Nagon mnogih britanskih političara da se napadne Sirija se smiruje. Premijerova potreba da se priključi američkom bombardovanju dobila je ponižavajući obrat u četvrtak uveče u Donjem domu Parlamenta. Premijer, čini se, prihvata da neće biti britanske intervencije u Siriji.

Pre glasanja, oni iz ulice Dauning su naglo menjali mišljenja i planove kako bi izbegli iračku zamku. Mudro su objavili izveštaj obaveštajne službe o tome kako Asadov režim upotrebljava hemijsko oružje tokom napada na predgrađe Damaska, kao moguću odmazdu zbog pokušaja atentata. Takvo oružje je zabranjeno međunarodnim zakonom. Međutim, odgovor na takvu akciju mora biti pažljivo pripreman u zakonskim okvirima, inače se njime širi anarhija a ne zakon.

Vlada je tvrdila da može napasti Siriju pod doktrinom UN “odgovornost da zaštiti”, koja podrazumeva akciju u slučaju da vlast strane zemlje maltretira svoje građane. Znamo iz vremena invazije na Irak da su britanski političari spremni da pronađu advokate koji će reći sve što oni žele. Međutim, činjenice su činjenice. Rezolucija UN 1674 o odgovornosti da zaštiti jasno navodi da takva akcija mora biti odobrena od Saveta bezbednosti. To se nije desilo.

Upotreba hemijskog naoružanja je užasna, ali tretirati njegovu povremenu upotrebu za opravdavanje hitnog, legalnog napada na stranu državu je samovolja. Ubrzalo ju je ne baš mudro upozorenje predsednika SAD Baraka Obame da bi korišćenje hemijskog oružja značilo prelazak “crvene linije”. Čudno je to od lidera čiji arsenal sadrži fosfor, kasetne i bombe sa osiromašenim uranijumom, da ne pominjem nuklearno naoružanje. Zašto je takvo užasno oružje tabu, a hemijsko nije, ostaje misterija.

Obamina trenutna namera su “ograničeni, namenski, jasni, odlučni napadi položaja” sirijske Vlade. Taktička osnova za ovo je nejasna. Teško da to može zaustaviti novi napad hemijskim oružjem, s obzirom da je i samo upozorenje o prelasku crvene linije propalo. Dok se čini malo verovatnim da će Asad ponoviti takav izliv besa, ideja da će se promeniti ako bude bombardovan i prestati da ubija sopstvene građane je u najmanju ruku naivna. A što se tiče “smanjenja” njegovog arsenala, ako ova akcija izazove oslobađanje otrovnih oblaka, kolika bi to tek velika glupost bila?

Verovatnije je jednokratno razaranje od strane američkih snaga makar samo zbog puštanja krvi kako bi se umirio “uradi nešto” lobi. Ovo teško da može da promeni stanje snaga u građanskom ratu, iako je izvesno da može da uveća broj izbeglica, odvoji Rusiju od njenih regionalnih saveznika i razbesni, od skora umereni Iran. Sve ovo samo da bi se “kaznio diktator” čini se kao gest koji bi omogućio zapadnim političarima da se isprse i osećaju dobro

Nešto-se-mora-učiniti ratovi imaju dugu istoriju, posebno na Bliskom istoku. Kada je Ronald Regan video na televiziji snimak masakra u Sabri i Šatili 1982. godine, naredio je marincima da napadnu Bejrut. Kasnije ih je povukao, uz 256 mrtvih Amerikanaca, ostavljajući Liban u građanskom ratu koji je trajao deceniju. 

Godine 1986. SAD su pokušale terorističkim napadom u Berlinu da ubiju libijskog generala Gadafija dozvoljavajući na taj način dalje rasplamsavanje terorizma pod njegovim sponzorstvom. Na Kosovu 1999. godine, NATO bombardovanje Beograda, nije sprečilo etničko čišćenje nego ga je najverovatnije i ubrzalo. Rusija je primorala Srbiju da se povuče samo zahvaljujući pretnjama o kopnenoj invaziji.

Godine 1993. Bil Klinton je bombardovao Bagdad kao odmazdu za zaveru da se ubije bivši predsednik SAD Džordž Buš. Pet godina kasnije, Klinton je operacijom Pustinjska lisica, nastavio bombardovanje Iraka kako bi skrenuo pažnju javnosti sa afere sa Monikom Levinski. Najavljena svrha, eliminacija oružja za masovno uništenje, je tako pokrpljena da iziskuje dodatno bombardovanje i moguću invaziju 2003. godine. I tada, kao i danas, potreba za agresijom je vođena koliko upotrebom vojno-industrijske mašinerija toliko i legalnošću ili dokazima. 

Prenaglašavanje vojne i političke moći vazdušnih napada, uglavnom kao načina da se “pošalju poruke”, je stara koliko i sami vazdušni napadi. Taktičko bombardovanje je povremeno efektno kada, kao na primer u Libiji i Avganistanu, pruža podršku snagama na terenu. Kada je, kao što je to slučaj sada, to jedna mekša alternativa kopnenoj akciji, onda samo uništava.

Jedan od razloga za vojnu intervenciju u Siriji jeste svrgavanje Asada. Možda zbog saveta da bi to moglo biti nelegalno, Kameron nije mogao da objasni parlamentarcima kako će kiša bombi koja bi se sručila na Damask doprineti tome. Ideja da će nekoliko Tomahavka doneti mir i demokratiju u regiju u kojoj se decenijama vode sektaški ratovi je apsurdna. I koga bi Kameron voleo da vidi da preuzme vlast? Hezbolah ili novu (verovatno ne manje brutalnu) sunitsku vlast?

Želja da se uređuju strane države – još uvek prisutna u delu britanskog establišmenta – dugo je prisutna u Ujedinjenim nacijama i međunarodnom sudu pravde. Može da izgleda nesavršeno, ali oni su onakvi kakvim ih je svet stvorio kada se složio da ozakoni akcije koje krše integritet nezavisnih država. Kada je Britanija učestvovala u ratu u Kuvajtu, Foklandima i Libiji, to je radila uz valjanu dozvolu UN.

Grozno je svedočiti sirijskom ratu, ali on nije izuzetak. Odmah u susedstvu, libanski građanski rat je odneo 120.000 života i naterao milione u izbeglištvo. Rat u Iraku, sličan sektaški sukob, odneo je još više života i cifra nije konačna jer ljudi svakodnevno nastavljaju da ginu.

Ponekad je potrebna hrabrost da se donese zaključak da mešanjem u međunarodne konflikte možemo doneti više štete nego koristi. Međutim, ideja da nemešanje predstavlja davanje dozvole toj strani da nastavi, je prečica ka ludilu. Logika većine građanskih ratova jeste da prestaju ili kad se zaraćene strane bore do potpune iscrpljenosti ili kad ih neka susedna sila napadne i osvoji. Bacanje nekoliko bombi bilo bi najviše što bi vlada Britanije učinila u kontekstu Kameronovih optužbi da se sedi skrštenih ruku. Bio bi to potez čiji ishod ih ne bi zanimao, malodušna intervencija, “lite”- intervencija.

Beda u Siriji je ogromna i potresna za gledanje. Zaslužuje ekstremni diplomatski angažman i humanitarnu pomoć; i spoljna pažnja i sredstva svakako treba da budu usmerena ka tome. Bombe su nevažne. Naprave “Bum” i novinski naslov. Njima se političari prse, a njihovi pobornici ogrću slavom. One su najgluplja manifestacija moderne politike. 

* Prevele Marija Šerban i Žarka Radoja