Novinari u Makedoniji su uplašeni i rade pod autocenzurom, kaže predsednica Sindikata novinara Makedonije, Tamara Čausidis. U okviru projekta “Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije”, u intervjuu za makedonsku Novu TV, govorila je o radnim uslovima u kojima pokušavaju da funkcionišu novinari u Makedoniji te da li je nova vlast donela promene koje se u tom kontekstu mogu već videti.
* U kakvom je stanju sloboda medija otkad je nova koalicija na čelu sa Socijaldemokratskom strankom Makedonije (SDSM) na vlasti? Osete li se promene? Da li se može reći da su politički pritisci blisko povezani sa radničkim pravima, definicija današnjeg položaja novinara u Makedoniji?
Čausidis: U tom smislu nema promene. Stanje je i dalje loše. Istina, u pravu ste. Kroz plate, otpuštanja, pretnje otkazima ili neproduženja ugovora, novinari i medijski radnici se drže u podređenom položaju i prisiljeni su da ispunjavaju zahteve vlasnika ili rukovodstva. Dakle, oni su alat kroz koji, vlasnik, uredništvo i direktori ispunjavaju svoje poslovne interese. Ova situacija se nije promenila jer nema pokreta koji smo očekivali upravo u oblasti profesionalnih i radnih prava novinara.
Možda zbog toga, veliki broj novinara definiše sopstvenu slobodu, kada su u pitanju njihova prava, kao prekarnu.
* Možete li reći okvirno koliko se plate novinara razlikuju i u kakvim su odnosima prema uredničkim i platama vlasnika?
Čausidis: Pokrenuli smo proceduru za menadžera u medijskoj kući Media Print Makedonije (svojevremeno bliskoj vlasti op.a.) za platu od preko 20.000 evra. To bi bile neke maksimalne sume.
* Govorite o Jani Stanišavljevoj.
Čausidis: Da, dobili smo ovaj podatak, ne znamo za druge. Međutim, tražili smo od Tužilaštva da reaguje i koliko znam istraga je u toku. To su štetni ugovori. Kada imate kompaniju koja ima umanjujuću dobit, a imate visoke plate za menadžere, to je štetan posao.
* A koliko je u to vreme bila minimalna i prosječna plata novinara? Govorimo o novinarima iz dnevnika "Utrinski vesnik" (koji je ugašen prošle godine op.a).
Čausidis: Novinari su u proseku imali oko 300 eura, jer pretpostavljam da su plate urednike bili više od 400-500 eura, tako da je prosečna vrednost bila ispod prosečne plate. Zapravo, to je uopšteno situacija sa novinarima u Makedoniji. Svugde u svetu novinari su visoko obrazovana i dobro plaćena profesija. Ovde su novinari ispod proseka. Sve ankete pokazuju da novinari dobijaju nižu platu. U poslednjem istraživanju koje smo uradili otkrili smo da smo ispod nacionalnog prosjeka kao profesija. Ministarstvo finansija učestvovalo je u debati koju smo organizirali i izradili analizu koja je još dramatičnija. Oni su pokazali da prosečna plata u industriji, ne govorim samo o novinarima, već svima koji učestvuju u medijskoj industriji, da je prihod oko 300 eura. Najmanji registrovan prihod je 171 denara (oko 3 evra), a prosečna plata je negde oko 17.000 denara (oko 280 evra).
* Za razliku od novinara, koliko se plaćaju urednicima, direktora, vlasnicima? Postoji dramatična razlika.
Čausidis: Oko 40 odsto medijske industrije ima prihod, nadoknade, plate ili bilo šta, ispod 200 evra. Oko 80 odsto je ispod 400 evra, a 90 odsto manje od 500 evra. Dakle, reč je o maloj grupi koja možda uzima nešto iznad ciljane minimalne zarade SDSM-a od 500 evra. Tako da i ravnopravnost nije sjajna. Dramatično je, a to pokazuje i naše istraživanje, da neizvesnost koja s eogleda u ugovorima za autorska prava ili ugovorima na određeno vrijeme, anulira čitav Zakon o radnim odnosima na osnovu kojih možete tražiti vaša radna i profesionalna prava. Mi smo u situaciji gde mogu da vam se jave i kažu da prekidaju saradnju sa vama, vi ne možete zaštititi sebe, ne važi ni otkazni rok ili pravo na zaštitu od strane Zavoda za zapošljavanje, ništa.
* Nezvanično postoji i rad na crno...
Čausidis: Postoje takve informacije, ali to nije zakonito. Međutim, dešava se i to ne samo u medijskoj industriji.
Imamo slučajeve da ljudi vraćaju pare za odmor, ili se prijavljuju na minimalnu platu, a zatim dobijaju gotovinu, što je nezakonito. U našem istraživanju smo obuhvatili i tu sivu zonu, jer smo rekli, recite nam šta primate, bez obzira da li je to preko transakcioni račun ili na ruci. Nažalost, to je slučaj u mnogim preduzećima, što je nezakonito.
* Da li postoje žalbe Sindikatu zbog ovakvog načina ilegalnog rada, žalbe za niske naknade?
Čausidis: Vrlo malo.
* Zvanične nemate, a nezvanične?
Čausidis: Zvaničnih tužbi nemamo, a nezvanično je to apsolutno svakodnevna tema. Kada imate više od 2-3 novinara za stolom, oni pričaju o tome. O kreditima, minusima, plati, neizvesnosti... Nažalost, kada se radi o formalnom traženju nečega, to se dešava samo kada firma umire i možete samo ubrzati tu proceduru svojim akcijama.
* Zašto novinari ne reaguju? Da li se radi o mobingu ili različitim vrstama pritisaka?
Čausidis: Njihovi strahovi su stvarni i opravdani.
Zato što se novinari bore za radnička prava, ali kada su u pitanju druga prava i profesije. Oni ćute o sebi.
Oni ćute jer taj potčinjeni mentalitet nažalost upravlja industrijom. Strah je veliki, to je delimično opravdano jer tržište ima vrlo malo zahteva, a ponuda mladih je velika. Traže se novinari koji ne prave probleme, nemaju integritet, ne suprotstavljaju se i atmosfera straha vlada. Ljudi imaju kredite i porodice i ne žele da talasaju dok voda ne dođe do grla. A onda je na žalost prekasno i to je problem sa kojim se mi u sindikatu suočavamo. Zapravo ulazimo u priču kada ona ima određeni kraj. To je otpuštanje ili gubitak posla, pa čak i tada mnogi biraju da ćute jer se plaše da ako su označeni kao problematični, drugi vlasnici koji imaju mogućnost da izbora, da ih neće uzeti jer su problematiči pa nisu u konkurenciji u svakom slučaju.
* Ima li prigovora na mobing na radnom mjestu? Zbog loših uslova rada, loših odnosa urednika, direktora ili vlasnika prema njima?
Čausidis: Da, ali na sličan način kao što sam i ranije pominjala. Oni govore o mobingu, ali nam nije dostavljena zvanična žalba zbog toga. Znam za jedan slučaj koleginice koja je tužila televiziju. Nemamo mnogo uspeha u iskorjenjivanju mobinga u Makedoniji uopšte. Zakon je nekoliko puta menjan, ali efekat izrečenih kazni nedostaje. Možda zbog procedure. Da bi dokazali mobing, postoji postupak koji mora biti ispunjen. A to može trajati. Ne radi se samo o tome kad se urednik prepira sa vama, to nije mobing. Vrlo često ljudi ne znaju šta je to. Oni misle da ako je neko malo grublji u komunikaciji, da je to mobing.
* Međutim, kada je reč o cenzuri, o političkim pritiscima, ne samo političkih partija, nego i od urednika, direktora ili vlasnika, kakva je situacija u makedonskom novinarstvu, ponovo ću naglasiti, sa novom vladom?
Čausidis: Da ne vraćam sad stare podatke, ono što je zanimljivo je prisutnost samocenzura. Imate urednike i novinare koji pretpostavljaju da se nešto ne bi dopalo vlastima ili određenim centri moći. Nije da se sad neko javio na telefon pa im rekao da promene stvari, a smatram da postoje i takve situacije, uprkos tome što nismo dobili informacije iz redakcije ili od kolega koji su bili izloženi tako direktnim napadima, ali problem je autocenzura. Ono što mi kao novinari treba da se stidimo priznati je da je imamo, ali kada vam profesionalci objašnjavaju da tačno znaju čije mišljenje treba biti prisutno, to je stvarno tragična situacija.
* Ovaj tekst objavljen je u sklopu regionalnog projekta "Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije", podržanog od EU i deo je programa „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja“, koji realizuje Hrvatsko novinarsko društvo kao deo projekta „Regionalna platforma za zagovaranje slobode medija i sigurnost novinara Zapadnog Balkana“. Projekat je realizovan kroz partnerstvo šest regionalnih novinarskih udruženja: Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja novinara BiH, Hrvatskog novinarskog društva, Udruženja novinara Kosova, Udruženja novinara Makedonije i Sindikata medija Crne Gore.
