Kako popularizovati gradske bašte u Beogradu te koja je korist gradu, zajednici, prirodi i pojedincu od njih neke su od tema o kojima se u subotu razgovaralo na četvrtom Beogradskom festivalu cveća, koji se od 20. do 22. septembra održao u parku Manjež. 

Beograd ima nekoliko gradskih bašti širom grada i većinu njih napravili su stanovnici bez pitanja gradskih vlasti. Ukratko, zauzeli su javne površine i počeli da na njima uzgajaju voće, povrće, cveće.  Gradski urbanistički plan ne definiše urbane bašte, pojedinci ih ne popularišu zbog čega se i malo zna o njima.

„Živimo u zemlji u kojoj su mnogo veće teme preuzele primat, o hrani i ne razmišljamo. Nismo uopšte sigurni šta kupujemo na pijacama  ni u super marketima, a o tome treba da mislimo. Beogradu su potrebne gradske bašte. Grad ima previše neiskorišćenog prostora koji predstavlja opasnost umesto da bude mesto okupljanja dece ili građana“, rekla je Sabina Kerić iz Beogradskog festivala cveća.

Tomislav Adžić iz Sekretarijata za zaštitu životne sredine Beograda pojasnio je drugi gradovi i države uzgajaju gradske bašte, na primerima SAD, Velike Britanije, Nemačke, Austrije te njihove perdnosti za lokalnu zajednicu i grad.

„Nije najvažniji proizvod koji na kraju dobijete. To je jedna od formi korišćenja zemljišta u gradu, odnosno pokušaj da samo lokalno stanovništvo prepozna svoj značaj u kreiranju lokalne zajdnice odnosno da gradska administracija bude malo kreativnija i da proba da svojim stanovnicima predoči još jednu ideju kako da unutar urbane sredine mogu imaju kvalitetniji život. Urbana poljoprivreda može u gradu da obezbedi svežu, zdravu i jeftinu hranu. Jedan od benefita urbane poljoprivrede je i fizička aktivnost za sve generacije. Na ovaj način možete i da naučite kako se biljka gaji, kako dobijate zdrav proizvod, a naravno za to vreme se družite. I još jedna stvar – na ovaj način lokalno stanovništvo postaje svesno značaja zajednice i da bude upravitelj lokalnih zajendica, da postane svesno da su oni ti koji moraju da se angažuju unutar svoje zajednice da ne mogu očekivati od administracije i opštinskih službi da to radi za njih“, kazao je Adžić.

Do zemljišta u gradu može da se dođe na sledeće načine: da se ide direktno kroz gradsku vlast, kroz udruženja zadužena za gradske bašte, da se samo stanovništvo organizuje ili ako je vlasnik zemlje privatno lice koje je spremno da ustupi tu zemlju na korišćenje zainteresovanim građanima. Urbani vrtovi se mogu organizovati u okviru institucija poput bolnica, škola, kao u slučaju Srednja zanatske škole u Rakovici koja već ima staklenu baštu gde deca sade cveće, voće i povrće sa idejom da veliki prostor koji imaju urede, a da probaju, s obzirom na teške finansijske uslove, da od toga nešto zarade i da animiraju lokalnu zajednicu da se uključi u socijalizaciju te dece u lokalnu sredinu.  

Aleksandra Tilinger iz Urbanističkog zavoda Beograda rekla je da grad nema odgovore na pitanja kako, gde i kakve bašte želimo. Podsetila je koje dobrobiti mogu imati pojedinac i grad organizovanjem i negovanjem gradskih vrtova: „Sa aspekta korisnika to je potreba kontakta sa prirodom, rekreacija, popuna džepa, socijalizacija, edukacija; sa aspekta grada koji ima toliko zapuštenih prostora to je uređenje prostora, sanacija, ulepšavanje, vraćanje identiteta. U Beogradu bi urbane bašte mogle svuda da se organizuju, čak i u priobalju. Recimo, bašte na šlepovima u priobalju savskog amfitetatra koji mogu sjajni prostori gde se organizuju male gradske bašte, krovi i mnogi drugi prostori. GUP, nažalost, ne definiše urbane bašte. Jednako tako zakon ne isključuje urbane bašte ali ih nigde ne reguliše. Tu vidim zajednički korak za dalje.“  

Dodala je da je neophodno definisati kriterijume, uraditi analizu prostora sa aspekta planske dokumentacije i vlasničkog statusa, utvrditi potrebe, načine finansiranja, planski definisati  i, na kraju, informisati građane i institucionalizovati projekat gradskih bašti.

Jedan od načina da se grad promeni na bolje jeste primer Baštališta, urbane gradske bašte koja se nalazi u Slancima, 20 minuta od centra grada. Spontano je nastala inicijativa koja je okupila različite ljude, među njima i  stručnjake, kako da promene grad na bolje.

„Prijateljica i ja smo htele da gajimo povrće za sebe iz potrebe i želje da se zdravo hranimo i provodimo vreme u prirodi sa drugim ljudima i u kontaktu sa javnosti. Shvatili smo da to nije samo naša priča, da ima ljudi koji bi nam se priključili i onda je spontano nastalo Baštalište. Sama reč pokazuje ono što je naša orjentacija – bašta plus igralište – baštalište. Kao gradska deca koja smo se odrodila od proizvodnje hrane i uopšte nemamo svest kad kupujemo da je za proizvodnju hrane potrebno mnogo energije, volje i strpljenja, nama je bilo bitno da se vratimo na početke i da razumemo proces proizvodnje hrane, bez obzira na rezultate. Obično nas pitaju koliki nam je bio prinos, ali kao da je to važno. Ovde se radi o nečemu drugom – mi smo davno kao društvo izašli iz situacije u kojoj smo bili prinuđeni da radimo za hranu. Sad je ima i previše, pogledajte koliko se hrane baca u svetu, tako da smo mi kao nova generacija baštovana motivisani drugim stvarima“, kazala je Katarina Milenković iz Baštališta.

Katarina i Sabina su obezbedile parcelu u Slancima, sistem za navodnjavanje, alat, deo semena i rasada i pozvali su javnost da im se pridruži. Cela parcela od šest ari je podeljena na 12 manjih parcela od po pola ara, 30-ak kvadrata, što je, prema Katarininim rečima dovoljno da se prođe kroz životni ciklus svih kultura koje svakodnevno koristimo u ishrani.

„Uspeli smo da napravimo jednu homogenu grupu ljudi u kojoj se pomaže međusobno, uzgojili smo i neko seme koje možemo da delimo sada. Taj život zajedničke bašte je nešto neprocenjivo, to je kad smo imali prvi paradajz koji maltene još nije bio ni zreo, nas četvoro secira jedan paradajz, raduje se, jede i govori ’Vidi što je slatko’, a ono ustvari nije ni zrelo. Mislim da je svima nama podiglo kvalitet života. No, to su naše lične priče. Bilo bi lepo kad bi svaka opština u Beogradu imala po jedno Baštalište“, poručila je.

Svoja iskustva u radu sa gradskim baštama prenela je Sandra Dobrić iz zagrebačke Parkticipacije koja je rekla da je ključna fleksibilnost i otvorenost gradskih struktura da prihvate model urbanih bašti. „Mi smo građanska inicijativa koju zanima uzgoj hrane u gradu i gradski vrtovi, odnosno vrtovi na javnom prostoru. Naša ideja, ideja društvenih vrtova je da ljudi uče jedni od drugih i da se događa razmjena tradicionalnog znanja i povezivanje zajednice kroz zajedničko iskustvo. Inače, Parkticipacija se bavi urbanom agrikulturom, prehrambenim suverenitetom, razmjenom sjemena, zajednicom, jab+vnim prostorom i kako on može biti kreativan i produktivan. Mi smo krenuli od toga da su parkovi mjesta gdje postoje tri klupe i dvije klackalice koje su relativno nekreativna sredina u kojoj nema interancije među ljudima. Nas je zanimalo kako u gradu napraviti mjesto kreativne proizvodnje hrane gdje se uči, gdje se upoznaju susjedi i gdje se razmjenjuju vještine i podstiče proizvodnja vlastite hrane za koju onda znate kakva je, čija i od kojeg sjemena i da se ona proizvodi lokalno, da ne putuje kilometrima i troši tone nafte da dođe do vašeg tanjura. To nas je zanimalo. Krenulo je sa malim akcijama po gradu“, kazala je.

Danas je praksa gradskih bašti došla do tog nivoa da je grad Zagreb sam odredio jednu parcelu koja je podeljena građanima za gajenje voća, povrća, cveća...

„Uzgajanje hrane je temeljna ljudska vještina, da se znaš pobrinuti za svoju egzistenciju koju mi u gradu nemamo. Živeći u stanovima mi nemamo pristup esenciji života, a to je zemlja. Jedini način da se to promiijeni jeste da se te javne površine koje su dostupne, nisu iskorištene, počnu pretvarati u društvene vrtove“, zaključila je.