Tokom kratke posete Londonu, zgrozilo me je kada sam primetio da naši televizijski voditelji, političari i istaknute ličnosti pribegavaju stereotipu i nose taj prokleti mak ponovo, iako, kako podozrevam, većina njih ne bi znala koja je razlika između Dardanela i Some. Kako,  za ime sveta, ovaj bestidan modni privesak, inspirisan proratnom pesmom, koja zahteva dalje žrtvovanje ljudskih života,  nastavlja da krasi sakoe i bluze Velikih i Dobrih? Čak se i Toni Bler usuđuje da nosi mak. On koji nas je lažima uvukao u rat koji je odneo više žrtava nego bitka kod Monsa.

Znam sve razloge koje nam daju. Moramo da pamtimo svoje mrtve. “Oni” su umrli za nas i našu slobodu. Cena žrtve. Setite se Pašendala. Ne zaboravite nikada. U školi sam nekada nosio mak i to bez lista koji sada ulepšava ovaj prokleti cvet. Nosio ga je i moj tata, koji je, kako se često sećam, bio vojnik u Prvom svetskom ratu, u rovovima treće bitke na Somi, 1918. i bitke za Kambre.  Ali onda kada je drugi poručnik Bil Fisk ostario i razboleo se, pročitao je biografije jednog od najništavnijih oficira, Erla Hejga, kasapina na Somi, čija je žena dala svoje ime prvobitnim makovima, i počeo je da doživljava nošenje ovih bolešljivih i lažnih makova kao hipokriziju. Prestao je da nosi mak za 11. novembar i prestao sam i ja.

Pre četiri godine u Ipru, ukazana mi je čast da održim predavanje za Dan primirja u Prvom svetskom ratu, neposredno pred 11. novembar. nisam želeo da nosim mak i ljubazno sam odbio da položim venac kod Meninskih vrata u Ipru – te “grobnice zločina” kako ju je Sasun zvao. Kako su sveštenici  vezli ispod imena 54.896 vojnika iz Prvog  svetskog rata kojima se grob ne zna, primetio sam jednu ploču visoko na starom srednjovekovnom zidu. Ništa nije moglo da se meri sa  rečima koje je porodica hrabro urezala iznad mesta na kome počiva drugi poručnik Artut Konvej Jang, koji je umro 16. avgusta 1977. : “Žrtva zablude da rat može da se okonča”.

Dakle, zar ne postoji neki bolji način da se obeleži ovaj monstruzni zločin protiv čovečnosti? Žalost za ratom, kako je to opisao Vilfred Oven, za pojedince mora da ima definisan kraj, trenutak kada vreme, unazad gledano, jednostavno isteče.  Britanski muškarci, žene i deca koji posete bojna polja na Somi i njihova nepregledna groblja, još uvek plaču i mogu da razumem zašto. Tamo zaista leži sasečena mladost udaljena nešto više od jedne generacije. Međutim, ne plačemo kada posetimo Vaterlo ili Azenkur. Na flandrijskim poljima suze i dalje teku, ali ne i na flodenskim poljima. Ko još uvek plače za poginulima u Burskom ratu. Za njih nema makova. Jedino ako se nađemo u verskoj ekstazi, davno poginuli mogu da nas dirnu. Pogledajte hrišćane dok prelaze  Putem suza u Jerusalimu ili iračke šiite dok se prisećaju vreline Nadžafa i Kerbale, mučeništva imama Alija i Huseina. Suze se slivaju njihovom odećom.

Možda su u ratu samo imena važna. Poginuli vojnici nisu imali spomen obeležja pre Prvog svetskog rata, osim ako nisu bili generali, admirali ili carevi dostojni grobnice u katedrali Sv . Pavla ili u Palati invalida. Vojnici su jednostavno bacani u masovne grobnice. Posle Vaterloa, tela poginulih vojnika su prebačena u Englesku gde su poslužila kao đubrivo na poljima u Linkolnširu, koja su bez sumnje orali neki od njihovih sinova. Toliko o sećanju na “tanku crvenu liniju”. Za njih nema posthumne slave.

Bojim se da slava ipak počiva negde u našoj duši kada odlučimo da blagoslovimo svoju odeću ovim groznim makom, ovom malom “kapljicom krvi” od papira i plastike na grudima, lažnim cvetovima koji su navodno izrasli iz zemlje crvene od krvi poginulih u Flandriji. Možda je lakše verovati da će imena “živeti zauvek”, kako to piše na zidovima groblja oba svetska rata dvadesetog veka, iako stotine hiljada poginulih u Prvom svetskom ratu, Britanaca i Francuza, Nemaca i  Austrijanaca i Iraca u britanskoj uniformi i Mađara i Indijanaca i  Rusa i Amerikanaca i Turaka, čak i Portugalaca (kod Ipra) nemaju grob. Međutim, mak nam takođe pomaže da izbegnemo potragu za smislom rata.

Vindam Luis, koosnivač vorticističkog pokreta je bio vojnik kod Ipra. O prvom svetskom ratu je pisao da „je predugo trajao... Bio je prevelik za ono što je predstavljao. Kao div sa mozgom patuljka. Njegove epske proporcije su bile groteskno preuveličane kada se uzme u obzir zašto se ratovalo. Bio je isuviše neodlučan. Njime ništa nije rešeno i on ništa nije značio. Naravno da se nije moglo pobeći od osećaju da njegov zadatak i nije bio da nešto reši, niti da ima bilo kakav smisao ili donese bilo šta dobro čovečanstvu.“

Tolstoj je prepoznao drugu stranu ovog  „ne-smisla” rata u svojoj kritici Napoleonove invazije na Rusiju.  „Desio se događaj“, pisao je Tolstoj „ suprotan ljudskom razumu i ljudskoj prirodi. Milioni ljudi su počinili jedni protiv drugih nebrojene zločine, prevare, izdaje, paljevine i ubistva, kakva nisu zabeležena u analima svetskih sudova  vekovima. Međutim, oni koji su ih počinili u tom trenutku ih nisu smatrali zločinima.“

Tu Luisovu ideju da je rat potpuno lišen značenja je moj otac pokušao da mi prenese kada mi je u svojoj bolničkoj sobi opisivao sukob iz 1914. – 1918. kao „samo jedan veliki gubitak“. Taj rat je preživeo. Nadživeo je i drugi rat kao i kraj Britanske imperije, za kojom, pretpostavljam, još uvek nismo prestali da žalimo. Da li je moguće da se upravo o tome radi kada nosimo cvet maka? Poživeo je i da gleda Prvi zalivski rat na televiziji.  Često je citirao reči za koje je verovao da su poslednje koje je izgovorila medicinska sestra Edit Kavel, koju su streljali Nemaci u Briselu zato što je spasila savezničke vojnike iza neprijateljskih linija. Te reči su upisane na njenom spomeniku koji se nalazi pored Nacionalne galerije: „Patriotizam nije dovoljan“. Međutim, to nije sve. Njene poslednje reči, izgovorene vojnom svešteniku pre nego što je bila pogubljena su bile: „ Ovo bih rekla, stojeći na korak od Boga i večnosti - shvatam da patriotizam nije dovoljan. Moram da ne osećam mržnju ni ogorčenost ni prema kome.“ Čitajte njene reči i skinite makove sa sebe. One su sigurno bolje od te gotovo orgijastične poeme Džona Mekrija, doktora iz Toronta, koji je umro 1915. i čije su reči inspirisale armije onih koji nose cvetove maka. „Na flandrijskim poljima, makovi niču/Međ krstovima, red po red...“, ovako počinje Mekri, ali onda njegovi mrtvi vojnici od živih zahtevaju „napadnite neprijatelja... /ako nas mrtve izneverite/Nećemo spavati dok makovi rastu/na flandrijskim poljima“. Makovi su tu da nas podsete na našu dužnost da ubijemo još više ljudskih bića.   

I šta sam to ja video na televiziji samo nekoliko sati pre nego što sam napisao ove redove? Gradonačelnika Toronta, Mekrijevog grada, koji priznaje da je pušio krek. „Izvinjavam se iskreno, iskreno, iskreno“, promrmljao je svima nama. I šta ja to vidim na njegovom sakou? Prokleti mak! Kako li su samo plakali oni na Pašendalu... 

* Prevela Marija Šerban