U kakvom su odnosu protestni pokreti i zvanične politike, da li mogu dovesti do neophodnih promena i na koji način u Evropskoj uniji mogu uticati na odluke koje se donose, neka su od pitanja kojima su se bavili učesnici panel diskusije „Transformativna moć društvenih pokreta“ koja je održana u subotu, 23. avgusta u Hrvatskom domu, u okviru Zelene akademije na Visu.

Uz moderaciju voditelja zagrebačke kancelarije fondacije Hajnrih Bel Vedrana Horvata, o svojim iskustvima pričali su Jagoda Munić iz organizacije Friends of the Earth (FOE), Gal Kirn iz Udružene levice Slovenije, član tuzlanskog plenuma Damir Arsenijević, Huan Luiz Sančez, španski novinar koji je pratio proteste i u Grčkoj, Egiptu, Turskoj te Lorenco Marsili iz Evropskih alternativa.

Govoreći o usponima i padovima pokreta za zaštitu životne sredine, Jagoda Munić je upoznala publiku sa problemima udruženja civilnog društva, nevladinih organizacija koje su postale previše birokratizirane i profesionalizovane. Pozivajući se na zaključak Civicusa, mreže organizacija civilnog društva na globalnom nivou, kazala je da postoji preispitivanje  šta da rade i na koji način, ali gledajući kroz istoriju, svi pokreti su imali te vrste uspona i padova. 

„Civicus je objavio da dobijamo bitke tu i tamo, ali gubimo rat – rat protiv siromaštva, nejednakosti i klimatskih promena. Većina organizacija zapošljava veliki broj ljudi i bužeti su im stotine hiljada. Spašavanje sveta je postalo ozbiljan posao. Organizacije civilnog društva su uhvaćene u ekonomske i društvene procese u kojima smo nadigrani. Postali smo deo problema, a ne rešenje zbog čega su pozvali globalne organizacije da se vrate korenima“, kazala je.

Vedran Horvat, Lorenco Marsili, Damir Arsenijević, Gal Kirn, Jagoda Munić i Huan Luiz Sančez (foto: Mirela Šavrljuga)
Problemi na koje nailaze organizacije civilnog društva ukazuje na neophodnost menjanja načina rada i određivanja primarnih ciljeva. 

„Pokreti za zaštitu životne sredine treba da postoje, ali to znači da se mora menjati način rada, trebamo mu se posvetiti i mimo radnog vremena. Pokret mladih, mlade generacije nemaju standard života koji su imale starije generacije. Klimatske promene već utiču na njihovu budućnost i treba da radimo s njima jer su neki od mladih ljudi otišli u ekstremno desne pokrete. Suštinsko pitanje za nas je zašto ne podržavaju perspektivu takozvane zelene levice, a podržavaju ekstremno desne, jer su ih je doveli tu gde jesu. Mislim da ne trebamo gledati u Evropu i čekati odgovore, imamo ih tu pred nama – mnogo je ideja. Mislim da treba da budemo kreativni, inovativni i ne treba da se plašimo da predložimo nova rešenja“, kazala je.

Govoreći o transformaciji svoje organizacije, Munić je pokazala koliko je važno biti hrabar u ključnim trenucima. Još 2005. godine su, nakon krize u organizaciji, definisali svoje ciljeve  -miran, održiv svet, društva koja žive u harmoniji sa prirodom; svet slobodan od svh oblika dominatne eksploatacije poput neoliberalizma, korporativne globalizacije, neokolonijalizma i militarizma. U to vreme bilo je  hrabro javno istupiti protiv neoliberalizma.  

„Kada su se desili protesti pokreta Okjupaj svi su govorili da žele da menjaju sistem ali ne i kako, a moja organizacija je ponovo bila hrabra i ušli smo u veliku raspravu šta zapravo znači sistemska promena. Došli smo do zaključka da je transformativna promena zapravo promena ekonomskog sistema na globalnom nivou“, kazala je.  

SOCIJALIZAM JE PONOVO U MODI

Međutim, pre globalnog, neophodna je promena na lokalnom nivou, a u poslednjih nekoliko meseci u regiji su se desile dve značajne promene koje su bitno promenile političku klimu – pobeda Udružene levice u Sloveniji i organizovanje građana u plenume nakon protesta širom BiH. te prpmene nadovezuju se i na sve češće organizovanje građana na lokalnom nivou kako bi  uključivanjem u politiku pokušali da doprinesu promenama sistema.

Ulazak Udružene levice u slovenački parlament vrhunac je oscilacija koje su se dešavale na toj političkoj sceni poslednjih godina. Protesti koji su izbili protiv mariborskog gradonačelnika, raširili su se i u drugim gradovima i takozvani sveslovenački ustanak doveo je do ostavke prvog čoveka Maribora, a kasnije i pada vlade Janeza Janše.   

„Različite grupacije su počele da se razvijaju iz protesta – jedna od njih je Inicijativa za demokratski slocijalizam u kojoj smo zaključili da iz svih oioh radikalnih perspektiva ne možemo izgraditi koherentan program iako je bilo pokušaja. Nismo uspeli postići konsenzus jer su predlozi dolazili sa razlitih ideoloških polazišta. Kad je Janša dao ostavku došla je  Alenka Bratušek koja je u startu počela da sprovodi mere štednje, politiku brže privatizacije.... Postojala je nada da prelazna vlada brine za građane. Međutim, za nekoliko meseci shvatili su da je to bio fijasko. Pokret je u tom periodu pomalo zamro, ali su političke grupe počele da se organizuju. Oformio se politički blok koji se prvi put nakon raspada Jugoslavije temeljio na veoma otvorenom socijalističkoj, ekološkoj i demokratskoj  agendi. Ovo ne bi bilo moguće bez protesta koji su se desili pre. Ranije bi nas optužili da smo jugonostalgičari. Ovo je alternativa. Mora da postoji snažan pokret unutar stranke, pokret koji ne bi smeo da se da se oslanja na spontane proteste i demonstracije“, kazao je Kirn i dodao da je jedan od načina organizovanje u plenume kao što su to uradili u BiH.

Međutim, plenumi u BiH su nakon izvesnog vremena prestali da funkcionišu pa se postavlja pitanje da li su bili dovoljno dobro osmišljeni i na koji način zapravo mogu dugoročno da opstanu. Plenumi su crpili svoj legitimitet upravo iz protesta koji su trajali nekoliko nedelja, doveli do smene nekoliko kantonalnih vlada i lokalnih vlasti.

„Protesti i plenumi su oživeli prostor politike, doneli su nešto novo, otišli su iznad pozitivnih izbora, iznad korupcije, jer ako se pogledaju zahtevi plenuma, borba protiv korupcije, to su prvi put zahtevi koji se tiču društveno - ekonomske pravde. Dali su novu dimenziju politici  i svi su bili iznenađeni. Lokalni političari nisu mogli verovati da će protesti u znak podrške radnicima pet glavnih fabrika u Tuzli  prerasti u nešto tako veliko kao što je plenum. No, to je pomalo dvosmisleno jer plenumi nisu ispunili očekivanja, ali postoje određeni rezultati.  Plenum je omogućio da prvi put prestanemo brojati gubitke iz rata i da sagledamo rezultate. To je bio najvažniji trenutak. Ljudi su prvi nakon 1992. godine osetili da mogu da govore“, kazao je Arsenijević.  

Damir Arsenijević, Gal Kirn i Jagoda Munić (foto: Mirela Šavrljuga)

TRANSNACIONALNIM POKRETIMA DO PROMENA U EU

Pre protesta u BiH i Sloveniji, talas demonstracija i građanskih pobuna zahvatio je niz zemalja. Od Gezi parka u Istanbulu, trga Tahrir u Egiptu, Tunisa, Španije, Grčke, Portugala....

„U trenutku dok se građani okupljaju na centralnom trgu u Španiji, na svim televizijama imate slike sa trga Tahrir u Egiptu. U tom trenutku smo imali osećaj da je to deo globalnog procesa što je stvorilo veliki optimizam među demonstrantima“, kazao je Huan Luis Sančez.

Za razliku od ranijih protesta ovde nije bilo zastava, ni političkih partija, a okidač su bili ružni potezi vlasti – poput seče drveća u Gezi parku i nasilne reakcije policije.  Energija indignadosa je splasnula i nakon određenog vremena stekao se utisak da su propustili priliku da dovedu do promene. Međutim, neke grupe su odlučile da s eorganizuju i aktiviraju u političkom sistemu. Organizvali su stranku koja se zove PODEMOS samo četiri meseca pre izbora i uspeli da dobiju pet mesta u Evropskom parlamentu. Sada imaju šansu da budu druga po jačini opcija u Španiji jer je SDP veoma slab. Podemos sada ima šansu kakvu je svaki aktivista pre nekoliko godina poželeo, ali imaju i problem – nisu izgradili pokret odozdo ka gore, nego obrnuto. Sada moraju da rade na stranačkoj bazi na lokalnom nivou. Mislim  da je ovo najinteresantniji trenutak u političkom životu Španije“, kazao je Sančez.

Nije pitanje da li društveni pokreti imaju transformativnu moć, ona je neminovna, nego kako je iskoristiti za promenu do koje želimo da dođe. Strukturna ili sistemska promena može se postići samo kroz transformaciju osnovnih demokratskih i ekonomskih  mehanizama vladanja na nivou Evropske unije, smatra Lorenco Marsili.

„Pusta je želja 2014. godine da verujemo da svaka zemlja ima kapacitet  i prostor slobodne politike volje da bi usvojila radikalne ekonomske i političke politike unutar prostora koji je određen EU sporazumima i određenim konsenzusom. Ključna tačka jeste da prilagodimo osnovne pretpostavke evropskog prostora i pokušamo da utičemo na Brisel na transnacionalnom nivou. To je izazov društvenih pokreta bez kojih ne mogu ako zaista žele uticaj. Društveni pokreti su ključ da to postignemo. Oni su ključ razvoja evropske demokratije“, kaže  Marsili.

Kroz primer odbijanja ACTA sporazuma, Moti je pokazao realnu snagu društvenih pokreta. S druge strane, kaže, takvi slučajevi su retki jer je proces donšenja odluka na nivou EU problematičan. Tako se desilo da kroz mehanizam EU građani uspeju da spreče usvajanje didrektive za privatizaciju vode u EU, ali su Trojka i Evropska centralna banka nakon toga tu odredbu ostavili kao preporuku zemljama poput Grčke i Španije, koje su u procesu mera štednje.

„Veći broj građana okupljen u pokrete, poput onih koje je predstavljao pokret Okjupaj ili mnogi drugi, trebalo bi da uđu u evropski prostor, ne samo kao pojedinci nego kao politički subjekt koji će biti transnacionalan sa svim svojim specifičnostima, svako sa svojim zahtevima, praksama, ali svi oni dele polaznu tačku da su tu da pokušaju da se izbore za nivo koji ide iznad odlučivanja nacionalnih država. Nadam se da ćemo videti pojavu takvih pokreta. Neophodna nam je strukturna promena u sistemu vladanja“, zaključio je Marsili.