Prošlog meseca fotograf Pieter Hugo je otišao u južnu Ruandu, dve decenije nakon što je skoro milion ljudi pobijeno u genocidu, i napravio seriju nevjerovatnih, gotovo nezamislivih fotografija. Na jednoj žena odmara, naslonjenom rukom na rame muškarca koji joj je ubio majku i braću. Na drugoj fotografiji žena pozira naslonjena na muškarca koji joj je opljačkao imanje i čiji otac je pomogao u ubistvu njenog muža i dece. U mnogim ovim fotografijama vidljivo je da nema topline i bliskosti među njima, ali su ipak zajedno. Na svakoj je zločinac Hutu koji je dobio oprost od žrtve iz plemena Tutsi za svoj zločin.
Ljudi koji su pristali da se fotografišu deo su kontinuiranog nacionalnog napora ka pomirenju i sarađuju sa nevladinom organizacijom AMI. Tu ih savetuju mesecima dok na kraju ne zatraže oprost. Ako su ga dobili, počinilac i njegova porodica i prijatelji obično odnesu korpu hrane, kineske šećerne trske ili pivo od banane. Sve se završava pesmom i plesom.
Fotografije koje je objavio New York Times mali su deo velike izložbe koja je postavljena ovog meseca u Hagu. Seriju fotografija je naručio Kreativni sud, umetnička organizacija čije je sedište u Hagu, kao deo programa "Ruanda 20 godina", koji istražuje temu opraštanja. Fotografije će na kraju biti prikazane na spomenicima i crkvama u Ruandi.
Tokom snimanja, Hugo kaže, odnos između žrtava i počinilaca se menjao. Neki parovi su se pojavili i lako pozirali zajedno, prepričavajući seoske tračeve. Drugi su došli spremni da se fotografišu, ali ništa više od toga. “Postoje različiti stepeni oprosta”, kaže Hugo. “Na fotografijama se jasno vidi udaljenost i bliskost.”
U intervjuima koje su uradili AMI i Kreativni sud, sagovornici govore o procesu oproštanja kao važnom koraku napred u njihovim životima. “Ovi ljudi ne mogu da idu napred – moraju da nađu mir”, pojasnio je Hugo. “Opraštanje se ne rađa iz nekog nedodirljivog osećaja dobročinstva. To je više od instinktivnog opstanka."
Ipak praktična neophodnost pomirenja ne utiče na emocinalnu snagu koja je potrebna ovim Ruanđanima – ili da se fotografišu rame uz rame.
SINZIKIRAMUKA, počinilac (levo): “Pitao sam ga za oprost jer je njegov brat ubijen u mom prisustvu. Pitao me zašto sam rekao na sudu da sam kriv, i odgovorio sam da sam to učinio kao neko ko je svedočio zločinu i nije mogao da spasi nikoga. To je bilo naređenje vlasti. Rekao sam mu ko su ubice, i one su ga pitale za oprost.”
KARORERO, preživeli: “Ponekad pravda ne donosi dovoljnu satisfakciju – slučajevi su podložni korupciji. Ali kad se radi o dobrovoljnim oprostima, zadovoljan si zauvek..Kada je neko pun besa, može izgubiti razum. Ali kad sam mu dao oprost, moje misli su bile mirne.”
* Jean Pierre Karenzi, počinilac (levo), Viviane Nyiramana, preživela
KARENZI: “Savest mi nije bila mirna i kad bih je sreo, bilo me sram. Nakon treninga o jedinstvu i pomirenju, otišao sam u njenu kuću i zamolio je za oproštaj. Zatim sam joj pružio ruku. Za sada smo u dobrim odnosima.”
NYIRAMANA: “Ubio je mog oca i trojicu braće. Učinio je to u grupi ljudi, ali je sam prišao i tražio oproštaj. On i grupa osuđenika su mi pomogli da sagradim kuću sa pokrivenim krovom. Plašila sam ga se – sada sam mu oprostila, stvari su se unormalile i u mislima sam čista. “
* Godefroid Mudaheranwa, počinilac (levo), Evasta Mukanyandwi, preživela
MUDAHERANWA: “Spalio sam joj kuću. Napao sam je i hteo da je ubijem, i nju i decu, ali Bog ih je zaštitio i uspeli su da pobegnu. Nakon izlaska iz zatvora, kada bh je sreo, pobegao bi. Onda je AMI počeo sa treninzima i odlučio sam da je pitam za oproštaj. Zahvalan sam Bogu za dobre odnose sa osobom kojoj sam hteo da učinim zlo.”
MUKANYANDWI: “Mrzila sam ga. Kada je došao u moju kuću i kleknuo i zamolio za oprost, bila sam dirnuta njegovom iskrenošću. Sada, ako tražim pomoć, on dolazi da me spasi. Kada imam bilo kakav problem, zovem njega. “
* Juvenal Nzabamwita, počinilac (desno), Cansilde Kampundu, preživela
NZABAMWITA: “Oštetio sam i opljačkao njenu imovinu. Proveo sam devet i po godina u zatvoru. Naučili su me kako da razlikujem dobro od zla pre nego što su me pustili. Kada sam stigao kući, razmišljao sam da bi bilo dobro d priđem osobi kojoj sam naneo zlo i da je zamolim za oproštaj. Rekao sam joj da ću biti uz nju u potpunosti. Moj otac je bio umešan u ubistvo njenog deteta. Kada sam to saznao, zamolio sam je da mi oprosti i taj zločin.”
KAMPUNDU: “Moj muž se krio, ali ga je muškarac uhvatio i ubio u utorak. Narednog utorka su došli i ubili moja dva sina. Nadala sam se da će mi kćerka ostati živa, ali onda su upali u selo moga muža i sve ih pobili i bacili u zahod. Nisam mogla da ih izvadim iz te rupe. Kleknula sam i molila se za njih, a onda sam tu rupu pokrila zemljom. Razlog zbog kojeg sam mu dala oprost jeste jer sam shvatila da neću vratiti moje najmilije. Ne bih mogla da živim usamljeničkim životom. Pitala sam se da sam bolesna ko će mi biti uz postelju, ako sam u nevolji i tražim pomoć, ko će me spasiti? Dala sam oprost.”
* Deogratias Habyarimana, počinilac (desno), Cesarie Mukabutera, preživela (levo)
HABYARIMANA: “U vreme dok sam bio u zatvoru, predsednik Kagame je objavio da će oni koji priznaju kivicu i zatraže oprost biti pušteni. Bio sam među prvima koji su na to pristali. Kad sam izašao iz zatvora trebalo je da odem i do žrtve i da zatražim oprost. Majka Mukabutera Caesarea nije mogla da zna da sam bio umešan u ubistva njene dece, ali sam joj ja sve ispričao. Kada mi je dala oprost, sve zbog čega me gledala kao zlog, je iščezlo iz mog srca.”
MUKABUTERA: “Mnogi među nama su iskusili zlo rata, i ja sam se pitala zašto sam stvorena. Unutrašnji glas mi je govorio: ‘Nije u redu svetiti svoje voljene’. Trebalo je vremena, ali smo na kraju svi shvatili da smo Ruanđani. Genocid je napravila loša vlada koja je naterala komšije, braću i sestre jedne protiv drugih. Sada to prihvataš i opraštaš. Osoba kojoj si oprostio postala je dobar komšija. Ti si miran i misliš o boljoj budućnosti.
* François Ntambara, zločinac (levo), Epiphanie Mukamusoni, preživela
NTAMBARA: “Zbog genocida 1994. godine učestvovao sam u ubistvu sina ove žene. Sada smo članovi iste grupe za pomirenje i jedinstvo. Sve delimo, ako joj je potrebna voda, donesem joj je. Nema sumnji između nas, bilo da je dan ili noć. Imao sam noćne more sećajući se tih tužnih događaja koje sam prošao, ali sada mogu mirno da spavam. Kada smo skupa, mi smo kao brat i sestra, bez ikakvih sumnji između nas.”
MUKAMUSONI: “Ubio mi je dete, a onda došao da traži oproštaj. Oprostila sam mu odmah jer to nije sam učinio – bio je opsednut đavolom. Zadovoljilo me njegovo svedočenje o tom zločinu umesto da je šutio, jer boli kada neko ne želi da priča o zločinu koji je protiv tebe počinio. Pre oprosta nije mi smeo prići jer sam ga tretirala kao neprijatelja. Danas ga tretiram kao svoje dete.”
* Dominique Ndahimana, počinilac (levo), Cansilde Munganyinka (preživela)
NDAHIMANA: “Dan kad sam zatražio oproštaj osetio sam olakšanje i oslobađanje od velikog tereta. Izgubio sam humanost zbog zločina koji sam počinio, ali sada sam kao bilo koje ljudsko biće.”
MUNGANYINKA: “Nakon što sam proterana iz svog sela koje su Dominique i drugi ljudi opustošili, postala sam beskućnik. Kada je zatražio moj oproštaj rekla sam mu:’Nemam čime da nahranim decu. Da li ćeš mi pomoći da ih podignem? Da li ćeš mi pomoći da sagradim kuću za njih?’ Sledeće nedelje Dominique je došao sa nekim preživelima i bivšim zatvorenicima koji su počinili genocid. Bilo ih je preko 50. Sagradili su mi kuću. Od tada sam počela da s eosećam bolje.Bila sam kao osušeni štap, sada osećam mir u srcu i taj mir delim sa svojim komšijama.”
* Laurent Nsabimana, počinilac (desno), Beatrice Mukarwambari, preživela
NSABIMANA: “Učestvovao sam u uništavanju njene kuće jer smo mislili da je vlasnik mrtav. Smatrali smo da je bolje kuću bez vlasnika uništiti i uzeti drva za ogrev. Njen oproštaj mi je dokaz da je osoba sa čistim srcem”
MUKARWAMBARI: “Ako nisam tvrdoglava, život ide dalje. Kada ti neko priđe bez mržnje, iako su se desile strašne stvari, daš mu do znanja da je dobrodošao i nagradiš ga onim što traži od tebe. Oproštaj je jednak milosti.”
** Prevela: Žarka Radoja
