A je došao iz Avganistana u Nemačku 2016. godine. U narednih osam godina pokušavaće da dobije azil ili bilo kakvu zaštitu od nemačke države.

Nekoliko puta je odbijan, sve do 2021. godine kada je nemački Viši upravni sud u Baden-Virtembergu odlučio da, uz glavne razloge nesigurnosti zemlje iz koje dolazi, uzme u obzir i životnu sredinu, navodeći eksplicitno klimu i prirodne katastrofe kao relevantne faktore za određivanje humanitarnih uslova u Avganistanu. Sud je doneo odluku da ga ne deportuje iz Nemačke.

Značajna odluka koja bi mogla biti prekretnica u budućim slučajevima traženja zaštite u Nemačkoj, kada su u pitanju ljudska prava, napisala je sudija Upravnog suda u Berlinu Kamila Šlos.

Uprkos tome što se već godinama upozorava na katastrofalne posledice klimatskih promena od kojih je jedna od najvažnijih migracija stanovništva, ljudi koji se pomeraju preko granica svoje zemlje enisu pravno priznati.

Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije (IOM), oko 22 miliona ljudi svake godine bude raseljeno zbog prirodnih katastrofa – od poplava u Pakistanu, suša u Somaliji do zemljotresa u Turskoj i Siriji.

“Klimatske promene same po sebi generalno nisu uzete u obzir u slučajevima azila. Prirodne katastrofe u zemljama porekla (kao što su suše) pominju se u sudskoj presudi, ali generalno, sudovi nisu uspostavili uzročnu vezu između prirodnih katastrofa i klimatskih promena”, kaže Kamila Šlos za Kontrapress.

Napominje da sud ključno treba da sagleda čega bi se osoba konkretno plašila kada bi morala da se vrati u zemlju porekla.

Međunarodni odgovor

Ženevska konvencija o izbeglicama iz 1951. godine i Protokol 1967. godine ne pružaju nikakvu pravnu osnovu za klimatske promene. Konvencija je osnova za međunarodnu zaštitu izbeglica i definiše ko je izbjeglica i koja prava i obaveze ima.

Pravo na taj status imaju ljudi koji imaju „opravdan strah od progona na osnovu rase, vere, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili koji su svoju zemlju napustili zbog političkih uverenja“.

U decembru 2018. godine Generalna skupština Ujedinjenih nacija je izglasala Globalni dogovor o izbeglicama, koji se, između ostalog, bavi i ovim pitanjem.

Prepoznaje da „klima, uništavanje životne sredine i katastrofe sve više utiču na kretanja izbeglica“.

„Moramo sada da ulažemo u spremnost da ublažimo buduće potrebe zaštite i sprečimo dalje raseljavanje izazvano klimom. Čekanje na katastrofu nije opcija”, rekao je tada Filipo Grandi, komesar UNHCR-a.

Prema podacima te organizacije, preko 20 miliona ljudi godišnje napušta svoje domove zbog poplava, produžene suše, narušavanja životne sredine, porasta nivoa mora i ciklona.

UNHCR je definisao klimatske promene kao odlučujuću krizu našeg vremena, a pomeranje stanovništva izazvano katastrofama kao jednu od najrazornijih posledica.

“Čitava populacija već trpi posledice, ali ranjiva populacija koja žive u nekim od zemalja pogođenih sukobima često su neproporcionalno pogođeni. Izbeglice, interno raseljena lica (IRL) i osobe bez državljanstva su na prvim linijama klimatske vanredne situacije. Mnogi žive u klimatskim ‘vrućim tačkama’, gde im obično nedostaju resursi da se prilagode sve neprijateljskijem okruženju”, navodi UNHCR.

U jednom od svedočanstava koje su prikupili iz te organizacije na terenu, vidi se koliko se klima poslednjih godina u određenim delovima sveta promenila i koliko katastrofalne posledice ima na život ljudi.

„Kiše su nedavno bile veoma intenzivne. Ništa slično ranije nismo videli. Pre mnogo godina kišna sezona je trajala dva meseca, novembar i decembar, a nivoi vode dostizali bi 20 do 30 centimetara. Sada, u poslednjih šest do sedam meseci, stigli su preko dva metra. Ovo nikada nismo videli. Ne želimo da napustimo svoju zemlju: tu je naša prošlost, naša sećanja, naši preci. Ne želimo da se selimo, ne znamo šta da radimo tamo”, rekao je jedan stanovnika područja Kolumbije koje je bilo pogođeno katastrofalnim poplavama.

Neki ljudi su primorani da prelaze granice u kontekstu klimatskih promena i katastrofa i u nekim okolnostima im je potrebna međunarodna zaštita. Uprkos tome, zakoni nisu prilagođeni aktuelnoj situaciji.

Zato je već pomenuti Globalni dogovor o migracijama naglasio posvećenost obezbeđivanju sigurnih puteva za ljude koji su pogođeni katastrofalnim posledicama klimatskih promena. I to bi bilo to.

Iako su migracije prepoznate kao jedna od primarnih posledica, ni na glavnoj Konferenciji UN o klimatskim promenama COP27 nisu bile prioritet.

Kakva je situacija u EU?

Prema rečima Metjua Skota, višeg istraživača na Institutu za ljudska prava i humanitarno pravo Raul Valenberg u Lundu u Švedskoj, ne postoji jasno artikulisana obaveza da se uzme u obzir realnost klimatskih migracija ka Evropi, delimično zbog toga što ona kao tako jasno definisana ne postoji.

“Taj dokument (Globalni odgovor UN op.a.) je naglasio posvećenost obezbeđivanju sigurnih puteva za ljude koji su pogođeni katastrofalnim posledicama klimatskih promena. Verujem da su tada prepoznali da se nije mnogo napredovalo po tom pitanju, te dokument navodi da će se više raditi kako bi se barem deo toga realizovao. Nejasno je šta bi taj rezultat trebalo da predstavlja u praksi”, kaže Skot za Kontrapress.

Naglašava da ne postoji jasan uvid u to o kom se nivou radi, koliki je broj ljudi koji se zbog toga iseljava.

Za sada je Italija jedina zemlja članica EU koja nudi zaštitu po nekoliko osnova kada su u pitanju prirodne katastrofe, klimatske promene i uništavanje životne sredine.  

Švedska i Finska su imale odredbu za zaštitu, ali je ukinuta pre nekoliko godina, jer se, prema rečima Skota, sudovi njome uopšte nisu bavili.

U slučajevima koji su se našli pred sudovima država članica EU navođeni su razlozi iseljavanja zbog posledica prirodnih katastrofa.

Na primer, u vezi sa uticajem poplava na poljoprivredu, podnosilac zahteva iz Somalije je izjavio da „kiša donosi poplave, nanose veliku štetu poljoprivredi i infrastrukturi“ ili podnosilac zahteva iz Pakistana koji je podigao kredit za izgradnju ribnjaka prijavio je da je zbog značajnih padavina „izgubio mnogo ribe i nije mogao da otplati kredit i kamatu“.

Ti i još neki od slučajeva navedeni su u istraživanju instituta “Ludvig Bolcman” iz Beča.

Među njima su i slučajevi iz Avganistana u kojima se pominje suša koja negativno utiče na poljoprivredu, a time i na snabdevanje u gradovima, zbog čega se pojavljuju slučajevi neuhranjenosti kod dece.

Međutim, sudovi uglavnom sve te probleme ne vide kao razlog za davanje zaštite, jer nema opasnosti od povratka u druge delove zemlje porekla, kaže nemački advokat Tomas Oberhauzen.

„Sve zavisi od životnih uslova. Recimo, neko će biti deportovan u Somaliju. Moramo videti da li je za njega ili nju moguće da žive tamo. Svaki sudija mora da uzme u obzir i ispita da li su uslovi za povratak toliko loši. Odnosno, kakvi su životni uslovi tamo gde se vraćaju ljudi“, pojašnjava za Kontrapress.

Navodi primer Afrike i kaže da ako se pustinja širi, oskudica je hrane, nije moguće vratiti ljude tamo. „Jasno je da on tamo ne može da preživi. Međutim, sudija može da kaže, i to je loša strana ove priče: ’U redu, nije moguće ostati u tom delu zemlje, ali postoje drugi delovi zemlje gde je život moguć, pa to nije relevantno’.“

Nemački sudovi su u nekim slučajevima, samo kratko spomenuli prirodne katastrofe, navodeći da  ukupna humanitarna situacija očigledno nije dovoljno ozbiljna. Međutim, kako piše Kamila Šlos, u nekoliko odluka u vezi sa Avganistanom, Irakom i Somalijom, detaljno su analizirali posledice prirodnih katastrofa.

“U ovim zemljama su preovlađivale suše, što je dovelo do drastične nestašice hrane i vode. Na primer, pomenuta odluka Višeg upravnog suda u Baden-Virtembergu priznala je da su na lošu hranu, stanovanje i zdravstvenu zaštitu negativno uticali preovlađujući uslovi životne sredine, posebno teški klimatski uslovi i prirodne katastrofe”, navela je u tekstu.

Pozivajući se na izveštaj Evropske kancelarije za podršku azilu, sud je naveo da je od oko 4,2 miliona interno raseljenih ljudi u Avganistanu 2019. godine oko 1,2 miliona pobeglo zbog prirodnih katastrofa, posebno suše i poplava.

Problem brojeva

Međunarodna organizacija za izbeglice (IOM) je predvidela da bi se do 2050. godine 200 miliona ljudi pomerilo zbog narušavanja životne sredine unutar svojih zemalja ili preko granica, na stalnoj ili privremenoj osnovi.

Slične su i procene Svetske banke, koja je objavila da bi oko 216 miliona ljudi moglo da se pomeri unutar granica svojih zemalja zbog klimatskih promena do 2050. godine.

Politikološkinja Sara L. Neš naglašava da ništa ne sprečava zemlje da asistiraju i pomognu ljudima koji su pogođeni klimatskim promenama unutar sopstvenih granica.

„U isto vreme pričamo o malim grupama ljudi koje se pomeraju. Većina studija pokazuje da se ljudi ne pomeraju na duže distance, da se obično pomere u područja u sopstvenim zemljama. Većina terenskih istraživanja za sada pokazuje da će ljudi ostati u najbližim područjima ili će se preseliti na kratkim razdaljinama iz ruralnih u urbana područja, još manja grupa ljudi će se pomeriti u malo dalja područja u zemlji, pa još manja u susednu zemlju i onda najmanja grupa ljudi će pokušati da pređe veće međunarodne puteve. Iako je to najkompleksnija rupa u pravnoj zaštiti, ona za sada utiče na mali broj ljudi“, pojašnjava sagovornica Kontrapressa.

Neš je istraživačica na postdoktorskim studijama Univerzitetu prirodnih resursa i prirodnih nauka u Beču i u fokusu njenog rada su klimatske promene i kretanja stanovništva. Napominje da treba biti pažljiv sa brojevima koji se plasiraju u javnost.

„Tu je u pitanju gradnja narativa. Ljudi se plaše migracija koje dolaze ka Evropi jer se čine da je veći problem za njih nego što jeste, i zapravo zanemaruju humanitarni aspekt“, pojašnjava Neš.

U izveštaju Instituta za ekonomiju i mir tvrdi se da bi 1, 2 milijarde ljudi mogle biti raseljenje zbog “ekoloških pretnji” do 2050. godine. Izveštaj “Registar ekoloških pretnji 2020” su nekritički preneli i listovi poput Gardijana, Independenta, Njujork Tajmsa, Rojtersa i CNN-a.

„Volela bih da vidim da mediji postavljaju pitanja o brojevima, a ne da se samo objavljuju sa navođenjem izvora. Mislim da je to jako važno. Ljudi koji se pomeraju zbog klimatskih promena ne kreću na dugi put ka Evropi, ali to je fokus medijskog izveštavanja. S jedne strane je to razumljivo, jer se mediji bave onim što je važno za njihovu publiku, ali s druge strane kreira se slika da je situacija preteća za Evropu“, kaže Neš, napominjući da to nije tačno.

Pravo vs život

Uprkos istraživanjima koja ukazuju na pokrete ljudi, procenama mnogih organizacija, čini se da ni Evropa ni svet ne prate aktuelnu situaciju, zbog čega deo ljudi koji traži zaštitu na međunarodnom nivou, ostaje u pravnom limbu.

IOM i UNHCR prepoznaju objedinjene razloge pomeranja ljudi kada su u pitanju i rat i prirodne katastrofe.

„A pošto je bio rat, nismo dobili nikakvu podršku od Vlade. Dakle, postoje kombinovani faktori zbog kojih smo patili: suše i ratovi. Da rata nije bilo, možda smo mogli da ostanemo, ali sad kad je zemlja opljačkana, nema način za to", jedno je od svedočanstava navedenih u Godišnjem izveštaju o migracijama iz 2022. godine koji je objavio IOM.

Ta organizacija navodi da bi konkretno zagrevanje Zemlje od 1°C moglo direktno izložiti 2,2 odsto svetske populacije porastu mora.

Kada je Evropa u pitanju, Metju Skot kaže da se kontinent još uvek nije suočio sa značajnim brojem ljudi koji traže zaštitu zbog pokreta u kontekstu prirodnih katastrofa i klimatskih promena.

“Zato mislim da je opasno za Evropu ili pojedinačne zemlje da pokušaju da razviju poseban pravni okvir za očekivani dolazak ljudi u vezi sa klimatskim promenama, jer ne znamo kako će to izgledati. Zato su akademici i drugi upozoravali na brzo donošenje okvira jer bi to moglo isključiti određene ljude ili bi moglo imati neočekivani rezultat. Mi zaista ne znamo kako izgleda kretanje ljudi u ovom kontekstu ka Evropi”, napominje Skot.

U drugim delovima sveta su sprovedene mnoge studije, od Afrike preko Latinske Amerike, Pacifika, gde postoji mnogo bolje razumevanje kako se ljudi kreću unutar država i preko granica. Skot smatra da treba na osnovu iskustva tih zemalja doći do razvoja pravnog okvira ili političkog odgovora na evropskom nivou ili pojedinačnim državama članicama.  

Do tada, ljudi u pokretu, koji beže preko granice od siromaštva, gladi i drugih razloga nastalih kao posledice prirodnih katastrofa i klimatskih promena, teško će uspeti da dobiju bilo kakvu zaštitu po tom osnovu.

Avganistancu sa početka priče nekoliko meseci nakon odluke kojom je sprečena deportacija, nemački Federalni administrativni sud je poništio presudu i poslao je nazad Visokom sudu.

„Kada je Visoki sud dobio slučaj, situacija u Avganistanu je bila bitno drugačija. Talibani su bili na vlasti. Moj klijent nema rođake u Avganistanu pa je Vlada imala dobar osnov da kaže da se on ne može vratiti i da mu daju zaštitu. Visoki sud na osnovu toga nije morao da donosi novu odluku. Slučaj je zatvoren, momak je srećan“, zaključuje njegov advokat Tomas Oberhauzen.