Šta je ostalo od energije koja je postojala na protestima društvenih pokreta širom sveta? Da li su revolucije u Egiptu, Tunisu i Siriji dokaz da je proleće godišnje doba koje najkraće traje? Postoji li u Evropi snažna i koherentna leva alternativa neoliberalnom kapitalizmu? Ovo su teme o kojima je na debati u okviru pratećeg programa Beogradskog sajma knjiga govorio Tarik Ali - pisac, reditelj i levo orijentisani aktivista. Razgovor u ciklusu "Kriza i otpor" je sa gostom iz Velike Britanije vodio zagrebački filozof Srećko Horvat.

Poslednjih nekoliko godina je širom Evrope organizovan veliki broj društvenih i političkih pokreta. Od Španije, preko Italije i Grčke građani se udružuju vođeni različitim motivima, ali protiv istog neprijatelja - vladajućih političkih klasa. Iako ne krije da podržava ovu borbu, Tarik Ali smatra da je neophodno ponovo promisliti načine funkcionisanja društvenih pokreta.

"Širom Evrope postoji veliki broj pokreta. Ali ako uđemo malo dublje u njihov rad, nećemo naći lepu sliku. Interesantan je primer Španije, jer u njoj imate veliki društveni pokret Indignados koji je uradio mnogo dobrih stvari: sprečili su, na primer, da ljude koji nemaju novca izbace iz kuća. Ali, oni nisu u stanju da pronađu politički glas koji će se umešati u državnu politiku. Postoji ta Ujedinjena levica (IU) koja okuplja nekoliko levo orijentisanih grupa, koja sada ima oko 15 odsto. Kada bi im se Indignadosi pridružili, njihov rejting bi, po mom mišljenju, skočio na 20-25 posto. Ali, oni to ne rade, što zapravo ide u korist vladajućoj koaliciji", kaže Ali.

Problem je, dodaje, što su ideje različitih aktera društvenih pokreta previše heterogene. Ali naglašava da je potrebno uvideti da se tek u formi zajednice može nešto postići.

"Ljudi se bore za posebne stvari koje su njima pojedinačno važne. Na primer, studenti protestuju protiv obrazovnog sistema, zdravstveni radnici se bune protiv privatizacije zdravstvenog sektora. Oni se bore za sektore u kojima rade i to je tradicionalni način borbe. No, situacija je sada toliko loša da je jedini način da postignete nešto ako se udružite sa drugim akterima", ističe Ali, autor knjige "1968: Marching in the Streets".

Kao pozitivan primer britanski aktivista navodi primer Sirize, koalicije levih stranaka u Grčkoj.

"Siriza je išla po grčkim gradovima i selima i objašnjavala građanima detaljno u čemu je problem sa ekonomijom i šta su rešenja. Drugim rečima, ulij ljudima poverenje. Nemoj se boriti uobičajenim političkim sredstvima na televiziji. To neće funkcionisati. Zato i dalje mislim da je Grčka zemlja u kojoj je moguća pobeda.

No, tu postoji nešto što još uvek nije shvaćeno na globalnom nivou: u Grčkoj imate generalne štrajkove, ogromnu mobilizaciju ljudi, ali to nije dovelo do toga da ijedan grad bude "osvojen". Makar i simbolično, na dve-tri nedelje, kako bi se stvorile nove alternativne institucije. To se nije dogodilo. Delimično zbog istorijskog zaborava, a delom i zbog toga što ljudi pokušavaju da se oporave od velikog poraza iz devedesetih - trijumfa kapitalizma", objašnjava Tarik Ali.

Primer odnosa Evropske unije prema Grčkoj zbog rasta popularnosti Sirize, prema njegovim rečima, ilustrativan je za shvatanje odnosa Zapada prema alternativnim politikama.

"EU je bila zastrašena popularnošču koju je stekla Siriza. Njena pobeda bi imala ogromne reperkusije širom Evrope. Rukovodstvo EU je toga bilo svesno. I šta su uradili? Prestravili su građane Grčke. Rekli su da će ukoliko Aleksis Cipras dođe na vlast izbiti haos, čak i veći od postojećeg. Rekli su im da će izgubiti ušteđevinu, da će Grčka napustiti EU, iako je sama Unija pretila da će izbaciti Grčku. U zastrašivanju su se posebno isticali nemački mediji. Nemačko izdanje lista Financial Times je nedelju dana uoči izbora bilo štampano na grčkom i poslato u tu zemlju. Tada novoizabrani predsendik Francuske Fransoa Oland napao je Sirizu na državnoj televiziji Grčke. Rekao je: Ja sam socijalistički lider, ne glasajte za Sirizu. Dakle, levi centar i desnica su se ujedinili protiv političke stranke koja je donela novi stil u organizaciji politike. I uspeli su u tome. Poraz je bio marginalan, ali je ipak poraz. No, pokret i dalje postoji, ostaje da vidimo kako će se stvari odvijati", kaže Ali.

Nedostatak snažnih levih alternativa u Evropi je, prema njegovom mišljenju, taj što nestanak Sovjetskog Saveza nije bio samo politički poraz, te da se na svetskom nivou to tumačilo kao poraz celokupnog socijalizma kao ideje.

"Za ogroman broj ljudi to je bio poraz jedine alternative koja je postojala. To se videlo u Latinskoj Americi, velikim delovima Azije itd. Do sada se ništa nije dogodilo što bi to vratilo nazad. Često u šali kažem: kapitalizam je omanuo mnogo puta i svaki put se vraćao. Socijalizam je omanuo samo jednom, pa zaslužuje bar još desetak šansi", kaže Ali.

Na pitanje Srećka Horvata da prokomentariše ustanak u Siriji i dalji razvoj događaja u zemlji u kojoj besni građanski rat, Ali kaže da je pobuna u Siriji u početku bila slična onoj u Egiptu, ali da se pokret vrlo brzo militarizovao, a dominaciju su preuzele grupe slične Muslimanskom bratstvu u Egiptu.

"Ono što je trebalo da se dogodi još pre nekoliko godina je da sve strane sednu za sto i postignu dogovor o budućnosti zemlje, što znači da se reše Bašara al Asada, kao i nekih ljudi izu opozicije i da se, nadajmo se, usresrede na izradu novog Ustava. to je najviše što možemo da očekujemo. Za sada je opozicija ta koja odbija da pregovara, jer su se nadali intervenciji. Čak i neki ljudi sa sirijske levice su to očekivali", ističe Ali.

Kada je reč o revoluciji u Egiptu i Tunisu, Ali ne krije razočaranje. U Egiptu je legitimno izabrana vlast Muslimanskog bratstva - koje je istina vršilo represiju nad manjinskim grupama - srušena, a prava alternativa nije konstituisana, smatra ovaj levičarski aktivista.. 

"Sve za šta su se ljudi borili već je donekle izgubljeno u Egiptu. Stari pokret je podeljen, baš kao i novi. Jer, mnogi protivnici Morsija, uključujući i grupe na krajnjoj levici smatraju da ovo nije način da se reše stvari. U Tunisu se ništa nije promenilo, osim vlade. Muslimanska braća imaju vlast, a domaća, međunarodna i ekonomska politika se ne razlikuje od one koju je vodila prethodna vlast", ističe Tarik Ali. 

Osvrnuvši se na prilike na Balkanu, koji često posećuje, Ali je rekao da EU može na neki način da ujedini balkanske države.

"Ja ne verujem da se Jugoslavija može ponovo napraviti, to je nostalgija koju treba zaboraviti, no verujem da bi neko novo regionalno savezništvo - koje bi uključivalo republike bivše Jugoslavije, ali i Grčku i Bugarsku - moglo igrati važnu ulogu u međusobnom pomaganju tih država. Tako bi u pregovorima sa EU i SAD mogli da govore zajednički, to je nešto što je moguće", zaključio je britanski analitičar i reditelj.

U okviru pratećeg programa Sajma knjiga, 25. oktobra će u Kulturnom centru Beograda biti prikazan film "Južno od granice", Olivera Stouna. Nakon projekcije biće organizovana debata o pogledu Sjedinjenih Država na politike u Južnoj Americi.