TREĆI DEO

8) Ćuška/Qyshk

Dana 14. maja 1999. godine, srpske snage ubile su 39 albanskih civila.

161. Ćuška/Qyshk se nalazi u opštini Peć/Pejë, 4 km istočno od grada Peći/Pejë pored glavnog puta Peć/Pejë–Priština/Prishtinë. Selo je brojalo oko 200 kuća i 2.000 žitelja. U selu su živele tri srpske porodice.176

8.1 Opis zločina na osnovu izjava preživelih, pripadnika VJ i optužnice Tužilaštva za ratne zločine

162. Oko 7:00 časova ujutru, 14. maja 1999. godine, pripadnici VJ, obučeni u plave i maskirne šarene uniforme, namazani crnom bojom po licu ušli su u Ćušku/Qyshk.177 Meštane su isterali iz kuća, naredivši im da se okupe u centru sela. Oko 300 seljana se okupilo u centru sela, u mahali Hasan Beqaj.

163. Pripadnici VJ su naredili seljanima da predaju sav novac, zlato i dukate. Kako je R.K. Posvedočila: „Pare i vredne stvari koje smo predavali vojnici su uzimali kako je ko stigao. Lična dokumenta su pocepali i palili. Stalno su tražili pare i dukate.“178 Nakon što su opljačkali sve vredne stvari, pripadnici VJ su ženama, deci i starcima naredili da uđu u kuće porodice Gashi, dok su muškarce, njih oko 50 sakupili na jednom proširenju puta, kod groblja.

164. Oko 9:00 časova, vojnici su izdvojene albanske muškarce podelili u tri grupe. U prvoj grupi je bilo 12 muškaraca179:

Ismet (Zeke) Dinaj (1967)

Skender (Dine) Kelmendi (1952)

Gani (Beke) Avdylaj (1958)

Osmon (Haxhi) Lushi (1952)

Deme (Isuf) Kelmendi (1958)

Iber (Dine) Kelmendi (1947)

Jashar (Azem) Gashi (1952)

Halil (Dervish) Gashi (1946)

Uke (Lush) Lushi (1942)

Emin (Beke) Gashi (1939)

Rame (Dervish) Gashi (1942)

Isa Gashi

165. Ovu grupu su odveli u kuću Azema Gashija. Uveli su ih u sobu. Isa Gashi koji je bio u ovoj grupi muškaraca ispričao je istraživaču FHP-a šta se zatim dogodilo:

„Mene i moju grupu su ubacili u kuću Azem Gashi i u jednu od soba su nas postrojili uza zid i ponovo nas prekontrolisali, ne bi li našli nešto novca koji su tražili da bi nas oslobodili. Ali nisu našli ništa jer su već prethodno sve uzeli. Jedan od njih nam je rekao da mora da pita komandanta šta da radi sa nama, i kada ga je pitao preko radio veze, ovaj mu je odgovorio: ’Streljaj ih sve odjednom.’ Jedan od vojnika koji je stajao na vratima sobe sa mitraljezom M48 je rafalnom paljbom zapucao po nama, gde sam ja bio ranjen u levu nogu i zatim sam pao. Iznad mene su mrtvi pali Ibër Kelmendi i moj brat Halim Gashi. Pre nego što je zapucao u nas rekao je: ’U ime Srbije!’ Zatim su i ostali vojnici rafanom paljbom pucali po prostoriji - nakon toga su podmetnuli vatru i krenuli da izađu iz prostorije. Izvukao sam se ispod leševa i video da niko iz moje grupe nije ostao živ.”180

166. Posle nekoliko minuta, kroz prozor sobe u kojoj su se nalazili ubijeni civili ubačen je zapaljeni sunđer. Tela su se zapalila i ubrzo izgorela.181

167. U drugoj grupi bilo je devet muškaraca:

Erdogan (Skender) Kelmendi (1980)

Brahim (Sylë) Kelmendi (1959)

Mentor (Shaban) Kelmendi (1973)

Sefedin (Haxhi) Lushi (1958)

Ahmet (Rrustem) Gashi (1964)

Ramiz (Lush) Lushi (1958)

Besim (Dinë) Kelmendi (1963)

Brahim (Shaban) Gashi (1940)

Rexhë Kelmendi

168. Pripadnici VJ su ove muškarce sproveli u kuću Demë Gashija. Muškarci su u koloni, po dvojica ušli u hodnik kuće. Tada je jedan pripadnik VJ bacio upaljač  na zemlju, i naredio Rexhi Kelmendiju da ga podigne sa zemlje i zapali zavese. Kada se Rexhë sagnuo da podigne upaljač, pripadnik VJ je rafalnom paljbom zapucao na civile. Rexhë Kelmendi se spasio tako što je uspeo da pobegne u drugu sobu, a zatim je iskočio kroz prozor. Kada se posle nekoliko sati vratio do kuće u kojoj su ubijeni civili, zatekao je zapaljenu kuću, a „kada [je] ušao u hodnik video [je] spaljena tela.“182

169. U trećoj grupi izdvojenih bili su:

Arian (Qaush) Lushi (1978)

Emrush Krasniqi (1950)

Zeqir (Halil) Alilaj (1969)

Xhafer (Lush) Lushi (1943)

Xhafer (Rame) Gashi (1958)

Avdullah (Lush) Lushi (1941)

Skender (Lush) Lushi (1955)

Musa (Shaban) Gashi (1936)

Isuf (Shaban) Shala (1951)

Hazir Berisha

170. Pripadnici VJ su treću grupu odveli u kuću Sahita Gashija. Uveli su ih u jednu sobu i naredili da sednu na pod, a zatim je pripadnik VJ iz puškomitraljeza pucao u njih. Nakon nekoliko minuta, pripadnici VJ su stavili sunđere na tela ubijenih muškaraca a potom ih zapalili. Hazir Berisha koji je preživeo streljanje je istraživačima FHP-a rekao:

„Rafali su bili neprekidni. Taj koji je pucao bio je visok i imao je namazano lice. Kada me je pogodio, video sam kada je zapalio jedno ćebe. Uzeo je jedan sunđer (koji služi za sedenje) i postavio ga je preko nas. Onda je zapalio taj sunđer.“183

171. Nakon toga pripadnici VJ su ušli u mahalu Çeku. Porodicama Hasana i Haxhija Çekua su naredili da se okupe u dvorištu Kadrija Çekua. Kada su se okupili svi članovi porodice, pripadnici VJ su ih opljačkali, uzevši im novac, zlato i ostale dragocenosti. Zatim je jedan pripadnik VJ upitao: „Koji je od vas otac Agima Çekua?“ Javio se Hasan Çeku. Vojnici su mu odmah naredili da članove svoje porodice okupi u jednom delu dvorišta. Nakon toga, dvojica pripadnika VJ su povela Hasana (Brahim) Çeku (1930) do njegove štale, u kojoj su ga ubili prerezavši mu vrat, a zatim su štalu zapalili. Jedan vojnik je poveo Kadrija (Ahmet) Çekua (1930) u njegovu kuću i tamo ga streljao, a zatim je kuću zapalio.184

172. Pripadnici srpskih snaga su tog dana na različitim mestima u Ćuški/Qyshk ubili još osam muškaraca185:

Skender (Dervish) Gashi (1962)

Muhamet (Isa) Shala (1949)

Haki (Nurë) Gashi (1961)

Qaush (Rrustem) Lushi (1948)

Rasim (Hysen) Rama (1957)

Brahim (Dervish) Gashi (1942)

Selim (Maxhun) Gashija (1955)

Ibisha (Kadri) Gashi (1941)

Sylë (Azem) Gashi (1950)

173. Zoran Rašković, pripadnik 177. VTO Peć i očevidac masovnog ubistva u Ćuški/Qushk, opisao je zločin tokom svedočenja u predmetu Ćuška: „I to je 14. maj – Ćuška, 8 sati ujutro […] kaže Mrtvi [pok. Nebojša Minić] da ga vozim u komandu kod Toplice [Miladinovića, komandant 177. VTO Peć]. […] Tu sam ga povezao i Mrtvi se tu zadržao oko 40-tak minuta, 30-40 minuta, izašao je u vozilu mi ništa nije govorio, vratili smo se nazad, vrlo kratko je rekao: ‘Pokret, spremajte se, pokret…’ […] i krenuli smo magistralnim putem prema Prištini - na nekih 3 do 4 kilometara sa desne strane postoji odvajanje, odvajanje puta za to selo Ćuška […] i stigli smo do jednog dela gde je proširenje, ja bih to nazvao kao neki trg […] Tu smo stali jer tu se nalazilo oko 10-tak pripadnika rezervnog sastava Teritorijalne odbrane i među njima od tih 10-tak dvojica-trojica u plavim uniformama, te maskirne plave uniforme policijske, da li su aktivni ili rezervni policajci ne znam […]

Tu se staje, Mrtvi odlazi nešto do njih, nešto priča, vozila su parkirana i tada kreće. Tada već po nekom ustaljenom, pošto nije prva akcija te vrste niti takva, mada ja nisam znao niti verujem nikad se nije znalo dokle će se ići, sada mislim na ubistva, jel’ će biti ili neće. Ja nisam znao. Grupa - mi delimo se u četiri grupe. […] I grupe odlaze u četiri pravca, s tim što je Mrtvi krenuo onim pravcem kojim smo došli, odakle smo ušli u selo. Ja ostajem kod vozila kao i uvek manje-više sa još pet vojnika, tu u samom centru.

I u tom odlasku Mrtvog i Vampira izlaze dva Šiptara onako starija, srednjih godina, za mene su tad bili stariji, možda su imali 45 u fazonu pitaju jel‘  treba nešto da se nađu šta ja znam, tako nešto drže ruke, gde ih je Vampir bez upozorenja, da li mu je rekao Mrtvi, da li je to uradio samo onako ih je sasekao usput, nasložio pored puta. I oni su otišli i sve četiri grupe su otišle otprilike na svoju stranu. Niko nije pucao na nas, nigde nisam video teroristu, bilo je sunčano jutro i oni su se raširili po selu. I tada, gospođo sudija, počinje ratište. To se manifestuje time što se prvo čuju rafali sa raznih strana, trak, trak, istok, zapad, sever, jug, trak, trak. Onda neko seno, pošto seno najviše i najbrže - onako se vidi neka paljevina, ja pričam sa moje pozicije iz centra sela. I tada kreću žene, deca, starci, kreću izbeglice, vuku one bule one torbe, cegere, deca pište, starci sakupljaju se […] to se šutiraju torbe, kreće sabiranje tu na centru.

Dolaze traktori, ko zna da vozi - ko ne zna, trpaju se na traktore, na gondone - to je ona freza, na TAM-iće, sve se to ćera za Albaniju. Ne mogu svi da uđu, pa oni ih čekaju, pa sad tu ima vojske, pa sad odjednom naleće avion NATO […] on je znao često da pogodi i civile što je uradio možda desetak dana ranije, pa je pravio paniku i nama i njima i u svom tom kuršlusu, u tom dešavanju tih izbeglica još to pravi dodatnu pometnju. […] to se tera, to se... Bate Lekića se sećam, kida lančiće, traži pare, to se tera traktori, to traje to teranje sat-dva, sabiranje, to treba strpati tolike ljude u te traktore i sad nekako već ti traktori i odlaze i vraćaju se vođe grupa sa vojskom, mada su se neki i odvojili, očigledno Buba [Zoran Obradović] je bio tu, a otišao je sa Ćaletom [Srećko Popović]. Onako švrlja se po selu, već gori 15-20 kuća, traje taj progon i vraćaju se, vraćaju se i vode ponekog muškarca Šiptara sa sobom, civila. Ili istog spuštaju sa traktorske prikolice ukoliko je procenjeno da je sposoban da nosi pušku. Imao je Mrtvi neku uzrečicu da sve mora da se - od 13 do 77, a pošto je 13 malerozan broj [onda] od 12, znate neko je to shvatio vickasto, neko je shvatio onako, a neko i bukvalno i u tom povratku vidim Ćaleta, Srećka Popovića, kako uz zid kuće strelja trojicu Albanaca, za Srbiju, za Srbiju. […]
I dakle vraćaju se i šta ja sad vidim s ovog svog dela gde sam ja, već se te žene, deca, već je to otišlo, ja se nalazim, to je taj centar, trg i vidim gore se sakuplja, vidim 25 muškaraca stoje u vrsti poređani uz put muškarci. Ne bih sad mogao da preciziram godine, ali bio je jedan izuzetno mlad, mlađi od mene, a bilo ih je i starijih oko 25, 30, 20, nisam brojao, prošlo je mnogo godina i vrsta je onako solidna, ma šta god to značilo. […] Prilazim, stoji njih 15 Šiptara poređanih i Ranko Bosanac‚ [Ranko Momić] vrši komunikaciju sa njima. Tu je nas 10, ‘ajde da zovem Šakala, 15, kaže im Ranko Bosanac: ‘Nemojte ništa da se plašite, sada će da dođu autobusi da vas prebace do SUP Peć‘, sa jednim komunicira gde mu ovaj kaže otprilike: ‘Nikog nismo dirali, joj šta je ovo‘, kaže Ranko: ‚Znam, jebi ga, rat je, šta da se radi‘, čak mu daje cigaretu da zapale i kaže: ‘Da vam ne bi pravili oni tamo u SUP Peć ko zna kakve probleme, da vas ne bi maltretirali‘, na neku ponjavu tu, šatorsko krilo ili tako nešto, da se izbaci sve što imaju iz džepova. Oni su počeli da bacaju lične karte, novčanike, sve, sve, znači satove, narukvice, prstenje, sve živo. […]

Ima tu u tom stroju jedno dete, mlađe od mene i Mrtvi kaže: ‘Ti uzmi da sakupljaš to‘, na šta sam ja otišao do džipa i dodao mu ruksak da stavlja to u ruksak. To dete, kako da vam opišem strah, se treslo, bio je upišan i usran od straha ali je to skupljao, i on mi je ostao tako upečatljiv, neverovatno - taj nečiji strah.

Kaže im Ranko: ‘Ajmo ovde do ove kuće da ne stojimo na suncu, vidiš hladovina‘, dakle, to je sad na levu stranu, to je na levu stranu, kuća se nalazi s desne strane. Kuća je prizemna i nema onaj šiptarski zid nego ima tarabu običnu, ima neko dvorište, stvarno neko zeleno, možda orasi, neka drva su bila, hladovina i Ranko kreće onako opušteno spuštenim kalašnjikovim, nonšalantno kreće ispred njih, kao: ‘Ajmo tu, lakše je, hladovina‘, pridružuje mu se Šumadija [Nikolić Milojko] i na kraju mu se pridružuje Mađa Vuković, njih trojica vode tu grupu od petnaestak ljudi, ulaze u dvorište, ne zadržavaju se u dvorištu već ulaze na trem i polako u kuću.

Kuća je možda ona šiptarska, seoska, nije bogata kuća, dve sobe, možda hodnik. Oni su ušli unutra, samo su se začuli rafali, dugi rafali i nakon toga sam čuo neku buku. Da li su pukle bombe ili su razbijeni prozori, ne mogu da preciziram, ali sam čuo buku, prasak. Prvi iz kuće je istrčao Šumadija, toga se jasno sećam, sa njegovom karakterističnom psovkom ‘jebem ti džamiju i džamijski orkestar‘. Neki metak je unutra rikošetirao i valjda ga okrznuo po nozi i probušio mu kombinezon, ali Šumadija, takav kakav je bio, naravno nije kukao zbog noge nego to što mu se probušio kombinezon onako. Zatim je izašao Ranko Bosanac, najnošalantniji, kao što je ušao, zapalio cigaretu i tek na kraju je treći izašao Mađo Vuković  koji je ostao da to zapali, pošto se video dim iznutra.

Ovaj mali što je sakupljao to - nisu ga vratili, nisu ga stavili u tu vrstu. Kad je to sakupio, Vampir je tu bio i stavio mu cev od kalaša na glavu, gde je Mrtvi rekao: ‚Neka, pusti ga‘, a na začuđeno od Vampira: ‘Što da ga pustim?‘ –  ‚Neka, nek’ ima neko sutra Šiptarima da priča o ovome.‘ Tako, inače Mrtvi je imao taj vid da poklanja život, imao je običaj, šta ja znam – pusti Šiptara da trči niz livadu pa odredi tri metka, je l’, pa ga gađa onako na nekih 200 metara kad se udalji, ako ga pogodi - pogodio ga, ako ne, on kaže: ’Vidiš, nije mu suđeno, neka živi…‘”186

8.2 Dokumenti i svedočenja pripadnika VJ koji ukazuju na odgovornost Dragana Živanovića za zločine u Ćuški/Qyshk

174. Jedinica Šakali bila je deo 177. VTO Peć koji je bio potčinjen 125. mtbr.187 Prema pravilima međunarodnog prava, Dragan Živanović je kao komandant 125. mtbr imao obavezu da preduzme sve neophodne mere da spreči zločin u Ćuški/Qyshk, odnosno da nakon saznanja za zločin, počinioce tog zločina prijavi organima krivičnog gonjenja.

175. Prema „Planu angažovanja združenih sastava“ komande Prištinskog korpusa izdatom 25. aprila 1999. godine, 177. VTO je jedinica koja potčinjena komandi 125. mtbr u sledećim aktivnostima i zadacima:

„1. Jedinstveno i neprekidno komandovanje, sadejstvo i neprekidno funkcionisanje sistema veza. [...]

3. Otkrivanje i uništavanje preostalih ŠTS [šiptarskih terorističkih snaga] i potpunu kontrolu teritorije u zoni odgovornosti. [...]

8. Asanaciju bojišta a preko organa MUP-a i lokalnih organa vlasti. [...]

10. Preduzimanje mera u cilju sprečavanja nereda, nediscipline, pljačke, samoudaljavanja, paljevine, maltretiranja i dr. Vrste krivičnih dela u jedinici i na teritoriji u zoni odgovornosti...“188

176. Komanda 125. mtbr je 24. aprila 1999. godine izdala naređenje upućeno (između ostalog i) 177. VTO kojim se traži „potpuno uspostavljanje borbene kontrole teritorije“. Naređenje je potpisao Dragan Živanović. U delu naređenja „Procene ŠTS [šiptarsko-terorističkih snaga] u zoni odgovornosti brigade“:

„U rejonima sela Blagoje, Naklno, Zabrđe, Osoje, Ćuška, Zahač takođe se nalaze oko 100 lica koja su izvodila b/d [borbena dejstva] protiv naših snaga, a sada se kao civili nalaze u rejonima svojih sela.“189

177. Ovo naređenje predstavlja eklatantno kršenje međunarodnog humanitarnog prava, jer se njime civili u pomenutim selima predstavljaju kao legitimne mete napada, odnosno njime se ne pravi razlika između boraca i civila190

9) Pavljane/Pavlan

Dana 14. maja 1999. godine, srpske snage ubile su osam albanskih civila.

178. Pavljane/Pavlan se nalazi u opštini Peć/Pejë, oko 5 km istočno od grada Peći/Pejë pored glavnog puta Peć/Pejë – Priština/Prishtinë.

9.1 Opis zločina na osnovu izjava preživelih, pripadnika VJ i optužnice Tužilaštva za ratne zločine

179. Pripadnici 177. VTO Peć i MUP-a su 14. maja 1999. godine ujutru ušli u Pavljane/Pavlan. Meštani čije su se kuće nalazile u blizini asfaltnog puta su se sklonili u kuću Agima Selmanija koja se nalazila u centru sela. U dvorištu se skupilo oko stotinu ljudi.

180. Oko 9:30 časova, osam pripadnika VJ, obučenih u zelene uniforme, sa maskama na licu i šeširima ušli su u dvorište porodice Selmani. Pre toga, mlađi muškarci su pobegli u korito reke Drim, dok su u dvorištu ostale žene, deca i stariji. Pripadnici su prišli grupi muškaraca među kojima su bili Shaban (Tahir) Kelmendi (1946), Haxhi (Rexhe) Dreshaj (1958),Nimon (Azem) Gashi (1946), Zenun (Brahim) Shala (1941) i Muce (Isuf) Lulaj (1935), i naredili im da predaju sav novac. Nakon toga, i ženama su uzeli novac, nakit i ostale dragocenosti, a zatim su petorici muškaraca naredili da sa rukama podignutim iznad glave odu u kuću Zymera Gashija koja se nalazila prekoputa. Nakon nekoliko minuta, iz kuće Zymera Gashija se začula rafalna paljba, a potom su pripadnici srpskih snaga kuću sa telima ubijenih muškaraca zapalili.191

181. Pripadnici srpskih snaga su zatim, nedaleko od kuće porodice Nikqi, presreli maloletne Ganimete i Ajete Nikqi. Vojnici su ih potom uveli u njihovo dvorište. Iz kuće se tada čula rafalna pucnjava. U kući su se tada nalazili roditelji Ganimete - Vesel (Sali) Nikqi (1946) i Gejrane (Binak) Nikqi (1942), i majka Ajete Nikqi, Hatixhe (Ajdin) Nikqi (1944).192

182. Vojnici su od Ganimete i Ajete uzeli 200 DEM. Jedan pripadnik je video kod Ganimete dozvolu za nošenje oružja koja je pripadala njenom ocu Veselu Nikqiju. Nakon što ih je nekoliko puta udario po licu, on je naredio Ganimete i Ajete da ih odvedu do kuće gde su pronašle tu dozvolu. Dok su izlazile iz dvorišta, Ganimete i Ajete su videle da je kuća u kojoj su se nalazili njihovi roditelji počela da gori. 193

183. Vojnici su Ganimete i Ajete poveli do kuće Xufe Gashija. Pretresli su kuću i pretili da će silovati Ganimete, udarali Ajete po glavi i vratu. U nekom trenutku su pokušali da zapale zavese, a zatim su ih ostavili u kući i zaključali ulazna vrata uz pretnju da će se vratiti po njih.

184. Zoran Rašković, pripadnik Šakala, jedinice 177. VTO Peć i očevidac masovnog ubistva u Pavljanu/Pavlan, svedočeći u predmetu Ćuška opisao je zločin na sledeći način:

„Mrtvi [pok. Nebojša Minić] naređuje da se kreće dalje, da se ćera gamad prema Zahaču i sad prolazimo kroz neko selo, kasnije sam saznao da se zove Pavljan, da li je to zaseok, pošto su sve kuće povezane, razbacane onako, nema skup kuća, nema ništa od Ćuške do Zahača i, za razliku od toga kako smo došli, tu krećemo u dve grupe [...] I sad krećemo prema Zahaču kroz taj zaseok Pavljana, s time što smo podeljeni u dve grupe od po 15 do 20 ljudi otprilike. Jednu grupu predvode Ćale [Srećko Popović] i Šumadija [Milojko Nikolić], a drugu Ranko Bosanac [Ranko Momić] i Mrtvi, i krećemo. Ja sam u džipu i mi sa vozilima ne idemo brže od hoda vojnika.

Jedan bitan momenat, sad ja ne znam da li smo mi ušli u Pavljane ili smo još u Ćuškoj, tu je ta neka granica, tu je neki šumarak, neka šumica i tu sedi jedan Šiptar sa ćulafom na glavi i Ćale mu prilazi i kaže: ’Još nisi otišao, marš u Albaniju’, na šta mu ovaj kaže otprilike: ’Ovo je moja kuća, ne idem nigde’ i ovaj mu kaže: ’Hoćeš  za Srbiju’ i tup - overio ga je tu u šumici na panju. [...]

I tako [...] Pavljane, i gospođo sudija, i sad u tom Pavljanu meni lično jedna od najmučnijih scena celog rata - iz džipa, gde vidim Rusa malog da navija nešto na prozor, ja prilazim Rusu i kroz prozor vidim Ranka Bosanca kako vrši snošaj sa nekom Albankom. Ja sam rekao da je trudna, možda i nije trudna, ali imala je stomačić nesrazmeran drugim delovima tela. I ona onako stoji preko kauča presavijena i on opušteno, smireno. Pogleda nas dvojicu kroz prozor i u njegovom stilu: ’Hoćete i vi malo’, imao je te pošalice erotske prema nama lepšima u jedinici, kako nas je zvao. I ova cvili preko kauča, ne kuka nešto i on je završio, obrisao ga o nju, spustio kalašnjikov, imao je tromblonski dodatak, tako polako ušao na rafalnu paljbu i toga se sećam, tih metaka kroz leđa. [...] I tako možda 40 minuta kroz to Pavljane stigosmo i u Zahać.“194

9.2 Dokumenti VJ koji ukazuju na odgovornost Dragana Živanovića za zločine u Pavljanu/Pavlan

185. Jedinica Šakali bila je deo 177. VTO Peć koji je bio potčinjen 125. mtbr.195 Prema pravilima međunarodnog prava, Dragan Živanović je kao komandant 125. mtbr imao obavezu da preduzme sve neophodne mere da spreči zločin u Pavljanu/Pavlan, odnosno da nakon saznanja za zločin, počinioce tog zločina prijavi organima krivičnog gonjenja.

186. Prema „Planu angažovanja združenih sastava“ komande Prištinskog korpusa izdatom 25. aprila 1999. godine, 177. VTO je jedinica koja je potčinjena komandi 125. mtbr u sledećim aktivnostima i zadacima:

„1. Jedinstveno i neprekidno komandovanje, sadejstvo i neprekidno funkcionisanje sistema veza. [...]

3. Otkrivanje i uništavanje preostalih ŠTS [šiptarskih terorističkih snaga] i potpunu kontrolu teritorije u zoni odgovornosti. [...]

8. Asanaciju bojišta a preko organa MUP-a i loklanih organa vlasti. [...]

10. Preduzimanje mera u cilju sprečavanja nereda, nediscipline, pljačke, samoudaljavanja, paljevine, maltretiranja i dr. vrste krivičnih dela u jedinici i na teritoriji u zoni odgovornosti...“196

187. Komanda 125. mtbr je 24. aprila 1999. godine izdala naređenje upućeno (između ostalog i) 177. VTO kojim se traži „potpuno uspostavljanje borbene kontrole teritorije“. Naređenje je potpisao Dragan Živanović. U delu naređenja „Procene ŠTS [šiptarsko-terorističkih snaga] u zoni odgovornosti brigade“:

„U rejonima sela Blagoje, Naklno, Zabrđe, Osoje, Ćuška, Zahač takođe se nalaze oko 100 lica koja su izvodila b/d [borbena dejstva] protiv naših snaga, a sada se kao civili nalaze u rejonima svojih sela.“197

188. Ovo naređenje predstavlja eklatantno kršenje međunarodnog humanitarnog prava, jer se njime civili u pomenutim selima predstavljaju kao legitimne mete napada, odnosno njime se ne pravi razlika između boraca i civila, što predstavlja eklatantno kršenje Ženevskih konvencija i njihovih dodatnih protokola.198

10) Zahać/Zahaq

Dana 14. maja 1999. godine, sprske snage ubile su 22 albanska civila.

189. Selo Zahać/Zahaq se nalazi u opštini Peć/Pejë, oko 7 km istočno od grada Peći/Pejë pored glavnog puta Peć/Pejë – Priština/Prishtinë.

10.1 Opis zločina na osnovu izjava preživelih, pripadnika VJ i optužnice Tužilaštva za ratne zločine

190. Pripadnici 177. VTO i TO su nakon zločinâ u selu Pavljane/Pavlan [videti iznad] asfaltnim putem Peć/Pejë - Priština/Prishtinë došli u Zahać/Zahaq. Seljanima su naredili da izađu iz kuća i da se okupe u centru sela, kod prodavnice Ahmeta Mehmetija.199

191. Okupljenim meštanima vojnici su naredili da krenu ka Peći/Pejë. Kada je kolona sa kamionima i traktorima stigla do raskrsnice između Pavljana/Pavlan i Zahaća/Zahaq, kod auto-servisa „Kuqi“, vojnici su sa traktora i kamiona počeli da izdvajaju vojno sposobne muškarce. Ženama, deci i starima su naredili da nastave put ka Peći/Pejë. Iz kolone je izdvojeno 18 muškaraca. Meštani kojima je bilo dozvoljeno da idu ka Peći/Pejë, videli su da su vojnici izdvojene muškarce prislonili uz zid auto-servisa „Kuqi“ i držali ih na nišanu.200

192. Nakon toga, vojnici su izdvojenim muškarcima naredili da uđu u kanal auto-servisa. Tu su ih streljali pucajući iz automatskih pušaka.201 Niko od muškaraca nije preživeo. Ubijeni su:

Gëzim (Beqir) Cukaj (1979)

Shpend (Fejzë) Hyseni (1968)

Bekim (Ahmet) Delija (1979)

Hamëz (Rexhep) Murati (1968)

Hysen (Rashit) Gjoka (1978)

Sabit (Hajrullah) Hyseni (1968)

Shaban (Halil) Smajlaj (1976)

Demë (Ahmet) Atashi (1966)

Fehmi (Rashit) Gjoka (1976)

Muhamet (Hali) Dobra (1963)

Rajrush (Avdyl) Hyseni (1975)

Naim (Hajrullah) Hyseni (1961)

Zymer (Halil) Smajlaj (1973)

Ismet (Hajurllah) Hyseni (1958)

Agim (Hajrullah) Hyseni (1970)

Fazli (Halil) Dobra (1957)

Halit (Halil) Dobra (1968)

Shaban (Ramush) Rama (1952)

193. Žene, deca i starci koji su proterani iz Zahaća/Zahaq istog dana su se vratili u selo jer im pripadnici srpskih snaga na punktu u Vitomirici/Vitomiricë [opština Peć/Pejë] nisu dozvolili da idu prema Peći/Pejë. U kanalu auto-servisa „Kuqi“, pronašli su tela muškaraca. Posle nekoliko minuta, u autoservis su došli pripadnici VJ u zelenom džipu. Zabranili su meštanima da uzmu tela i naredili im da odu svojim kućama. O sudbini tela porodice nisu znale ništa sve do 2002. godine, kada su saznale da su tela pronađena na groblju obližnjeg sela Ruhot [opština Peć/Pejë]. 202

194. Tog dana, pripadnici VJ su u Zahaću/Zahaq u njihovim kućama ubili i 203:

Faton (Sadri) Rama (1975)

Shaban (Kesem) Neziri (1958)

Valdet (Nezir) Rama (1963)

Sadri (Imer) Rama (1949)

195. Zoran Rašković, pripadnik Šakala, jedinice 177. VTO Peć, bio je u Zahaću/Zahaq 14. maja 1999. godine. Nije video ubistvo u auto-servisu „Kuqi“. U predmetu Ćuška svedočio je o drugim kriminalnim radnjama pripadnika Šakala:

„Dakle, ja se sećam kroz neke scene tog Zahaća, znam da smo ušli s te donje strane i znam da je druga grupa ušla s gornje strane [...] Sad imam scenu iz tog Zahača, jer ja i posle 12 godina... mi smo već u nekom stanju transa, ja ne znam da li je neko normalan više, ali smo ušli u Zahač takvi kakvi smo. Ima jedan iz Kragujevca, njih ja mislim dvoje-troje-četvoro se pridružilo iz Kragujevca tih dana, jedan dečko iz Kragujevca jaše magare i ispaljuje iz kalaša, du-du-du-du kao u crtanom filmu, i ja pitam Srećka Popovića  šta radi ovaj. Kaže meni Ćale [Srećko Popović]: ’Pusti ga, to momak, to momče sebi daje odušak.’  [...] ako je na takav način momče daje odušak, e onda znate kakvi smo stigli u Zahač. I za razliku od Ćuške gde je bilo nešto i organizovano, u Zahaču kud koji mili moji.

U grupe od 3, 4, upada se po kućama, pali se, odista nisam video masovno ubistvo da je bilo, nisam video neko masovno streljanje, ali su se odvajali. To se uđe - Ranko Bosanac [Momić], Vampir, Siniša, Lekić, Mrtvi [pok. Nebojša Minić] posle, uđu u neko dvorište, Ranko konkretno, pa ono sa ponjavom, šatorskim krilom, da vade sve iz džepova. Tu se uđe u jedno dvorište dve kuće već ih ima 20-30 unutra, da se trpa to, da se izbacuje zlato... [...]

Dva ubistva koja pamtim: jedan lik iz teritorijalne odbrane koji se tu priključio, znam da je nosio ’ruf’, onu antenu na leđima, sasvim okej mislim, ali u toj atmosferi, gde sam ono stao, sa magarcem gde Juri upucava dva Šiptara, to sam video. Isto tako Srećko Popović sa Šumadijom [Milojko Nikolić] kod ambara ubija opet za Srbiju nekog Šiptara i pali ceo stog sena. Možda ima još, ali to su te neke scene iz Zahača.“204

10.2 Dokumenti VJ koji ukazuju na odgovornost Dragana Živanovića za zločine u Zahaću/Zahaq

196. Jedinica Šakali bila je deo 177. VTO Peć koji je bio potčinjen 125. mtbr.205 Prema pravilima međunarodnog prava, Dragan Živanović je kao komandant 125. mtbr imao obavezu da preduzme sve neophodne mere da spreči zločin u Zahaću/Zahaq, odnosno da nakon saznanja za zločin, počinioce tog zločina prijavi organima krivičnog gonjenja.

197. Prema „Planu angažovanja združenih sastava“ komande Prištinskog korpusa izdatom 25. aprila 1999. godine, 177. VTO je jedinica koja je potčinjena komandi 125. mtbr u sledećim aktivnostima i zadacima:

„1. Jedinstveno i neprekidno komandovanje, sadejstvo i neprekidno funkcionisanje sistema veza. [...]

3. Otkrivanje i uništavanje preostalih ŠTS [šiptarsko-terorističkih snaga] i potpunu kontrolu teritorije u zoni odgovornosti. [...]

8. Asanaciju bojišta a preko organa MUP-a i lokalnih organa vlasti. [...]

10. Preduzimanje mera u cilju sprečavanja nereda, nediscipline, pljačke, samoudaljavanja, paljevine, maltretiranja i dr. vrste krivičnih dela u jedinici i na teritoriji u zoni odgovornosti...“206

198. Komanda 125. mtbr je 24. aprila 1999. godine izdala naređenje upućeno (između ostalog i) 177. VTO kojim se traži „potpuno uspostavljanje borbene kontrole teritorije“. Naređenje je potpisao Dragan Živanović. U delu naređenja „Procene ŠTS [šiptarsko-terorističkih snaga] u zoni odgovornosti brigade“:

„U rejonima sela Blagoje, Naklno, Zabrđe, Osoje, Ćuška, Zahač takođe se nalaze oko 100 lica koja su izvodila b/d [borbena dejstva] protiv naših snaga, a sada se kao civili nalaze u rejonima svojih sela.“207

199. Ovo naređenje predstavlja eklatantno kršenje međunarodnog humanitarnog prava jer se njime civili predstavljaju kao legitimne mete napada, odnosno njime se ne pravi razlika između boraca i civila.208

V. KOMANDANT 125. MTBR DRAGAN ŽIVANOVIĆ209

200. General-major Dragan Živanović  bio je komandant 125. mtbr tokom celog perioda u kojem su se dešavali zločini opisani u ovom Dosijeu. Na tu dužnost imenovan je 12. juna 1998. godine.210

201. Ukazom predsednika SRJ, Vojislava Koštunice, u aprilu 2002. godine, Dragan Živanović je u skladu sa novoutvrđenom unutrašnjom organizacijom VJ postavljen za načelnika Štaba Beogradskog korpusa VJ.211 Dragan Živanović se penzionisao 31. marta 2006. godine sa činom general-majora.212

202. Nakon rata na Kosovu, 125. mtbr je odlikovana ordenom Narodnog heroja.213 203. Brojni dokazi, uključujući svedočenja pripadnika VJ, ukazuju da su zločini nad kosovskim Albancima u zoni odgovornosti 125. mtbr vršeni uz znanje i saglasnost komande 125. mtbr.

204. U svom svedočenju pred MKSJ u predmetu Šainović i dr. Živanović je rekao da su pripadnici 125. mtbr tokom oružanog sukoba počinili „dva-tri ubistva“: “Bilo je dva-tri ubistva, ubistva od pojedinaca i pojedinačnih ubistava. Bilo je nekoliko razbojništava i oko tridesetak krađa. Ono što se ja sećam.“214

205. Na pitanje advokata odbrane kakve su mere nadležni preduzimali prema onima koji su vršili krivična dela, komandant Živanović je izjavio: “Prvo, zbog slabog i nepotpunog rada jedan komandant bataljona je smenjen, drugo, svi koji su načinili krivično delo su procesuirani, u redovnom postupku.“215

206. Odgovornost komandanta 125. mtbr Dragana Živanovića na koju ovaj Dosije ukazuje se ne bazira samo na principu komandne odgovornosti, već i direktne odgovornosti. Naime, Dragan Živanović je u nekoliko navrata sproveo, čak i sam izdao naređenja koja predstavljaju kršenje Ženevskih konvencija per se. U pitanju su naređenja koja se odnose na naoružavanje lokalnog srpskog stanovništva na Kosovu i njihovo angažovanje u borbenim dejstvima, naređenja koja ne prave razliku između civila i boraca, kao i naređenja koja direktno usmeravaju napad na civilno stanovništvo.216

207. Pravilima međunarodnog krivičnog prava propisana je individualna krivična odgovornost neposrednih izvršilaca zločina, vojnih starešina i političkih lidera koji su naredili izvršenje zločina, ali i princip komandne odgovornosti, prema kojem su odgovorni i pretpostavljeni, koji nisu preduzeli neophodne mere da se izvršenje zločina spreči ili da se počinilac kazni.

208. Nakon ratifikacije Dopunskog Protokola (I) uz Ženevske konvencije 28. decembra 1978. godine, domaće institucije imaju međunarodno-pravnu obavezu da sude pojedincima odgovornim za zločine po principu komandne odgovornosti.

209. Uprkos međunarodno-pravnoj obavezi, u predmetima za ratne zločine koji su do sada vođeni u Republici Srbiji, institut komandne odgovornosti ni jednom nije primenjen. Argument pravosudnih organa je da bi se primenom ovog instituta prekršilo Ustavom propisano načelo zakonitosti jer komandna odgovornost, kao poseban vid krivične odgovornosti, nije bila eksplicitno predviđena Krivičnim zakonom koji je važio 1990-tih godina.217

210. Ovom stanovištu pravosudnih organa mogu se izreći dva snažna prigovora utemeljena u međunarodnom i domaćem pravu. Prvo, Dopunski Protokol (I) uz Ženevske konvencije eksplicitno nalaže državama potpisnicama Protokola da primenjuju institut komandne odgovornosti.218 Ratifikacijom 1978. godine, Protokol (I) je postao sastavni deo domaćeg pravnog poretka Srbije.219 Tako su primenu odredaba Dopunskog Protokola tumačili i sudovi u Hrvatskoj i na Kosovu.220

Drugo, prema Ustavu Srbije načelo zakonitosti se smatra prekršenim ukoliko neko delo „zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo”. Iako komandna odgovornost u vreme oružanog sukoba na Kosovu nije bila predviđena u Krivičnom zakonu, na snazi je bio propis zasnovan na zakonu koji eksplicitno predviđa komandnu odgovornost vojnih starešina. Radi se o Uputstvima o primeni pravila međunarodnog ratnog prava u oružanim snagama SFRJ, koji je u primeni još od 1988. godine.221

211. Najviše rangirani komandanti VJ iz vremena 1999. godine –  Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević, kao i tadašnji potpredsednik Vlade SRJ zadužen za Kosovo Nikola Šainović, a takođe i policijski generali Sreten Lukić i Vlastimir Đorđević, osuđeni su prvostepenim presudama MKSJ upravo zbog masovnih ubistava i drugih akata nasilja koje su brigade VJ i jedinice MUP vršile nad kosovskim Albancima u toku 1999. godine u zoni odgovornosti 125. mtbr.222

(Kraj feljtona)

*Zahvaljujemo se Fondu za humanitarno pravo na ustupljenoj dokumentaciji.

___________________
FUSNOTE:

176 Human Rights Watch, „Po naređenju: Ratni zločini na Kosovu“, 2001, str.385.

177 Izjava svedoka I.G, septembar 2007, Baza podataka FHP.

178 Izjava svedoka R.K, septembar 2007, Baza podataka FHP.

179 Baza podataka FHP: Izjava svedoka I.G, septembar 2007; Izjava svedoka F.L, septembar 2007.

180 Izjava svedoka I. G, septembar 2007, Baza podataka FHP.

181 Ibid.

182 Izjava svedoka R.K, septembar 2007, Baza podataka FHP.

183 Izjava svedoka H.B, mart 1999, Baza podataka FHP.

184 Baza podataka FHP: Izjava svedoka H.Ç, septembar 2007; Izjava svedoka L.Ç, septembar 2007. Videti gore, Optužnica TRZ, fn 6.

185 Baza podataka FHP: Izjava svedoka A.G, septembar 2007, Izjava svedoka T.G, septembar 2007, Izjava svedoka M.R, jun 1999, Izjava svedoka H.Ç, septembar 2007. Videti gore, Optužnica TRZ, fn 6.

186 Zoran Rašković, 26. januar 2012. godine, predmet Ćuška, str. 13-15, 18-20.

187 Transkript glavnog pretresa od 23. maja 2011. godine, predmet Ćuška, str. 13-14.

188 Dok. pr. br. 6D 1023, Plan angažovanja združenih sastava od 25. aprila 1999. godine, Šainović i dr.

189 Dok. pr. br. 6D 1123, Naređenje komande 125. mtbr od 24. aprila 1999. godine, Šainović i dr.

190 Videti gore, fn 9, 102, 151, 154.

191 Izjava svedoka B.K, septembar 2001, Baza podataka FHP.

192 Baza podataka FHP: Izjava svedoka V.N, septembar 2001; Izjava svedoka G.N, jun 2007. Videti gore,

Optužnica TRZ, fn 6.

193 Ibid.

194 Zoran Rašković, 26. januar 2012. godine, predmet Ćuška, str. 21-22.

195 Transkript glavnog pretresa od 23. maja 2011. godine, predmet Ćuška, str. 13-14.

196 Dok. pr. br. 6D 1023, Plan angažovanja združenih sastava od 25. aprila 1999. godine, Šainović i dr.

197 Pavljane/Pavlan se nalazi između sela Ćuška/Qyshk i Zahać/Zahaq, dakle u „rejonu“ na koji se naređenje

odnosi. Videti Dok. pr. br. 6D 1123, Naređenje komande 125. mtbr od 24. aprila 1999. godine, Šainović i dr.

198 Videti gore, fn 9, 102, 151, 154, 190.

199 Videti gore, Optužnica TRZ, fn 6; Izjava svedoka H.N, jun 2007, Baza podataka FHP.

200 Videti gore, Optužnica TRZ, fn 6; Baza podataka FHP: Izjava svedoka H.H, jul 2006; Izjava svedoka S.H, jun 2007; Izjava svedoka F.A, jun 2007; Izjava svedoka Z.D, jun 2007; Izjava svedoka R.G, jun 2007; Izjava svedoka J.R, jun 2007; Izjava svedoka B.S, maj 2007.

201 Videti gore, Optužnica TRZ, fn 6; Baza podataka FHP: Izjava svedoka H.H, jun 2006; Izjava svedoka F.A, jun 2007; Izjava svedoka R.G, jun 2007.

202 Baza podataka FHP: Izjava svedoka S.H, jun 2007; Izjava svedoka Z.D, jun 2007; Izjava svedoka J.R, jun 2007; Izjava svedoka B.S, maj 2007.

203 Baza podataka FHP: Izjava svedoka B.R, jul 2006; Izjava svedoka H.N, jun 2007; Izjava svedoka C.R, jun 2007; Izjava svedoka B.R Baza podataka FHP.

204 Zoran Rašković, 26. januar 2012. godine, predmet Ćuška, str. 22-26.

205 Transkript glavnog pretresa od 23. maja 2011. godine, predmet Ćuška, str. 13-14.

206 Dok. pr. br. 6D 1023, Plan angažovanja združenih sastava od 25. aprila 1999. godine, Šainović i dr.

207 Dok. pr. br. 6D 1123, Naređenje komande 125. mtbr od 24. aprila 1999. godine, Šainović i dr.

208 Videti gore, fn 9, 102, 151, 154, 190, 198.

209 Dragan Živanović je do 1997. godine imao čin pukovnika. Unapređen je 2000. godine u čin general-majora, i sa tim činom je 31. marta 2006. godine otišao u penziju. Videti Dok. pr. br. P1018, 92 ter. Izjava Dragana Živanovića od 9. avgusta 2007. godine, para. 1-2, MKSJ, predmet Haradinaj i dr.

210 Dok. pr. br. P1018, 92 ter. Izjava Dragana Živanovića od 9. avgusta 2007. godine, para. 3, MKSJ, predmet Haradinaj i dr.

211 Glas Javnosti, „Lazarević na čelu KOV-a“, pristupljeno dana: 16. septembar 2013. godine, http://arhiva.glasjavnosti.rs/arhiva/2002/04/06/srpski/P02040507.shtml

212 Dok. pr. br. P1018, 92 ter. Izjava Dragana Živanovića od 9. avgusta 2007. godine, para. 2, MKSJ, predmet Haradinaj i dr.

213 M. Danilović, „Podrška naroda i vojske“, Vojska, 7. avgust 1999. godine, str. 99-10, Baza MKSJ.

214 Dragan Živanović, 17. januar 2008. godine, Šainović i dr, T. 20491.

215 Ibid, T. 20490.

216 Videti gore, fn 9, 102, 151, 154, 190, 198, 208.

217 Član 34. Ustava Srbije: „Niko se ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena.“ Videti i Siniša Važić, „Komandna odgovornost - Ka jasnim odgovorima i preciznim stavovima“, Pravda u tranziciji, broj 7, str. 1-2, http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/(CASOPIS)/SRP/SRP07/1477.pdf Pristupljeno dana: 2. oktobar 2012. godine. Komandna odgovornost je eksplicitno uvedena Krivičnim zakonikom iz 2005. godine kao posebno krivično delo.

218 Dopunski protokol (I) uz Ženevsku konvenciju od 12. avgusta 1949. godine o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba, “Službeni list SFRJ”, Međunarodni ugovori br. 16/1978, čl. 86: “Činjenica da je povredu konvencije ili ovog Protokola izvršio neki potčinjeni ne oslobađa njegove starešine krivične ili disciplinske odgovornosti, već prema slučaju ukoliko su oni znali ili imali informacije koje su im omogućile da zaključe pod okolnostima koje su vladale u to vreme, da je on izvršio ili da će izvršiti takvu povredu i ako nisu preduzeli sve moguće mere u granicama svojih moći da spreče ili suzbiju povredu...”; i čl. 87: “Visoke strane

ugovornice i strane u sukobu treba da nalože svakom komandantu kome je poznato da će njegovi potčinjeni ili druga lica pod njegovom kontrolom izvršiti povredu konvencije ili ovog Protokola, da preduzmu mere koje su potrebne da se spreči takva povreda, a ako je povreda konvencije ili ovog Protokola izvršena da

pokrenu disciplinski ili kazneni postupak protiv izvršilaca.”

219 Ustav Republike Srbije, čl. 16.

220 Presuda Županijskog suda u Zagrebu, II K-rz-1/06, 30. maj 2008. godine, str. 98; Vrhovni Sud R. Hrvatske, broj: I Kž 1008/08-13, 18. novembar 2009. godine, str. 98; Okružni sud u Prištini/Prishtine, C. Br. 4251/2001, str. 23-24; Okružni Sud u Gnjilanu/Gjilan, predmet Trajković, Presuda, 6. mart 2001. godine.

221 Uputstvo o primeni pravila međunarodnog ratnog prava u oružanim snagama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Službeni vojni list br. 10, 1988. Član 21: “Vojni starešina je lično odgovoran za povrede pravila ratnog prava ako je znao ili je mogao da zna da njemu potčinjene ili druge jedinice ili pojedinci pripremaju izvršenje takvih povreda, pa u vreme kada je još bilo mogućno sprečiti njihovo izvšenje ne preduzme mere da se te povrede spreče. Lično je odgovoran i onaj vojni starešina koji zna da su povrede pravila ratnog prava izvršene, a protiv prekršioca ne pokrene disciplinski ili krivični postupak ili, ako nije nadležan za pokretanje postupka, prekršioca ne prijavi nadležnom vojnom starešini.“

222 Videti npr. Peć, Presuda MKSJ u predmetu Šainović i dr, Tom 2 od 4, str. 6-22; Dečani, Presuda MKSJ u predmetu Šainović i dr, Tom 2 od 4, str. 22-31; Srbica, Presuda MKSJ u predmetu Šainović i dr, Tom 2 od 4, str. 200-249; Vučitrn, Presuda MKSJ u predmetu Šainović i dr, Tom 2 od 4, str. 262–283.