"Nema kurs", "neodlučan", "besciljan". Ed Miliband nije prvi opozicioni lider koji se susreće s ovakvom vrstom jezika dok se izbori bliže, pa možda i ne bi trebalo da budemo iznenađeni što se njegovi parlamentarci utrkuju da mu ponude prijateljsko ohrabrenje kako bi popunio politički vakuum. Naravno, nije lako biti opozicija, znajući da svako vaše političko saopštenje može biti upotrebljeno protiv vas od strane vlasti i neprijateljski nastrojenih medija. Ali upravo zato politika zahteva hrabrost.
Laburisti danas imaju niz fantastičnih prilika da stanu iza progresivne politike koja će korespondirati sa njihovom tradicionalnom podrškom i glasačima. Jedna bi posebno mogla da bude značajna. Nakon prošlonedeljne zastrašujuće vesti da će cena karata za voz iduće godine skočiti za u proseku 4,1 odsto (moje iskreno saučešće svima vama ukoliko ste jedan od mnogih putnika koji će biti pogođeni mnogo snažnije od toga), zasigurno je vreme da laburisti prihvate činjenicu da je privatizacija železnica bila katastrofalni neuspeh koji treba zaustaviti kada se ukaže prilika.
Sa Janom Birelom, bivšim premijerovim sastavljačem govora, koji skače u odbranu privatizovanih servisa i govori o rekorndom broju zadovoljnih putnika, vreme je da Milibandov tim usvoji politiku koja će ga iskreno razlikovati od koalicije. Sekretarka za transport u opozicionoj "vladi iz senke", Marija Igl, zvuči kao da želi da pokrene stvari u drugom smeru.
Nedavno je kritikovala rešenost vlade da reprivatizuje servis Istočne Obale, nazvavši taj plan "bizarnim i dogmatičnim". Istočna Obala, naglasila je Marija Igl, obezbeđuje jedan od najviših prihoda za javnu kasu, prima najmanje subvencije i jedina je linija na kojoj se celokupan profit reinvestira u servise. Pa zašto onda laburisti ne idu do kraja?
Izveštaj o remontu železnica, koji je prošle godine objavila organizacija "Transport za kvalitet života", nudi izvrsnu analizu haosa u kojem se britanske železnice nalaze. Izveštaj pokazuje da privatni sektor nije doneo obećane inovacije i investicije, da su troškovi kancelarijskog osoblja značajno porasli, te da su troškovi putovanja vozom skočili za 17 odsto između 1997. i 2010. (dok su troškovi putovanja automobilom pali.) Pažljivo je procenjeno da se godišnje gubi 1,2 milijarde funti kao rezultat fragmentacije i privatizacije. Ironija je da su među najvećim profiterima državne železničke kompanije u našem susedstvu: Deutsche Bahn, na primer, poseduje tri britanske licence.
Birel nastoji da protivnike privatizacije predstavi kao naivne nostalgičare. No, moderni, efikasni, čisti, pristupačni servisi kakvi se koriste u drugim delovima Evrope nude mnogo bolji model od naše prošlosti. Rešenje koje predlaže Zelena partija je da se železnice vrate u javno vlasništvo, čime bi putnici imali veću moć odlučivanja u razvoju sistema. Vlada bi vratila pojedinačne licence po isteku njihovog roka ili kada kompanije ne uspeju da ispune uslove. Ogromna količina ušteđenih sredstava mogla bi i trebalo bi da se reinvestira u železničku infrastrukturu i za smanjenje rastućih cena karata.
Moj Predlog zakona utvrđuje postupak za takav plan i trebalo bi da ima svoje drugo čitanje u oktobru. Pisala sam Mariji Igl i pitala je da li će Laburistička parija stati iza njega. Kao politika laburista, teško da će dobro proći u Mailu ili Telegraphu. Ali slutim da bi mnogi čitaoci ovih listova - naročito oni koji čitaju novine stešnjeni uz saputnika u prenatrpanom vozu - mogli biti mnogo otovreniji za ovaj predlog. I, naravno, postoji mnogo nezavisnih poslanika Laburističke stranke, od kojih su mnogi već podržali ovaj zakon, koji očajnički žele da se njihov vođa dokaže kao političar od uverenja, kako sebe naziva.
*Autorka je poslanica Zelene parije u Parlamentu Velike Britanije.
**Preveo Dušan Komarčević
