade ovo s nama. Talibani nas u Avganistanu često zovu lošim ljudima, i imaju neko opravdanje, a ovde nas jednako prebiju, pokradu, uzmu nam telefone pa s njima prave selfije i isto nas zovu lošim ljudima. Dakle, pokradeš me, prebiješ me i onda sam ja loš čovek. Zašto sam loš čovek. Nikada nisam pretukao nekoga.
(Abdul trenutno boravi u Španiji)

Ahmad Favad Ahmadi (28) Nangahar, Avganistan

Mobilni telefon s kojim sam krenuo na put ka Evropi bio je uspomena na mog brata. Kada sam krenuo za Iran uzeo sam nešto garderobe i njegov iPhone. Jednom mi je rekao da će mi ga pokloniti kada krene za Švedsku. Nije u tome uspeo. Smrt ga je sprečila.

Nikome nisam dozvoljavao da dirne mobilni jer sam imao mnogo uspomena na njega u tom telefonu – hiljade fotografija, audio poruke, naše razgovore… Obećao sam da ću ga čuvati i ako se pokvari.

Prošao sam Iran i Tursku i uspeo da sačuvam telefon. Međutim, u Bugarskoj, na granici sa Turskom nas je uhvatila policija. Uzeli su nam novac i sve što su mogli. Govorio sam policajcu, pojašnjavao mu da ću mu dati novac i sve što traže, molio sam da mi samo vrate telefon… Nisu hteli. Nisu mi vratili mobilni mog brata.

Sestra mi je dala telefon da ga nosim sa sobom i da ga čuvam. Nisam uspeo. Svaki put kad pomislim na činjenicu da nisam uspeo da ga sačuvam, osećam se krivim.

Na fotografiji je moj brat, Ahmad Tarek.
(Favad je trenutno u Srbiji)

Čanar (16), Mosul, Irak

Proveli smo šest meseci u zatvorenom kampu u Mađarskoj. Okruženi bodljikavom žicom i policijom, zbog koje smo konstantno bili pod pritiskom. Ovako izgleda zatvoreni kamp u Mađarskoj, na granici sa Srbijom.

U septembru 2016. godine smo napustili Mosul. U mom gradu je rat, Daeš (Islamska država), a dodatna otežavajuća okolnost je što smo mi Jezidi i ja sam devojka. Bilo je mnogo slučajeva kidnapovanja, odvođenja i silovanja. Otkad je Daeš došao u naš grad živela sam u velikom strahu i nisam osećala nikakvu slobodu. Prestala sam da idem u školu.

Sa sestrom i njenim mužem sam krenula na put preko Turske, Bugarske do Sjenice u Srbiji. Roditelji su ostali. Stigli smo u oktobru, registrovali se i čekali kada ćemo doći na red da legalno nastavimo put u Mađarsku. Nakon šest meseci smo stigli na red, od tih 15 ljudi koje Mađarska dnevno pušta u zemlju, ali su nas smestili u zatvoreni kamp iz kojeg nismo mogli nigde.

Tri puta smo tražili azil, odbijeni smo. U Bugarskoj su nam isto uzeli otiske prstiju, pa su nam u Mađarskoj ponudili ili da se vratimo u Irak, što znači da u kampu treba da ostanemo još šest meseci, ili da nas vrate u Srbiju.  Odlučili smo se za Srbiju pa ćemo videti dalje. Ne znam šta da radimo.
Fotografisala sam kamp, ali tu nema mnogo šta da se vidi. Organizacija koje nam pomažu nema sem što povremeno dođe UNHCR. Živeli smo kao životinje, na način nedostojan čoveka. Bilo je jako toplo, bez ventilacije, uz povremeni manjak ili nestašicu hrane… Nismo se osećali kao ljudska bića.
Pritisak koji je pravila policija vrlo je negativno uticao na nas. Stalno smo bili u strahu. Nismo dobijali informacije šta se dešava sa našim slučajevima, do kad ostajemo, šta će s nama uopšte biti. Nismo imali ni internet. Pokušavali smo da hvatamo mreže u Srbiji kako bi komunicirali povremeno s prijateljima i rodbinom, ali slabog uspeha. Uspevali smo da komuniciramo jer smo imali srpske brojeve pa smo malo po malo trošili kredit koji smo kupili u Srbiji.

Mnogo sam plakala u kampu. Bilo mi je jako teško. Jednom sam morala kod lekara u bolnicu, jer sam imala problem sa srcem. Najteže mi je bilo što su me smestili u vozilo koje je bilo kao kavez, sa rešetkama na prozorima i u pratnji četiri policajca. Ni jedan od njih nije govorio engleski, a nije bilo prevodioca. To mi je baš teško palo.
(Čanar je nekoliko dana nakon ovog razgovora napustila Srbiju)

Nadžeb (25), Kunar, Avganistan

Nikada neću zaboraviti poslednji dan koji sam proveo sa ocem i bratom u Avganistanu. Niko do tog dana nije znao da sutradan odlazim, čak ni moja sestra.

Pre nego što smo se fotografisali za uspomenu otac, vidno tužan, mi je dao dobar savet koji nikada neću zaboraviti.

Rekao mi je: ‘Slušaj me, sine. Odlaziš od nas i ne znamo ni ti ni ja da li ćemo se više sresti. To samo bog zna, ali ne zaboravi da gde god da si da poštuješ ljude, ne uvrediš nikoga u svom životu, uvek ih pominji po dobru i širi ljubav. Nemoj da imaš ikakva očekivanja od njih. Ne gubi nadu kad naiđeš na probleme, obrati se bogu i pomoći će ti. Budi sretan.'

(Nadžeb trenutno boravi u Austriji)