Nevidljivo nasilje
Nevidljivo nasilje - priče iz redakcije: Srbija (2)
Uredničko forsiranje propagande
15/03/2018 | 18:27
Naši sagovornici i sagovornice, koji su radili i rade u određenim privatnim televizijama, radio stanicama, portalima i u dnevnim novinama primarno naglašavaju da im je uskraćena mogućnost bavljenja novinarstvom – da se bave pre propagandom i da su prisiljeni da se ili svađaju, odu ili da šute.

„Promene su bile evidentne pre par godina i vezujem ih za promenu vlasti. Bilo je pritisaka i pre, ali ne na ovaj način. U zadnje dve godine je to bilo mnogo ogoljenije. Dobijale su se direktive šta treba raditi, kako napraviti određenu temu, kako da izgleda određeni prilog. Čak se išlo dotle da se biraju određene izjave u prilozima. Mahom su to bili prilozi koji su se odnosili na tadašnjeg premijera. Direktive su stizale direktno iz kabineta, preko menadžmenta do glavnog urednika i onda do mene“, počinje svoju priču dugogodišnja novinarka jedne od komercijalnih televizija u Srbiji.

Preko decenije je radila za tu kuću, da bi joj otkaz bio saopšten telefonom uveče posle osam sati.

U Srbiji ne postoji transparentno vlasništvo medija, što je jedan od uzroka aktuelnog stanja, ali i pokazatelj nivoa volje države i svih aktera uključenih u medijsku politiku da se medijski prostor uredi.

Ono što na prvom mestu karakteriše rad u većini medija, prema svedočenjima novinara s kojima smo razgovarali, koji su potpuno ili delimično okrenuti (ne)slobodnom tržištu, jesu nesigurnost, nezaštićenost i strah, a samim tim, upitna profesionalnost i javni interes. Naši sagovornici i sagovornice, koji su radili i rade u privatnim televizijama, radio stanicama, portalima i u dnevnim novinama primarno naglašavaju da im je uskraćena mogućnost bavljenja novinarstvom – da se bave pre propagandom i da su prisiljeni da se ili svađaju, odu ili da šute.

EKONOMSKI PRITISAK

Prema rečima komunikološkinje sa Instituta za društvena istraživanja, Jovanke Matić, mediji su danas porobljeni, ali od politike ekonomskim sredstvima.

“Medijsko tržište se ovde zloupotrebljava jer mu nikad nije omogućeno da se funkcionalizuje i normalizuje i da se razvije, i sada se to radi pre svega ekonomskim sredstvima”, kaže Matić. Tome u prilog ide i svedočenje jednog od novinara dnevnog lista, s kojim smo razgovarali na temu unutrašnjih pritisaka, koji su javnosti veoma često potpuno nevidljivi i nepoznati. 

“Kontrola u političkoj redakciji je mnogo rigoroznija nego u gradskoj. Patili su i novinari ekonomske. Tu je bilo oduvek rigorozno. Glavne oglašivače si znao da ne smeš da diraš. Tabloide i novine ne uređuju urednici, nego kapital, a tekstovi služe da samo popune onaj prostor koji nisu zauzeli oglasi”, svedoči naš sagovornik.

Sagovornica sa jedne komercijalne televizije pojašnjava: “Naše netalasanje - jednako više reklama za našu kuću. Meni to niko nije rekao u lice, ali je to priča koja se čula sa više strana. Nama je oglašavanjem bilo uslovljeno šta radimo.”

U takvim okolnostima i odnos urednika prema novinarima vrlo često je izlazio van profesionalnih okvira. 

“Ti si dužan da dođeš u nekom jutarnjem intervalu, da čitaš novine, što je normalno, i onda shvatiš da to čitaš jer će urednik kad se vrati s kolegijuma da te riba zašto neku temu nemamo, a drugi mediji imaju. To nasilje unutar redakcije ima vrlo jednostavan mehanizam u kojem su urednici tu da bi tebe i svakog novinara od samog starta naučili jednu bitnu stvar, a to je da ti ne znaš ništa, da nisi tu da bi mislio i da ti ne znaš šta je novinarstvo. To je bila svrha urednika na političkoj”, kaže sagovornik koji je prošao nekoliko dnevnih listova i tabloida.

Prema istraživanju Centra za sindikalizam “Od novinara do nadničara”, 67 odsto ispitanika smatra da interes oglašivača mnogo ili prilično utiče na uređivačku politiku. Korporativni vlasnici ne zanimaju se za medijske sadržaje, već za pravac uređivačke politike koji će obezbediti profit, navodi se u istraživanju “Kontrola i sloboda medija” fondacije “Slavko Ćuruvija”. Kako dalje navode u zaključcima, uređivačka politika je u tim medijima obično u nadležnosti poslovodstva, a retke intervencije vlasnika jesu strateške i krupne – pojačana komercijalizacija, izbacivanje emisija, smene glavnih urednika itd. Postoje i vlasnici koji se svakodnevno lično mešaju u informativnu produkciju, u cilju animiranja što veće publike i pozitivnog poslovanja. Jedni zarađuju na podršci, a drugi na sukobu sa vlašću. Autonomija novinara je, prema tom istraživanju, suspendovana.

Novinari proizvode vesti, ne pišu ih. U slučaju rada na temama, dogovora nema – treba da se uradi šta je urednik zamislio:

“Urednik koji je eksponent političke ili kapitalističke vlasti dođe sa idejom šta taj dan mora da piše u novinama. Možeš da zoveš nekog političara ili analitičara, ali tvoj rad će imati smisla samo ako taj tvoj sagovornik kaže ono što je tvoj urednik zamislio da treba da kaže. Ako on kaže nešto drugo ti onda ili nisi sposoban kao novinar ili taj sagovornik danas ne zna šta priča. ”

Ukoliko urednik pokušava da se bavi svojim poslom, prolaznost tema zavisi od njene “osetljivosti”, odnosno na koga se odnosi. 

“Imala sam problem da mi se dešavalo da novinar pita da uradi određenu temu, dođe, uradi je, a da meni to neće da puste jer je osetljivo”, kaže naša sagovornica koja je bila urednica vesti.

TABLOIDIZACIJA I AUTOCENZURA

Novinari su u svemu ovome, prema rečima Jovanke Matić – nemoćni na prvom mestu jer u opštem kontekstu medijskog sistema nema ekonomske osnove za nezavisne medije koji bi imali ekonomsku moć da ne moraju da zavise od drugih. Nastojanja vlasnika, direktora i urednika da izađu u susret oglašivačima preko dizanja tiraža i tabloidizacije, kao i strah od gubitka posla, vodi ka pojavi autocenzure, koja je prema odgovorima 75 odsto novinara u istraživanju Centra za sindikalizam – raširena pojava.

“Urednik od tebe očekuje da daješ predloge i teme, ali se ispostavi da ti ih traže samo da bi ti kasnije mogli reći kako ta tvoja tema nije ni za šta i kako bi te dodatno ponizili. To nisu poniženja s kakvima se sreću radnici u fabrikama, ali vremenom dovede do toga da ti stvoriš autocenzuru. Mislim da to sada prevlađuje u medijima u Srbiji. Bolje da ne diramo, da ne pitamo jer je tako lakše”, kaže naša sagovornica.

Tabloidizacija medija, prema istraživanju Centra za sindikalizam “Od novinara do nadničara” jedan je od razloga urušavanja profesije, uz autocenzuru i počela je u vreme privatizacije medija, za koju 37 odsto novinara smatra da nije bila dobra po medije.  

“Jednom su me slali na neki neprijatan događaj – dete se utopilo na plaži kod Obrenovca. Kad sam se vratio u redakciju, moj fokus se potpuno razlikovao od redakcijskog fokusa. Njihov je bio da li je majka padala ničice kad joj je dete umrlo, a moj je bio zašto nema spasioca na plaži. To je uvek pravdano time što se hronika time ne bavi i daj da mi danas završimo ovaj narikački deo, pa ćemo sutra da se pozabavimo problemom nedostatka spasioca. To sutra naravno nikad nije došlo. Sutra smo išli na sahranu”, kaže naš sagovornik.

Takav pristup informisanju kreira javno mnjenje na, kako kaže jedna naša sagovornica, potpuno pogrešan način:

“Vesti se prave na šablonski način, nema zapitkivanja.... Recimo slučajevi 'Savamala' ili ostavka gradonačelnika Beograda zbog tog slučaja, građani nemaju to gde da čuju. Mi njima dajemo potpuno pogrešnu sliku i manipulišemo njima. Nema kritičkog osvrta prema događaju, da bi javnost mogla da shvati šta se stvarno desilo.”

Struktura redakcije se tokom godina vidno promenila, pa su, prema njenim rečima došli novi ljudi sa idejom da rade u korporaciji, a ne u medijima. “Da rade od devet do pet, kao da rade u fabrici, da zavrću šarafe. Nema mozga, posao se tehnički odrađuje, nema kreativnosti, inicijative, ni po čemu nisu osobeni. Došli su da budu deo sistema.”

PAT POZICIJA

Problem na koji novinari nailaze jeste i osuda javnosti i struke zbog medija u kojima rade. Prorežimski mediji veoma su često kritikovani zbog propagandističkog načina rada, a odnos prema novinarima iz takvih kuća je mahom generalizovan.

Prema rečima jedne od novinarki, koja radi u takvom mediju, pozicija novinara koji se trudi da profesionalno obavlja svoj posao dodatno je zakomplikovan.

“Ja sam u tom mediju jer je jedan od retkih, zaista retkih, koji još uvek daje glas običnom čoveku. Izabrala sam ga zbog  socijalne dimenzije i, realno, jer sam bila politički naivna, verovala sam da je moguć dijalog sa različitih pozicija. Međutim, sve ostalo što se unutar te kuće dešava, a čemu povremeno svedočim i sama preko intervencija na mojim tekstovima, tera me da se na dnevnom nivou pitam šta ja još radim tu. Presuđivao je osećaj da to što radim ipak radim kako treba. Na kraju, kad sve svedem, nisam samu sebe obrukala, jesu možda neki drugi, ali ja ne. Nisam nikada napisala nešto iza čega ne stojim. Ostala sam jer i dalje verujem da je zrno zdravog razuma u mediju koji je problematičan dragoceno i važno”, pojašnjava naša sagovornica. 

Novinari koji se bore za svoj prostor u takvim medijima u potpunoj su, kako kažu, pat poziciji.

“Novinari i novinarke unutar redakcija koje se smatraju produženom rukom režima, i u tim redakcijama se bore i to na nekoliko nivoa. Novinari i novinarke medija koji rade po profesionalnim principima imaju dva fronta: jedan je egzistencijalni, a drugi je prema političkim elitama. A novinari i novinarke koji rade u medijima koji se doživljavaju, a i jesu mehanizmi vlasti, jednako vode borbu sa političkim elitama i pod jednakim su pritiscima od njih ukoliko postave pitanje koje im je problematično, ali u svojoj redakciji nemaju zaštitu ni podršku. Na kraju dobiješ i osudu javnosti jer si doživljavan kao prorežimski novinar i u potpunoj si pat poziciji, nemaš podršku ni sa jedne strane”, pojašnjava jedan od sagovornika koji je skoro deceniju radio u listu čije vlasništvo je – tranziciono – delom državno, delom netransparentno privatno. 

U jednom trenutku se našao u situaciji da je u isto vreme napadan na događaju koji je pratio zbog medija iz kojeg dolazi, dok su nekoliko kilometara dalje njegove kolege napadali desničari zbog projekta na kojem je radio skoro godinu dana.

“Teško je sada izaći iz tog kruga. Jer ono što dobiješ kada poželiš da izađeš, jeste da nisi poželjan u medijima koje smatraš profesionalnim. Viđen si kao neko ko je godinama radio za problematičan medij. I to je začarani krug u kojem se vrte mnoge moje kolege. Tu je onda vapaj, jer se ne vidi ta borba unutar redakcije i ti se doživljavaš kao neko ko je automatski pristajao na sve vrste cenzure i mehanizme takvog sistema”, kaže naš sagovornik.

Uz sve veću podeljenost društva, sve ogoljenija imenovanja podobnih urednika, i pritisak na novinare je postajao sve veći, pa su i intervencije u prilozima bivale sve češće. Takve situacije odražavale su se i na privatni život.  

“Više nisam umela da se opustim. U redakciji sam bila užasno nervozna, slabo sam pričala s ljudima, a kad bih došla kući nisam mogla da spavam. Probudim se usred noći, jer sam pod stresom kako će izaći tekst koji sam napisala. Imala sam tu vrstu stresa koji nije normalan, a to je da nemaš poverenja u to kako će izaći taj tekst i u koji će kontekst biti stavljen. Bila sam nezadovoljna i neraspoložena, i stidela sam se kad bih se upoznavala sa novim ljudima, kad treba da kažem gde radim. Bojala sam se često da više nikada neću moći da nađem posao, da ću biti obeležena mestom gde radim, da će me posmatrati kroz moju redakciju”, kaže naša sagovornica koja je ipak napustila redakciju u kojoj je radila.

KOME TREBA POMOĆNIK NOVINARA

Novinari koji rade u dopisništvima suočavaju se, uz sve pomenuto, sa nedostatkom fizičkog prostora za rad, ali i sa centralizacijom zbog koje ni njihov rad ni tema nisu prepoznati na pravi način. 

“Treba vremena, energije, truda da se izborite za to da vaš tekst bude na naslovnoj strani jer je tema odlična, a ne jer je tekst iz Beograda. U Njujork Tajmsu ćete da vidite priču iz centralne Amerike ako je interesantna, ne mora to da bude stalno Vašington. Važno je da je tema dobra, a ne odakle je. I onda vi trošite energiju da objasnite te stvari. Za to mi je trebalo dosta vremena”, kaže jedna od novinarki koja je one women show – radi preko deceniju kao dopisnica, ali bez plaćenog interneta i fiksnog telefona i sa svog kompjutera, iako je u matičnoj kući stalno zaposlena.

Problem dopisnika, posebno kada se novinar bavi osetljivom temom, jeste što se osećaju samima često u svojim borbama za posao. Međutim, ono što ih spaja sa kolegama u centralnim redakcijama jeste činjenica da dele taj osećaj. Naši sagovornici se ni u jednoj od situacija nisu osećali zaštićeno, bilo preko sindikata, matične redakcije ili novinarskih udruženja. U nekoliko komercijalnih medija u poslednjim godinama došlo je do masovnih otpuštanja novinara, no ništa ili jako malo se moglo učiniti na zaštiti radnih prava novinara.

“Sa mesta urednika došao sam do pozicije pomoćnika novinara za koju nikada pre nisam čuo. Prosto, kažu ti da si od sutra pomoćnik novinara ili fotografa, umanje ti platu i to je to. To je trajalo mesec dana,  ugovori su tako fino osmišljeni da ti nakon mesec dana donesu papir da potpišeš da prestaje potreba za tvojim radnim mestom jer kome treba pomoćnik novinara, zaboga, i tako dobiješ otkaz. Meni su objasnili nakon sedam godina rada tamo da se nisam uklopio u redakciju. Kad sam video posle šta je postalo onda sam shvatio da su u pravu, da se zaista nisam uklopio”, kaže nekadašnji novinar jednog polutabloidnog dnevnog lista. Nije imao podršku, a sindikata nije ni bilo u to vreme. Pomoć je tražio od novinarskog udruženja jer je hteo, kako kaže da neko odgovara jer je bio ponižen, međutim, ni od njih nije stigla adekvatna pomoć. S tim se slaže i dugogodišnji novinar jedne komercijalne televizije:

“Ono što meni mnogo smeta je neaktivnost novinara i novinarskih udruženja. Nisam se osećao zaštićenim ni na koji način. Niko me nije pitao zašto sam dobio otkaz. Niko se time nešto ne bavi. Svi mi pričamo o tome i pišemo po tviteru i sl. Mimo toga, ništa drugo. Fali nam konkretnija zaštita novinara.  Ni sindikate nemamo. Kad smo odlučili da napravimo sindikat, vlasnik medija je postao predsednik. Smejali smo se na tu bizarnost. Sindikat je, naravno, nakon nekoliko godina prestao da postoji.”

Nakon svega, postavlja se pitanje zašto novinari ostaju u redakcijama i na radnim mestima gde su šikanirani, ponižavani, slabo plaćeni, terani da se bave drugim stvarima, a ne svojom profesijom?

„Gde da odem? Vi ste u Srbiji dovedeni u situaciju da nemate mnogo izbora. Pritisnuti ste finansijskim razlozima i ostajete do trenutka kad sebe više ne možete da gledate u ogledalo, više ne vidite nikakav smisao, ili dok ne nađete izlaz. Meni je trebalo vremena da to shvatim, jer vi s jedne strane pokušavate da opravdate sebi da imate novac koji stiže neko vreme i da možete na to da oslonite, iako s druge strane postoji problem koji ne možeš da rešiš – problem sa samim sobom kad odradim nešto što nije onako kako bih ja htela da bude. Kad se sve završi, krene griža savesti. Često sam govorila da mi je najteže sa ovom drugom ja s kojom treba da vidim zašto sam nešto uradila. Jedan period sam to pokušavala sebi da opravdam, ali sam shvatila da više zaista ne mogu. Da ne mogu da skinem prilog koji ne treba da se skine. Nisam ga skinula. Dobila sam ekspresan otkaz. Više me bar nije sramota posla koji radim.“

* Ovaj tekst objavljen je u sklopu regionalnog projekta "Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije", podržanog od EU i deo je programa „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja“, koji realizuje Hrvatsko novinarsko društvo kao deo projekta „Regionalna platforma za zagovaranje slobode medija i sigurnost novinara Zapadnog Balkana“. Projekat je realizovan kroz partnerstvo šest regionalnih novinarskih udruženja: Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja novinara BiH, Hrvatskog novinarskog društva, Udruženja novinara Kosova, Udruženja novinara Makedonije i Sindikata medija Crne Gore.  

Komentari[ 0 ]