Povodom smrti Dejana Anastasijevića, novinara BBC-a na srpskom jeziku i dugogodišnjeg novinara nedeljnika "Vreme", uz kratku biografiju, objavljujemo tekst koji je napisao za Vice o Vukovaru 

Dejan Anastasijević rođen je u Beogradu 1962. godine. Radio je za više inostranih medijskih kuća, a na Radiju B92 uređivao je kultnu emisiju „Oblačić u stripu“. Takođe, bio je dugogodišnji novinar beogradskog Vremena i američkog magazina TIME i dopisnik Tanjuga iz Brisela.

Izveštavao je sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i na Kosovu pa se samim tim „kvalifikovao“ da ga bivši ministar informisanja Aleksandar Vučić u „vladi narodnog jedinstva“ prozove u Skupstini Srbije uz opasku da se „takvi neće tolerisati“.

U aprilu 1999. Dejan je morao da pobegne u Beč sa porodicom jer su mu pretili i njegov život je bio ugrožen.

U Beograd se vratio u avgustu 2002, na vreme da pokriva pad Slobodana Miloševića i njegov odlazak u Tribunal za ratne zločine u Hagu.

Oktobra 2002, Dejan je bio prvi srpski novinar koji je svedočio protiv Miloševića.

U aprilu 2007. godine preživeo je pokušaj atentata. Tada je na simsu prozora njegovog stana eksplodirala bomba. Druga bomba, koja je takođe bila postavljena, nije eksplodirala.

Anastasijević je tada ocenio da „u poslednje vreme svojim tekstovima nije direktno išao na neku ličnost“, već da je bio meta zbog svog celokupnog stava i rada.

„Ovo je napad na profesiju i sve ljude koji slično misle“, ocenio je  tada Anastasijević i dodao da policija „nije ovo shvatila kao rutinsku stvar, već je celokupnim ponašanjem pokazala da ovo doživljava kao slučaj od najvišeg prioriteta“.

Nekoliko godina posle pokušaja atentata, 2010, za list Blic je izjavio da je nakon njegovih tekstove o ratnim zločinima i činjenicu da je bio svedok pred Tribunalom u Hagu, sumnjao da je iza napada na njega stajao Vojisilav Šešelj i Jovica Stanišić.

I 2018. godine osvrnuo se na taj pokušaj ubistva. Tada je rekao: „Bio sam besan danima, možda i duže od toga. A sad nisam besan, ali jesam ljut i razočaran u svoju državu zato što za deset godina i tri vlade koje su prošle, tri vlasti, taj slučaj nije rešen“.

I tada je tvrdio da nema dilemu da je to bio pokušaj ubistva a ne zastrašivanje jer su mu, kako je tvrdio, tako rekli policijski tehničari koji su vršili uviđaj.

„Čerčil je svojevremeno rekao da je novinarstvo najbolji posao na svetu ako ga čovek napusti na vreme. U mom slučaju ja očigledno nisam iskoristio tu priliku i, na kraju krajeva, to je jedino ono što umem da koliko-toliko dobro radim. U svim drugim stvarima u kojima sam se okušao, a okušao sam se u mnogim poslovima u mladosti, svuda je ispadala neka katastrofa. Ovo mi nekako ide i sad nemam izbora“, ispričao je prošle godine Anastasijević.

Kao novinar pokrivao je sve konflikte sa područja bivše Jugoslavije.

Bio je poznat po svojim tekstovima o bezbednosnim snagama Srbije, kao i o člancima o ratnim zločinima, a tokom 2007. posebno je pisao o slučaju „Škorpiona“ i braće Bitići.

Njegovi izveštaji iz 1998. godine o okrutnosti nad etničkim Albancima na Kosovu doveli su ga do kriminalne optužbe od strane Miloševićevog režima za „širenje dezinformacija i pomaganje teroristima“.

Anastasijević je bio urednik knjige o srpskoj opoziciji „Out of Time“ (IWPR, London, 2000), koja je bila burno pozdravljena.

Za analitički i hrabar pristup novinarstvu, Anastasijević je dobio više novinarskih nagrada, uključujući nagradu NUNS-a, „Dušan Bogavac“ i „Staša Marinković“, kao i 2008. nagradu holandskog Oxfama Novib/PEN za zalaganje za ljudska prava i slobodu izražavanja.

*********************************************

Odlično se sećam Vukovara. Bio je to ne samo moj prvi „pravi" novinarski zadatak (dotad sam se uglavnom bavio kulturnim temama), nego i prvi neposredni susret sa ratom i užasima koje on donosi. Upravo stoga sam i danas, četvrt veka kasnije, u stanju da prizovem slike onoga što me je tamo dočekalo. Te su mi slike mesecima kasnije svake noći dolazile u san. To je postepeno prestalo, ali nisu se izgubile – još su tu ispod površine, netaknute.

Jedna od tih slika je prvi leš koji sam video. 

Bio je to muškarac, neodređenih godina jer je ležao licem nadole u gustom slavonskom blatu, sa tragovima gusenica preko leđa. Verovatno je već danima bio tu, na sred puta, toliko spljošten da je više ličio na kaljavu figuru od kartona nego na ljudsko biće. Posle sam ih video mnogo više: dok borbe nisu okončale, niko se nije trudio da ih sklanja, a kamoli sahranjuje. Neke su načele svinje koje su slobodno lutale selima u potrazi za hranom.

Najviše leševa – i to je najviše što sam ih ikad video odjednom – bilo je ispred vukovarske bolnice. Pošto nije bilo struje za frižidere u mrtvačnici, a podrum je služiokao sklonište, preminule su jednostavno ostavljali tamo, jedan do drugog kao cepanice. Nisu mogli da ih sahrane zbog neprestanih minobacačkih napada i snajpera. Kada je Vukovar „oslobođen", srpska državna televizija je slikala to dvorište uz obrazloženje da se radi o srpskim civilima koje su ubile ustaše. Besramno falsifikovanje istorije, koje traje i danas, počelo je da hvata zamah.

Jedna od najružnijih epizoda propagandnog rata, koji se vodio paralelno sa onim pravim, je priča o četrdeset vukovarskih beba. Agencija Rojters je objavila, citirajući neimenovane očevice, da je u jednom vukovarskom obdaništu nađeno četrdeset beba koje su ustaše zaklale i zapakovale u plastične kese za đubre. Svi mi novnari koji smo se u tom trenutku zadesili na terenu dali smo se u potragu za tim bebama. Dva dana smo ih tražili i nismo ih našli, jer nikada nisu postojale – priču je podmetnuo lokalni dopisnik iz Beograda, verovatno po nečijem zadatku, a Rojters je, kad se to ustanovilo morao da je povuče i izvini se klijentima. Bilo je, međutim, kasno, jer je priča već bila plasirana u mnoštvo medija, tako da neki i dan-danas veruju da su vukovarske bebe postojale.

Živi su bili gori od mrtvih, i definitivno opasniji. Nakon što je otpor prestao, u grad su nagrnule pijane razularene gomile rezervista i dobrovoljaca čiji su odredi nosili imena grabljivih životinja i koje niko nije ni pokušavao da kontroliše. Grad, to jest ono što je ostalo od njega, bio im je prepušten na milost i nemilost, zajedno sa civilima koji su se u njemu zatekli. Pljačkali su i ubijali ljude po kućama i na ulicama; bilo je i grupnih silovanja. Bili su pijani ne samo od alkohola, nego i od krvi, i novinari su morali dobro da paze da i sami ne postanu žrtve. Sećam se jednog „borca" koji je od oružja imao samo mačetu napravljenu od naoštrenog gibnja za kamion. „Gde ti je puška?", pitao sam ga. „Ne treba mi", rekao je, ne bez ponosa. „Radim na ladno".

Jedan od najbizarnijih prizora koji mi se urezao u pamćenje je grupa vojnika koji su, nakon što su provalili u butik sportske opreme, preko blatnjavih uniformi navukli snežno bele teniske majice marke „Fred Peri" i vozali se tako bornim kolima po gradu. Imali su i kačkete i reklamne balone koje su okačili na vozilo. Izgledalo je da se ludo zabavljaju.

Jedna od priča koje nikada nisam napisao je priča o Mariji, čije sam puno ime zaboravio. Nju smo upoznali kada nas je komandant dobrovoljačkog odreda koga smo intervjuisali, odveo do kuće u kojoj je odseo da nam dokaže da ne mrzi Hrvate. Tamo smo zatekli Mariju, bledu tamnokosu ženu od dvadeset i nešto godina, njenog nepokretnog oca i hendikepiranog brata (majku je ubila granata). Komandant je objasnio da ih je zaštitio od svojih saboraca „jer su dobri ljudi, iako su Hrvati". Ona je uglavnom ćutala, pognute glave, i na njegov podsticaj potvrđivala sve što je govorio. Bilo je očigledno da je nasmrt uplašena.

Iz fragmenata razgovora, a i zahvaljujući tome što je komandant na par minuta izašao i ostavio nas nasamo sa njom, pomolila se cela priča. Komandant je Mariju zaista zaštitio kada su njegovi ljudi upali u kuću i hteli da je siluju, ali ta zaštita je imala cenu: zadržao ju je za sebe kao seksualnu robinju i da mu kuva i pere dok se on šepuri po razorenom gradu svojim junaštvom. Ona zbog brata i oca nije mogla da pobegne, jer bi u tom slučaju sigurno bili ubijeni; potpuno je zavisila od milosti komandanta. Najviše sam bio zaprepašćen što taj je taj čovek, koji je negde u Srbiji verovatno imao sopstvenu porodicu, istinski verovao da je učinio dobro delo i pokazao svoju plemenitost.

Bilo je jasno da ta priča nije smela da bude objavljena, makar sa zamaskiranom lokacijom i izmenjenim imenima, jer bi to ugrozilo živote svih umešanih, uključujući verovatno i „milosrdnog" komandanta koji bi mogao biti likvidiran zato što se pravio važan pred novinarima. Stoga sam uradio jedino što sam mogao: odneo sam Marijino puno ime i adresu u UNHCR i dao ga osobi za koju sam verovao da će znati kako da postupi. Naknadno sam čuo da su svi uspešno evakuisani u Kanadu.

* Ceo tekst pročitajte na internet stranici Vicea