Dejan Anastasijević (1962-2019) živeo je prekratko, sa užasom i nevericom njegovi prijatelji i poštovaoci pokušavaju da shvate kako ga više nema. Nema čoveka koji je ispisivao tekstove u odbranu ljudskosti, sa namerom da sačuva svoju savest i podeli ono što zna sa čitateljstvom koje često nije želelo ni da pročita istinu. A istina su bili neporeciva faktografija o ratnim zločinima, temeljna analiza prirode sukoba u bivšoj Jugoslaviji, te pravosudni epilog često varljivih i sramno odglumljenih pokušaja da se dođe do kazne za počinioce.
Pisao je o ratnim zločinima i zločincima iz naroda kojem je pripadao, svestan da neće biti prihvaćen, motivisan željom da, pre svega, to uradi profesionalno, ali i dubokim osećajem empatije. Ima još nešto važno o njegovoj motivaciji - voleo je to što radi, želeo da radi baš tako kako je radio. Beskompromisno.
Profesionalac kao incident
Bilo je ohrabrujuće Dejanovo prisustvo u ovdašnjoj konfuznoj javnosti, društvu razorenih institucija; on je bio jedan od tako potrebnih incidenata u devastiranoj profesiji i društvu korumpiranih kukavica, trajno obolelih od neizlečivog srpskog nacionalizma. Za režim i nekontrolisane moćnike bio je jedan od ljudi koji razbijaju homogenost saučesnika u zločinima, suvišni, nepotrebni svedok onima koji nisu imali dovoljno snage da se suprotstave.
“Ratni zločini”, pisao je, “nisu bili nusproizvod rata, nego važan instrument u uspostavljanju etnički čistih srpskih teritorija u susednim republikama. To je bio državni projekat, a dovoljno je baciti pogled na sadašnji etnički sastav Zvornika, Bijeljine, Višegrada i Foče (koji su svi pre rata bili većinom naseljeni Bošnjacima) da se vidi da je projekat u velikoj meri ostvaren. Shodno tome, ni srpska policija ni pravosudni organi nisu, bez jakog spoljnjeg pritiska, imali mnogo volje da učesnike u ovom zločinačkom poduhvatu privedu pravdi. Započeti procesi su često trajali godinama, a optuženi su najveći deo tog vremena proveli na slobodi; kazne su često bile nerazumljivo blage (u slučaju 'Škorpiona', jednom od optuženih da je pucao u decu, sud je ublažio kaznu sa obrazloženjem da je 'optuženi porodičan čovek koji ima decu'); ogroman broj zločina nije ni istraživan. Neshvatljivo je, na primer, da niko iz Arkanove SDG nikada nije ni optužen za ratni zločin. Konačni, sumoran zaključak, je da je srpsko pravosuđe, baveći se ratnim zločinima, u znatnoj meri uspelo da prikrije ulogu državnih organa u stradanju velikog broja nedužnih ljudi tokom jugoslovenskih ratova. Time se sudska istina uklopila u preovlađujući narativ, prema kome Srbija nije učestvovala u ratu, a sankcije i vojne intervencije NATO u Bosni i na Kosovu su bile rezultat zavere svetskih sila. Prema istom narativu, koji se već 20 godina neprekidno reprodukuje u medijima i na političkoj sceni, svi ratni zločini koji se pripisuju Srbima su izmišljeni ili drastično preuveličani. Bez obračuna sa tim narativom i prikazivanja objektivnije verzije priče o uzrocima i toku jugoslovenskih ratova, iluzorno je nadati se pomirenju u regionu. Što je još gore, vrata za buduće zločine ostaju širom otvorena (Kratka istorija paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima 1991-1995: Grabljive zveri i otrovne bube; YU historija, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2018).
Otpor najmoćnijima
Dejan Anastasijević živeo je prekratko, nalogodavci atentata izvršenog na njega i njegovu porodicu aprila 2007. kazaće predugo, budući da atentatori nisu dobro obavili svoj posao. Sve što je radio razlog je zločincima da pokušaju njegovo ubistvo, govorio je, ne izdvajajući nijedan slučaj, ili tekst. Svedočio je protiv Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu, a nakon toga saznalo se da će deo svedočenja biti upotrebljen za pisanje optužnice protiv Vojislava Šešelja. Mnogo ranije bilo je izvesno to da mnogima smeta pisanje kojim je razobličavao novi srpski patriotizam - ubijenih civila, uništenih gradova i sela, progona i deportacija nesrba. Novo crtanje granica tenkovima. Udario je na temelje režima, na kontinuitet sa ratnom politikom, nije imao iluzije da će pobediti, ali je dokazao da veruje kako jedino suprotstavljanjem može da sačuva svoje dostojanstvo i ugled profesije. Većina je nepokolebljivo ćutala.
Istraživačkim tekstovima o slučaju “Grmeč”, pogibiji jedanaestorice radnika ovog preduzeća, ukazao je na jezivu spregu državnog kriminala i ratnih zločina, odnosno pravosudnoj nevinosti zlikovaca.
“Ukratko, ispostavilo se da je do eksplozije (jun 1995, prim, aut,) došlo prilikom pokušaja tajne i ilegalne proizvodnje raketnog goriva u pogonu firme koja inače proizvodi nešto sasvim drugo; da je posao rađen pod punim pokrićem Resora državne bezbednosti, odnosno tadašnjeg načelnika Jovice Stanišića i njegovog pomoćnika Radosava Lukića Luleta, a po nalogu Slobodana Miloševića; da su u poslu učestvovali i direktor "Grmeča" Rajko Umčanin, kao i grupa ljudi iz privatnog preduzeća JPL Systems sa izvesnim Radoslavom Čobaninom na čelu, ali da većina poginulih nije znala o kakvom je poslu reč; i konačno, da su Čobanin i ekipa krajem 2002. uhvaćeni u pokušaju da Sadamu Huseinu prodaju isto to raketno gorivo, plus neke projekte za bespilotne letelice, ovog puta pod okriljem SDPR Jugoimport (afera "Orao"). Međutim, sve što je gore navedeno otkriveno je zahvaljujući istraživačkim naporima novinara ovog lista i rodbine unesrećenih.
Vlast protiv pravde
Zvanični organi gonjenja, sa Vukčevićem (Vladimir, prvi tužilac za ratne zločine Srbije, prim.aut.) na čelu, godinama su davali sve od sebe da se istina nikad ne sazna kako bi zaštitili šefa države i njegovu svemoćnu Službu od bilo kakve odgovornosti za tragediju. Prvostepeni proces okončan je skandaloznom presudom sudije Živote Đoinčevića od 3. oktobra 2000. godine (zanimljiv datum), po kojoj niko ne treba da odgovara jer je posao rađen na osnovu 'odluke na nivou predsednika Republike i načelnika Službe državne bezbednosti'. Đoinčevićevu presudu, na koju se Vukčević nije žalio, ukinuo je Vrhovni sud Srbije u decembru 2000, a na obnovljeni proces još se čeka. Inače, Života Đoinčević je uhapšen tokom akcije Sablja zbog ilegalnog posedovanja oružja i sumnje da je primao mito. U međuvremenu je optužba zbog mita odbačena, a sudija je pušten da se brani sa slobode. Vukčević je međutim unapređen, iako je njegova uloga u prikrivanju uzroka eksplozije i zaštiti krivaca od odgovornosti u najmanju ruku ravna Đoinčevićevoj. (...) Pitanje je, međutim, da li se od čoveka koji je u svom dosadašnjem radu pokazao toliko razumevanja, pa čak i oduševljenja za pitanja "državnog interesa", može očekivati da će goniti ratne zločince koji, kao što smo se uverili, najviše vole da svoja dela pravdaju istim tim interesom (D. Anastasijević, J. Dulović, “Vreme”, avgust 2003).
Režim je zatvorio Dejanov dosije hvalospevom: “Ostaće upamćen po svojim tekstovima o bezbednosnim snagama Srbije, člancima o ratnim zločinima i sukobima sa područja bivše Jugoslavije. Njegovi hrabrost i istrajnost ne smeju se zaboraviti i Anastasijević treba da bude primer mladim novinarima kako se, uprkos nedaćama, treba odnositi prema novinarskoj profesiji”, napisaće resorni državni službenik.
Cinično, s obzirom na mesto odakle ovaj posthumni hvalospev dolazi, ali tačno. Ostali su Dejanovi tekstovi, neki od njih i svojevrsne optužnice, želja da se dođe do kazne za počinioce i pravde za žrtve. Svedočanstva nepristajanja. To je, valjda, i najviše što se u ovom poslu može.
* Tekst objavljen na portalu Remarker objavljujemo uz dozolu autora
