U tri dana u avgustu 1991. , za vreme neuspelog puča protiv Gorbačova,  oslabljeno sovjetsko carstvo se zateturalo i počelo da pada. Sa nekim prijateljima sam se zatekao na Lubjanskom trgu, preko puta štaba ozloglašenog i moćnog KGB. Masa ljudi se spremala da obori simbol ove mračne institucije – statuu njenog osnivača Đeržinskog, „Gvozdenog Feliksa“, kako su ga zvali njegovi boljševički saborci. Nekolicina nepromišljeno hrabrih se popela na spomenik i oko njegovog vrata uvezala kablove, koje su drugi vukli dok je gomila koja se okupila sve glasnije vikala.

Iznenada se niotkuda pojavio Jeljcinov saradnik sa megafonom i naredio svima da prestanu jer, kako je rekao,  ako bi bronzana statua pala „njena glava bi mogla da probije pločnik i ošteti važne podzemne komunikacije“. Potom je rekao da kran stiže i da će bez oštećenja moći da skloni Đeržinskog sa njegovog pijedestala. Okupljeni su dobra dva sata čekali na kran bodreći se uzvicima „Dole KGB!“.

Sumnje u uspeh dolazeće antisovjetske revolucije su se prvi put javile tokom ta dva sata. Pokušao sam da zamislim okupljenu masu u Parizu 16. maja 1871. kako vaspitano čeka da arhitekta i radnici sklone stub sa Trga Vandom. I nasmejao sam se. Kran je konačno stigao, Đeržinski je oborenm stavljen na kamion i odvezen. Ljudi su trčali pored i pljuvali ga. Od tada se može videti u parku razmontiranih spomenika odmah pored Nove Tretjakov galerije. Ne tako davno, član Dume je izneo predlog da se spomenik vrati na svoje mesto. Uzevši u obzir skorašnje događaje u našoj zemlji, vrlo je verovatno da će se ovaj simbol boljševičkog terora vratiti na Lubjanski trg.

Nedavno ubrzano skidanje preostalih sovjetskih spomenika u Ukrajini me je podsetilo na epizodu Đeržinski. Na desetine Lenjinovih statua je palo u ukrajinskim gradovima. Niko iz opozicije nije zamolio narod da se prema njima odnosi „civilizovano“, jer bi u ovom slučaju „vaspitana“ demontaža značila samo jednu stvar – očuvanje moćnog simbola sovjetske vlasti.  „Džugašvili (Staljin) je tamo, očuvan u tegli“, kako je pesnik Jozef Brodski pisao 1968. Ova tegla je sećanje naroda, njegovo kolektivno nesvesno.

Lenjini su obarani u Ukrajini 2014. i dozvoljeno im je da se sruše. Niko nije pokušao da ih sačuva. Ovaj “Pad Lenjina” se dešavao tokom brutalnih sukoba na Trgu Nezavisnosti u Kijevu, kada je isto tako sa vlasti pao i Viktor Janukovič, pokazujući da se konačno desila prava antisovjetska revolucija u Ukrajini. Prave revolucije u Rusiji nije bilo. Lenjin, Staljin i njihovi krvavi saradnici još uvek stoje na Crvenom trgu kao i hiljade drugih statua i to ne samo na ruskim trgovima već u glavama građana.

Besan odgovor naših političara i birokrata na masovno uništavanje sovjetskih idola u Ukrajini dosta govori. Možete da se zapitate zašto bismo žalili za simbolima prošlosti ? Međutim, ruske birokrate razumeju da je njihov voljeni Homo sovieticus pao zajedno sa Lenjinom.  “Oni uništavaju spomenike Lenjina jer on personifikuje Rusiju!” izjavio je jedan plitičar. Da: Sovjetska Rusija i SSSR, okrutno carstvo koje je izgradio Staljin i koje je porobilo čitave narode,  izazvalo užasnu glad u Ukrajini. sprovodilo čistke i masovnu represiju. Skorašnja ukrajinska revolucija je svakako bila uperena protiv naslednika ovog carstva – Putina i Janukoviča. Dosta otkriva to što su proruske demonstracije na Krimu organizovane pored Lenjinovih statua.

Nažalost, ono što se poslednjih nedelja dešavalo u Ukrajini se nije desilo u Rusiji 1991. Ispostavilo se da je Jeljcinova revolucija bila “plišana”: nije sahranila sovjetsku prošlost i nije osudila njene zločine, kao što je to bio slučaj u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata. Svi ti partijski funkcioneri koji su postali instant ”demokrate” su samo u ćošak gurnuli taj sovjetski leš i prekrili ga  piljevinom. “Istruliće sam od sebe”, rekli su.

Avaj, nije bilo tako. Skorašnja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da polovina ispitanika misli da je Staljin “dobar vođa”. U novoj interpretaciji istorije, Staljina posmatraju kao “efikasnog menadžera”, dok su čistke opisane kao rotacije kadra neophodne za modernizaciju SSSR. Sovjetski savez je možda propao u geografskom i ekonomskom smislu, ali je ideološki preživeo u srcima miliona Homo sovjetikusa. Ispostavilo se da je sovjetski metalitet žilav. Prilagodio se divljem kapitalizmu devedesetih godina prošlog veka i počeo je da mutira u post-sovjetsku državu. Ova žilavost je sačuvala i piramidalni sistem vlasti koji doseže daleko u prošlost sve do Ivana Groznog i koji je ojačao Staljin.

Jeljcin, koga je uspon na vrh piramide umorio, je ostavio netaknutu strukturu, ali je sa sobom poveo i svog naslednika – Putina, koji je odmah obavestio narod da smatra da je kolaps SSSR geopolitička katastrofa. Citirao je takođe i konzervativnog Aleksandra III, koji je verovao da Rusija ima samo dva prava saveznika: vojsku i mornaricu. Mašina ruske države se pokrenula unazad ka prošlosti, postajući iz godine u godinu sve više sovjetska. 

Po mom mišljenju, ovo petnaestogodišnje putovanje nazad u SSSR pod vođstvom bivšeg KGB potpukovnika je pokazalo svetu zlokobnu prirodu i zastarele temelje “vertikalne vlasti” ruske državne strukture, više od bilo kog “velikog i groznog” Putina. Sa monarhijskom strukturom, kao što je ova, zemlja automatski postaje talac psihosomatskih smicalica svog vođe. Svi njegovi strahovi, strasti i kompleksi postaju državna politika. Ako je paranoičan, cela država mora da se plaši neprijatelja i špijuna. Ako pati od nesanice, svi ministri moraju da rade noću.  Ako se protivi konzumaciji alkohola, svi moraju da prestanu da piju. Ako je alkoholičar, svi moraju da se opijaju. Ako ne voli Ameriku, protiv koje se njegov voljeni KGB i borio, cela populacija mora da mrzi SAD. Ovakva zemlja ne može da ima predvidljivu i stabilnu budućnost, postepen razvoj je izvanredno  težak. 

Nepredvidivost je uvek bila prepoznatljivi znak Rusije, ali od događaja u Ukrajini, skočila je do najvišeg nivoa. Niko ne zna šta će se desiti u našoj zemlji za mesec dana, nedelju dana ili prekosutra. Mislim da ni sam Putin ne zna. Sada je i on sam taoc sopstvene strategija izigravanja "negativca" za Zapad. Točak nepredvidivosti je pokrenut, pravila igre definisana.  Adut prve decenije Putinove vladavine je bila stabilnost. Tu kartu je iskoristio da uništi opoziciju i otera je u ilegalu. Sada igra kapricioznu i nepredvidivu Pikovu damu. Ova karta će pobediti bilo kakvog asa.

U psolednje vreme su se mnogi Rusi setili rečenice “Rusija u senci”, kako je H. G. Vels nazvao sviju knjigu o boljševičkoj Rusiji. Sada sve vreme možete da čujete “Tresla se zemlja pod nama!”. Veliki ruski ledeni breg, koji je zaledio Putinov režim, je počeo da puca posle događaja na Krimu. Odvojio se od evropskog sveta i otplovio u nepoznato. Niko ne zna šta će sada biti sa zemljom, u koja će mora otploviti. U ovakvim trenucima je mnogo bolje osloniti se na intuiciju nego zdrav razum.  Moji nešto osetljiviji sunarodnici osećaju da, kada je Rusija otela Krim od Ukrajine, da je odgrizla više nego što može da sažvaće ili svari. Zubi države nisu kao što su bili, niti stomak vari dobro kao ranije.

Ako uporedite postsovjetskog medveda sa sovjetskim, videćete da jedino što imaju zajedničko je carsko brundanje. Međutim, postsovjetski medved se udružuje sa korumpiranim parazitima koji su ga zarazili tokom devedesetih godina prošlog veka  i eksponentno se namnožili u protekloj deceniji. Oni medveda proždiru iznutra. Moguće je pogrešno protumačiti njegove nervozne pokrete ispod kože kao pomeranje mišića, ali  ovo je iluzija. Nema mišića, njegovi zubi su otupeli i njegov mozak je izudaran od kontradiktornih neuroloških impulsa: “Obogati se!”  “Modernizuj!” “Kradi!” “Moli se!” “Izgradi Veliku Majku Rusiju!” “Vaskrsni SSSR!” “Čuvaj se Zapada!” “Ulaži u zapadne nekretnine!” “Čuvaj svoju ušteđevinu u dolarim i evrima!” “Odmor na Kurševelu!” “Budi patriota!” “Nađi i uništi unutrašnjeg neprijatelja!”.

Što se tiče unutrašnjih neprijatelja… U svom govoru o pripajanju Krima Rusiji, predsednik Putin je pomenuo “petu kolonu” i “narodne izdajnike” koji navodno sprečavaju Rusiju da pobedonosno krene napred. Kao što su mnogi već primetili, izraz “narodni izdajnik” dolazi iz “Majn Kampfa”. Ove reči, koje je izgovorio jedan drugi vođa, su uznemirile mnoge ruske građane. Inteligencija je u stanju šoka. Ruska inteligencija, to moramo da kažemo, je posebno uznemirena. Dok narod viče “Krim je naš!” na provladinim demonstracijama, naša inteligencija nastavlja da vodi iste defetističke razgovore:

 “Biće čistki kao iz ’37…”

“Neće se zaustaviti na Ukrajini…”

“Izgleda da je vreme da se ode iz zemlje …”

“Više ne može da se gleda TV, sve što prikazuju je propaganda…”

“Zapad će nam okrenuti leđa…”

“Rusija će biti parija…”

“Sve me ovo jako deprimira…”

“Samizdat i ilegala će se vratiti…”

Priznajem da mi je od ovakvih razgovora više zlo nego od aneksije Krima. Želim da kažem svojim kolegama inteligentima: “Prijatelji, u proteklih petnaest godina drug Putin je postao ono što danas jeste samo zahvaljujući vašoj slabosti”.

Ukrajina je pokazala Rusiji kako se voli sloboda, odbijajući da toleriše lopovski režim. Ukrajina je smogla snage da se odvoji od postsovjetskog ledenog brega i zaplovi put Evrope. Majdan – Trg nezavisnosti – je pokazao svetu šta ljudi mogu da postignu ako to zaista žele. Međutim, dok sam gledao izveštaje iz Kijeva nisam mogao da zamislim da se tako nešto desi u današnjoj Moskvi. Teško je zamisliti Moskovljane kako se bore protiv OMON specijalnih jedinica i danju i noću na Crvenom trgu, braneći se od snajperskih metaka drvenim štitovima. Da bi se to desilo ne samo da je neophodno da se nešto promeni u okruženju već i u glavama ljudi. A da li će?

Nije trebalo da čekamo da stigne kran na Lubjanski trg u avgustu 1991. Trebalo je da srušimo gvozdenog idola pa sve i da je njegova glava smrskala pločnik i oštetila “važne podzemne komunikacije”.

Danas bismo živeli u drugačijoj zemlji.

Ispostavilo se da je jako važno dozvoliti prošlosti da propadne u pravom trenutku.

* The New York Review of Books

** Marija Šerban