Trka, žurba, osmeh, je li ovo Srbija / Hrvatska / Makedonija, hvala... Slično je na svakom zelenom prelazu, kuda, godine 2015., prolaze izbeglice na balkanskoj ruti.

Ako sve ide kako treba. Ako ne  –   nervoza, naguravanja, plač dece, plač odraslih, nemoć.... Poneko, tamo između šatora i zavežljaja, peva. Nepoznat jezik.  Nerazumljive reči. Ali svedoče o tuzi i nadi. Obeskućenih. U potrazi su za novom zemljom.

Od septembra do decembra sam obilazila granice, pokušavajući da shvatim razmere problema izbeglica na putu ka EU, ali i u šta se pretvara nekada željena Evropska unija.    

* Horgoš, 15. septembar 2015.

Kanjiža je prazna. Nedelja je. Tih, miran vojvođanski gradić dan za odmor koristi kako treba. Tek poneka grupa izbeglica u parku ili uz ulicu. Tu su i  taksisti, kao i lokalci koji  ih prevoze ka granici.

„Može se zaraditi?“

„Bogami, može. I to jako dobro.“

Kupili smo malo vode i sokove za ljude u kampu. Vreme je toplo. Vreli dani Miholjskog leta.

„Doneli smo im nešto obuće. Probrala sam šta valja “, priča, suzdržavajući suze,  meštanka koja je sa suprugom  došla da pomogne. „Jednoj ženi su bile taman moje cipele. I ona i ja smo bile srećne. Šta ćeš, moraš ljudima pomoći“.

U kamp se ne može ući. No, može se dalje.  Preostalo je tek dva dana do konačnog zatvaranja mađarske granice. Ljudi su u panici. Raspituju se. Pokušavaju da pređu granicu čim pre. Busevi ih  besplatno prevoze ka raskršću, odakle imaju još dva kilometra peške, prugom. Uz put, lokalci prodaju vodu, grickalice, voće... Neki i prose.

Ka mađarskoj granici idu kolone.  Decu nose u naramku, na ramenima, ili ih drže za ruke.  Invalidska kolica svojih najbižih pažljivo voze po velikim pragovima između šina. Vodu su dobili na početku puta, do sredine su već dva puta ožedneli.

„Ne zanima me voda, ni hrana. Treba mi samo da što pre prođem Mađarsku“, kaže jedan Sirijac.

Sve je bliže 15. septembar. Dan kada prolazak u Mađarsku postaje nemoguć. Ljudi su potišteni. Nad rekom ljudi, oblak straha. Kao da je za prelazak preostalo samo sat vremena. 

Tu je i grupa mladih drugara. Raspituju se da li znam put mimo pruge, ka granici. Ne žele da ih uhvate i uzmu im otiske. Plaše se Mađarske, ali ona je sada jedini izbor. Strah je, sudeći po slikama koje dopiru iz te zemlje, onima koje pokazuju stav vlasti prema izbeglicama, potpuno opravdan. 

Ne znam put i ne mogu da im pomognem. Nastavljamo razgovor. Jedan od njih mi kaže kako ima dve prijateljice, mora da pazi na sve njih, ne smeju da se odvajaju. Odlučuju da krenu kroz kukuruze. Diana i ja razmenjujemo brojeve, da se javi ako joj zatreba pomoć.

Deo ljudi koji je išao ka Mađarskoj, vraća nam se u susret. Mađari će im uzeti otiske, kažu. U panici su i potpuno pogubljeni.

Jedan čovek mi pokazuje otiske i, gestikulacijom, plač.

Tim & Jim pojašnjavaju da nema drugog puta. Najbolje je da čim pre pređu dalje.

Sredovečni muškarac sedi u šumarku pored pruge. Sa njim su dva sina. Odeven je u farmerke,  te čistu i belu, ispeglanu košulju. Izgledom ne odaje čoveka koji danima pešači u potrazi za boljom stvarnošću. Nalik je čoveku koji je upravo izašao iz svoje kuće.

„Oprostite, molim vas, možete li nam pomoći?“, doziva me.

„Odlično govorite BHS.“

„Da, bio sam u Zagrebu na fakultetu. “

„To može da vam pomogne.“

“Diplomirao sam i mislio da mogu ostati da živim u Hrvatskoj. Ali tada se zaratilo. Zbog toga sam se vratio u Siriju.“

 „Kako ste stigli do Kanjiže?“

 Govori mi o svom putu od Sirije ka Kanjizi. I da je kivan što ovako prelazi granicu.

„Sirijci nose pasoše, imaju dokumente. Molim vas pogledajte na prelazu može li Crveni krst doći po nas.“

Ne mogu da mu odgovorim. Ni sama ne razumem zašto se prema ovim ljudima, ne samo Sirijcima, nego svim izbeglicama koje gledamo mesecima na balkanskoj ruti, svet ovako ophodi. Zašto ih ne pokupe kola Crvenog krsta. On je čuo da je to moguće, „ako si pravi Sirijac“. Među izbeglicama, kaže mi, ima mnogo onih koji to nisu. Premda tvrde da jesu. Promatram mališane kojima smo dali sokove i mašu. Da li su Sirijci. Da li je važno. Deca su. Koja pešače ka granici.

Ispred nas je konačno to čudovište, sačinjeno od žice. Tu je i mađarska policija, sa psima. Nemo posmatraju pridošlice.

„Molim vas, pomerite se sa pruge“, obraća mi se jedan od aktivista. „Nemojte izbeglicama stajati  na putu“.

Nisam o tome ranije razmišljala. Da svojim prisustvom remetim njihov put. A zaista je tako. Iako su uvek ljubazni, sklone se da prođem, ili sačekaju da to učinim, samo sam prepreka na njihovom putu, i time ih umaram više no što je potrebno. 

Tim & Jim su iznervirani količinom dezinformacija. Dodatno ih poražava strah izbeglica. Odlučuju da se upute ka zloglasnom Roszke kampu, da vide šta se tamo dešava. Nemam pasoš, pa sedim i čekam ih. Vraćaju se brzo. Mađarska ne stavlja ljude u kampove, pušta ih bez registracije, ukrcavaju se u buseve  ka Austriji. Sjajna vest. Možemo privremeno olakšati strah ovih ljudi. Reći im da se ne plaše prelaska.

Busevi dolaze. Tako će dolaziti i naredna dva dana, dok Mađarska ne zatvori granicu prema EU. Uslediće suzavac, nasilje i sramne slike jedne evropske države. Svoj dugogodišnji fašizam, odobravan od Brisela,  obelodaniće i ozvaničiti ovim postupcima.

Već stižu i vesti o hapšenjima izbeglica na prelazu ka Hrvatskoj. Hapse kod Iloka. Ipak, hrvatska policija ta će hapšenja demantovati. Danima će tvrditi da prelazaka nema. Sve dok broj ne postane broj koji se ne može ignorisati. A brojevima se, za razliku od ljudi,  postojanje mora priznati. 

Za samo nedelju dana, to će dovesti do ekonomskog i verbalnog rata Hrvatske i Srbije. Još jedne otužne epizode političke bede. Dakle, nova ruta je Hrvatska.

* Šid – Tovarnik, 23. i 24. septembar

Noć je, na graničnom prelazu Šid – Tovarnik. Šator Crvenog krsta smešten je tek nekoliko stotina metara pre prelaza, na poljskom putu. Tu su i autobusi. Iz njih, kuljaju bujice ljudi. Izlaze, uzimaju stvari i raspituju se kuda dalje. Uz put, aktivisti i humanitarne organizacije  dele pomoć u hrani i vodi. Tu su i Lekari bez granica.

„ Kroacija, ok?“, pitaju dok prolaze.

„Yes, Kroacija iz ok“, odgovaramo Mila i ja. Trče ka granici. Nakon jednog dela puta, skreću u kukuruzište. Taj put između dva polja kukuruza sasvim je bez svetla, mračan i neproziran. Tamom odjekuju užurbani koraci, dečja graja, njihovo dečje kikotanje,...

Border from Mila Turajlic on Vimeo.

 

Ne pešače svi tim putem. Aktivisti volonteri prevoze neke porodice do granice sa Hrvatskom. U jednom od tih automobila, blizu prelaza dvoje male dece plaču. Ne žele da napuste sedište automobila, strah ih je da ponovo pešače. Roditelji se smeju, ohrabruju.  Auto ne može stalno da nas vozi, teše ih. 

Na kraju kukuruzišta, svetle neke lampe. To je znak da se treba stati. Farovi kola osvetljavaju siluete  ljudi. Tvore reku tela, koja  teče. Hrvatska policija usmerava je u pravcu Tovarnika.

Dva momka trče nazad. Mrki je mrak, gužva.

„Bejbi, bejbi“, pokazuju. Izgubili su dete.

Mnogi će, te i narednih noći, izgubiti svoje bližnje. Žene, decu, prijatelje. Kumuju tome strah, žurba, mrak, nepoznat teren. Idealna kombinacija za nesreću.

Put kroz kukuruze ka Hrvatskoj (foto: Žarka Radoja)

Jutro to donekle popravlja. Izbeglicama se deli sve potrebno. Hrana, voda, poneki lekovi. Dobijaju informacije, od predstavnika humanitarnih organyiacija. Ipak, ne znamo šta se s njima dešava kad pređu ka Tovarniku.

„Ovo  me strašno pogodilo. Kao da sam i ja među njima. Opet u 1995. godini. Ponovo izbjeglica..  “ kaže neki čovek.

Vozač je autobusa. Prevozi  izbeglice iz Sirije, Iraka, Avganistana, od Preševa ka Šidu. Tuđu muku, priznaje, lakše je shvatiti iz iskustva, nego iz novina. Sever Srbije pun je izbeglica iz Hrvatske. A s druge strane granice, hrvatske su izbeglice iz Srbije. I oni koji su morali da napuste svoje domove tokom napada JNA i paravojnih formacija iz Srbije početkom devedesetih. Bežali su, govori vozač autobusa, i jedni i drugi iz svojih domova. Oni sve ovo razumeju. Bez reči. Mnogi od njih su, uz svoje televizore, zaplakali zbog sudbine nepoznatih ljudi iz Sirije. Mnogi su im i ponudili sve što mogu -  bonbon, domaći sok, komad hleba,  cipele – sve to da putnicima kroz njihova sela olakšaju izbegličku stvarnost. Znaju kako je teško živeti u begu i zbegu. Žele da to iskustvo iskoriste pozitivno, te drugima olakšaju život. Njima –  dodaje vozač autobusa –  tim večitim susedima u begu jednih od drugih, te 1995. pomogao je retko ko. 

Nastavljamo ka prelazu Šid - Tovarnik.

„Oprostite, možemo li preko? “, govori Mila graničnom policajcu. „Imamo neku pomoć za izbeglice, pa da ne kružimo.“

„Pa, dobro, gledate li vi vesti?“, drsko pita policajac. Jasno je da nećemo proći.

* Tovarnik, 24. septembar

„Znaš li kuda idemo?“, pita me Ahmad iz Bagdada.

Pre nekoliko dana, Mađarska je zatvorila granicu sa Srbijom. Visokim i dugačkim žičanim zidom. Zbog toga, Hrvatska je tek počela osećati šta znači biti na izbegličkoj ruti. I još uvek pokušava da se snađe. Kolone autobusa u Tovarniku stoje. Čekaju signal policije, da se krene. Niko, ni vozači ni policija, veze nema gde – Slovenija ili Mađarska?

Zovem neke prijatelje u Tovarniku. Ljudi snuždeno sede nasred ceste. Ili leže. I čekaju. Bez znanja su o svojoj sledećoj destinaciji. Mađarska je zaista razvukla žicu na granici. Naredna zemlja  najverovatnija je Slovenija.

Ahmad mi objašnjava, grozničavo.

„Ne smem da im dam otiske. Ne možemo kroz Mađarsku.“

„Najverovatnije idete u Sloveniju. “

Uplašeno lice, odjednom se ozračilo. Na njemu vidim osećaj nade. U očima, živost. Takve oči, ozarene nadom nakon straha, simbol su izbegličkog puta. Koliko snage, toliko i krhkosti tih ljudi.   

„Hvala ti, hvala, hvala.“

Malo dalje, kolona ruksaka. Do njih izbeglice. Neki sede, neki igraju fudbal. Mame doteruju kćerke, koje se igraju svojim lutkama. Deca trče oko šatora. Život teče.

border day 2 from Mila Turajlic on Vimeo.

 

Na železničkoj stanici u Tovarniku, ljudi sede po zemlji. Iscrpljeni su. Čekaju policiju da ih sprovede ka vozovima, kojih nema  dovoljno. Kako majke i deca imaju prednost, neke grupe muškaraca su tu već četiri dana. Ne razumeju šta se dešava.

„Da mogu, sad bih se vratio u Siriju. Neka umrem tamo. Ovo više ne mogu da trpim. Ovo je čisto ponižavanje. Šta nam radite?“, ljut je jedan sirijski mladić.

Njih desetak putuje zajedno. Iz različitih su delova Sirije. Zastali smo, da popričamo. Među njima je i Majed. Student turizma. Sjajni mladi ljudi. 

„Pokušajte ostati  Hrvatskoj. Lepa je zemlja. Za nekoga kao Majed, ko studira turizam, odlična.“

„Hrvatska? Ne, ne. Idemo dalje. U Nemačku. Ili Austriju.“

Vremenska prognoza je najavila kišu. Podelili smo kabanice.

„Šta da radimo ako ne padne, gde da vratimo kabanice.“

Razumemo ih. Viška je to, i naknadni je teret. Nije nužan, ako vreme bude bolje.

Uskoro, kiša je počela da udara u stakla kola. 

* Bapska – Berkasovo, septembar - oktobar

Prelaz Šid – Tovarnik je zatvoren. Aktuelan je prelaz Berkasovo – Bapska, negde na vrhu brda u sred ravne Vojvodine, s kojeg peške nastavljaju ka Hrvatskoj. Nekoliko stotina metara dodatnog hoda. Bonus za one kojima se obuća možda već razderala od pešačenja.

Hrvatska povremeno zatvara, pa potom otvara granicu. U tom birokratskom procepu, na uskom pojasu, na izlasku iz jedne, a ulasku u drugu zemlju, od kojih niti jedna nije njihovo poslednje odredište, ljudi leže na zemlji ili podu, satima. Noću su to samo sivi, zbog boje ćebadi, brežuljci ispod kojih se greju izbeglice.

„Hoće li nas pustiti?“, pita me Hasan.

„Hoće“, nasmejem se. „Samo strpljenja.“

Berkasovo, češki volonteri prate grupu izbeglica ka Hrvatskoj (foto: Žarka Radoja)

Na  istom prelazu, isti odgovor ću davati u nekoliko navrata. Vreme je to kada je Mađarska konačno učvrstila svoje žice, te ruta kroz Hrvatsku ka Sloveniji postaje primarna. Scene čekanja, očaja, pokušaja prolaska, te neuspeha i vraćanja, suza i straha, svakodnevne su.

Na Berkasovu policije Srbije nema. Hrvatska je prisutna i s vremena na vreme je oslovljavaju. Nemire regulišu češki volonteri. U jednom trenutku, jedini koordinišu granicu sa Hrvatskom. A i vreme je sve lošije, uslovi na terenu sve gori. Berkasovo ću pamtiti kao jedno od lošijih mesta na izbegličkoj ruti. Pomažu tom osećaju i vlasti Srbije, koje se javnosti hvale svojim odnosom prema izbeglicama, premda on, suštinski, tamo gde je bitan, gde je opipljiv, gde se može meriti smanjenjem ljudske muke i ublažavanjem gorkog čekanja, jedva da i postoji.

Hrvatska povremeno zatvara granicu. Već je i oktobar. 20. Ili 21, ili 23, ili….Tih dana, ljudi  spavaju na otvorenom, pod zvezdama i ćebadima Crvenog Krsta, po blatu i kiši. Ponekad, bosi i promrzli, nagovaraju policiju da ih pusti dalje, u Hrvatsku. 

„Molim vas pomozite nam. Otac je bolestan. Evo vam nalazi, EKG, sve... već je bio u bolnici. Srce.”

Otac, deka od svojih 60, 70 godina moli novinare da mu pomognu. Ne razumemo šta priča. Sklopljene ruke i držanje za srce univerzalan su jezik. Kao i suze. Miodrag odlazi do UNHCR-a, traži pomoć za tog starog čoveka, te oni uskoro dolaze po njega. Starost je nemilo doba, najsurovija ovako, na izbegličkom putu. Trebaće nam malo vremena da opet progovorimo.

Berkasovo, 22. oktobar (foto: Žarka Radoja)

U blatu do kolena, odmah do nas, vidimo porodicu sa malom decom. Na njih se upravo, na urednom našem jeziku, izderao hrvatski policajac. Na engleskom pitam kako su. Počinju da plaču, deca se tresu, hladno je. Dugo će vući traume tog mesta. Jasno je to, bez reči. Berkasovo  je horor uživo. Nekim čudom, nema ljudskih žrtava.

Jedan Sirijac sedi na dušeku sa svojom ženom, pokriven je ćebencetom, sređuje brkove. Insistira da mora biti, tako je jedino ispravno, to je apsolutno nužno, biti, dakle, uredno obrijan. Okružen je smećem I blatom. Čudi se jer se čudim koliko brine o svom izgledu.  Urednost je njegov splav normalnosti. 

Početkom novembra, Hrvatska i Srbija implementirale su dogovor o vozu koji iz Šida prevozi izbeglice u Hrvatsku, u jedini pravi kamp na ovoj ruti – Slavonski brod. Poslednju noć, pre no što dogovor stupi na snagu, Nikola, Stefan i ja, odlazimo ka Berkasovu. Njih dvojica pomažu tako što voze porodice sa decom i premorene ljude, koji su  morali, uzbrdo po mraku, pešačiti dva kilometra. U poslednjoj turi, jedan čovek ne izlazi iz kola. Pozlilo mu je. Dotrčava lekar, pregledava ga.

“Čovek ima bolesne bubrege. Nije bio na dijalizi. ”

“Hoće li biti dobro?”

“Da, ako veoma brzo dobije pravu negu. Ako ne…”

Tako je Berkasovo prestalo da postoji.

* Jamena – Strošinci, oktobar 2015.

Srećemo dvojicu mladića na putu ka prelazu Jamena – Strošinci. Posvuda vidimo protivminska upozorenja.

„Kuda idete?

“Ka Beogradu. Ne možemo više da čekamo. Ništa nam ne govore. Niko ništa ne zna. Nema hrane, nema ničega. A njega (pokazuje na momka pored) boli noga. U Beogradu su nam pomogli. Znamo da će nam tamo opet pomoći. “

„Ali do Beograda ima 100 kilometara.“

„Nema veze. Treba mu pomoć.”

Prelaz Jamena – Strošinci aktiviran je na samo jednu noć, kad je premijer Hrvatske slagao javnost da je Srbija odlučila da „šalje“ izbeglice na mađarsku granicu. Time je hteo da opravda besmislenu blokadu granice i zabranu prelaza za građane Srbije.  U toku te noći, oko 2.000 ljudi je ostavljeno na prelazu, potpuno nespremnom za doček izbeglica – nije tamo bilo ni volontera, ni policije, ni medicinske pomoći. Reagovati se moralo naknadno, ali ni to nije preterano pomoglo. U subotu ujutro, kad smo stigli – ničija zemlja je izgledala kao idealan poligon iz filma o Mad Maxu. Posvuda, uz put, vidimo ostatke paljenih drva, i mala zgarišta. Ljudi su palili vatre, pokušavali da se ugreju... i još pokušavaju. Oko zgarišta, izgoreli kukuruzi. Nisu uspeli da ih ispeku, a bili su gladni.

„Samo da vam kažem, ove kukuruze smo našli usput. Nismo ih uzimali iz polja”, pravda se jedna mlada Palestinka.

Mila i ja nismo kupili hranu. Prvi put otkad idemo u obilazak izbeglica na hrvatskoj granici. A ovo je bio jedini put kad nam je zaista trebala. Volonteri su delili deci po pola banane. Za odrasle nije bilo ničega dok nije stigao Mešihat Islamske zajednice i samo delu ljudi podelio obroke za Bajram. Da, Bajram je. Ljudi su prehlađeni, nemaju dovoljno ćebadi, kabanica.... Bez ideje su kako dalje, to niko ne zna.

“Nije ti dobar taj aparat”, kaže mi Ahmad. Sirijac je, mladić u bekstvu od rata. Fotograf je, i voli Nikon aparate. Ja nosim Canon.

 “Da, nije dobar. Ali služi”.

S prijateljima namerava da ode u Andoru i Luksemburg. Nadaju se da se niko nije setio tih zemalja. Veruju da će im zbog toga biti lakše.

Iz malog šatora, zove me jedan čovek, u rukama drži devojčicu od godinu dana. Pokazuje na ženu. U devetom je mesecu trudnoće. Žena sedi na podu šatora, na tankom sloju najlona, jedino on je odvaja od hladnog betona. Čovek objašnjava na arapskom, njegov prijatelj mi prevodi na engleski. Ne traži pomoć, samo želi da znamo da su tu. 

Odem do lekara i molim da ih pogleda. Kasnije ću ih videti kako oboje lagano hodaju ka prelazu – ona kao patkica, i muž koji je drži za ruku. Iza njih, volonterka nosi devojčicu. U povratku, volonterka plače kao malo dete. Bio je to jedan od najtežih dana na granici.

* Đevđelija - Idomeni, novembar 2015.

Prošli smo Preševo, Miratovac, Tabanovce...  Deo izbegličke rute ka jugu. Kamp u Đevđeliji, mestu sa makedonske strane u blizini granice sa Grčkom, nalazi se odmah uz prugu, odakle izbeglice vozovi prevoze ka severu. Tu su i kućice za kupovinu voznih karata. Makedonija ih naplaćuje 25 evra. Neke izbeglice nemaju toliko novca, i volonteri se svakodnevno bore da im se obezbedi prevoz. 

Većina se ukrcala u voz. Jedan od njih ostao je napolju, naslonjen na kućicu, čuči i broji kovanice. Nema dovoljno novaca. Prilazimo, pitamo kako možemo pomoći.  Tim mu daje denare, dovoljno da kupi kartu. Čovekove oči pune su suza. Ne veruje svojoj sreći, da može dalje. Hvala, hvala, a onda trči da kupi kartu. Uskoro se vraća, potišten i izgubljen – u Makedoniji za ovaj voz ne primaju denare, samo evre. Evre, ponavljam, ne verujući. Dok mi to potvrđuje, prodavačica vadi iz neke kese svežnje evra. Zarađeni su na muci ovih ljudi. 

Ćoše, mesto za one koji nemaju novaca za dalje (foto: Žarka Radoja)

Tim mu daje evre. Dovoljno da stigne do Preševa, premda će ga tamo čekati isti problem. Nadamo se da će sresti volontere koji će mu pomoći da nađe 35 evra, onih koji preostaju za kartu do Šida.

S druge strane granice, smestilo se malo grčko selo Idomeni. I kamp za izbeglice. Danas je ta granica  sa EU još jedna u nizu žičanih ograda, ali ova propusna samo za izbeglice iz tri zemlje – Sirije, Iraka i Avganistana. Ostali, uključujući Somalijce, Sudance, Nigerijce, Palestince, ne mogu dalje ka EU. Zvanične odluke o ovome nema. Brisel šuti i ne osuđuje ovu skandaloznu odluku, a balkanske zemlje nemaju nikakvog interesa da ljude zadržavaju na svom terenu, pa se zaključaj čija je ovo odluka sam nameće.  Time su prekršena sva prava migranata po međunarodnim konvencijama.

Voz iz Đevđelije ka Tabanovcima (foto: Žarka Radoja)

Pripadati masi uvek je lakše. Kako u školi, ili na poslu, tako i u zbegu. I među izbeglicama postoje podele, na one iz podobnih  i nepodobnih zemalja, na istinske i neistinske izbeglice, na željene i neželjene ljude. Nekoliko hiljada njih ne pripadaju ciljanim i zvanično željenim grupama. Ljudska je muka velika, čak i kada nije ozvaničena nekakvim dekretom. Neželjeni svakodnevno stoje pored granice, u nadi da će uspeti da je pređu. Povremeno zbog toga izbijaju neredi, ali je situacija uglavnom pod kontrolom.

Granice. Oduvek su služile tome da razdvajaju ljude. Odrastali smo u svetu u kojem su zidovi i granice – mentalne ili fizičke – bile neprihvatljive. Ovo je drugačije i turobnije vreme. Danas granice mnogi priželjkuju. Ne ruše ih nego učvršćuju. Raduju se njihovom ucrtavanju, ožičavanju, i zatvaranju. Veruju u njihovu moć. Veruju da moć uništava strah.   

Strah sve više bukti, nakon terorističkih napada u Parizu. Islamofobija u Evropi sve je jača. Bežim od tog poređenja, ali strah ljudi koji rešenje vide u neslobodi, u žici, u izolaciji od nepodobnih, u prebacivanju krivice na jednu grupu - previše podseća na tridesete godine prošlog veka.

Mislim o onoj iračkoj porodici, koju sam srela tokom njihovog putešestvija balkanskom rutom, ka boljem životu. Uspeli su da stignu do Finske. Ipak, više ne izlaze napolje, uveče. Javljaju da je tako otako se desio napad u Parizu. Otac decu prati u školu, i sačekuje ih nakon što se nastava završi.  Ništa ne smeju prepustiti slučaju. Strah njihovih finskih suseda postaje njihov strah, od osvete za postupke u kojima nisu učestvovali. 

Ne znam šta da kažem ljudima koji i dalje putuju balkanskom rutom. Imaju više nade i vere u Evropu nego njeni žitelji. A Evropa, i Evropska unija, trebaju tu nadu. I tu volju. Sada, više nego ikada pre.