Šta se zaboga dešavalo u Vašingtonu i Ženevi prošle nedelje? Ne pokušavam da umanjim neizrecivu  tragediju Sirije niti očigledan zdrav razum koji je iznenada obuzeo svetske lidere u subotu kada su SAD i Rusija dogovorile okvir za uništavanje sirijskog hemijskog oružja, ali Obamina administracija postaje sve čudnija.

Setimo se redosleda događaja: najpre je Obama prošle godie bio zaista strašno, grozno zabrinut da sirijsko hemijsko naoružanje može da padne u pogrešne ruke. Drugim rečima, bojao se da ne padne u ruke Al Kaide ili Al Nusra fronta. Izgledalo je kao da je ono u tom momentu u „pravim rukama“, rukama režima predsednika Sirije, Bašara Al Asada. Međutim, sada su Obama i američki državni sekretar, Džon Keri, odlučili da je oružje ipak u pogrešnim rukama, s obzirom da sada optužuju te „prave ruke“ za ispaljivanje patrona sarina na civile, čime je prekoračio tu zloglasnu „crvenu liniju“.

Na trenutak ostavljam po strani gotovo čarobni momenat kada je Keri rekao svetu da će američki napadi biti „neverovatno mali“, dok je Obama kasnije rekao da on neće „sitno ujedati“. Šta li ovo brbljanje znači?

I onda, čekajte, baš kada je ruski predsednik Vladimir Putin predložio međunarodnu akciju skupljanja svih starih i zarđalih patrona hemijskog oružja  u Siriji, „izvori“ Pentagona kažu da će biti potrebno 75.000 vojnika kako bi se zaštitili hemijski inspektori. Sedamdeset i pet  hiljada! Ako to nije kopneno prisustvo, ne znam šta jeste.

I sve ovo usred još većih besmislica u Americi prošle nedelje o Hitleru i Drugom svetskom ratu. Možda bi Amerikanci trebalo da ponude 250.000 ljudi i vide da li će im se Putin pridružiti sa još četvrt miliona, tako da dva velika državnika mogu da naprave svoju Veliku Alijansu na Jalti, u kojoj, bojim se, ne bi bilo mesta za Kamerona kao Čerčila,  i reproziraju Drugi svetski rat u Siriji sa bojevom minicijom:  Dan D, Arnem, ne, ne kad malo bolje razmislim ne Arnem već Staljingrad, bitka kod Kurska, pucamo na veliko. Verujte mi, konvoji bi se protezali miljama.

Naravno, Putin i Lavrov su se držali podalje od aluzija na Drugi svetski rat. Rusija je isuviše propatila od pravog Hitlera. Već sam ovo rekao, ali zaista podozrevam da su lideri, koji, izuzimajući Mekejna i Lahdara Brahimija, nemaju nikakvog ratnog iskustva, zapravo mislili da snimaju holivudski film. Kerijev besmislen „neverovatno mali“ udar je očigledno niskobudžetni film za Ameriku pogođenu recesijom. Obama nam obećava dramu na velikom ekranu, dostojnu Stivena Spilberga. Potom Rusi, koji mogu da prepoznaju plan osuđen na propast čim ga ugledaju, seku ceo  projekat u korenu.

Ništa od pomenutog ne treba da umanji tragediju Sirije. Čini mi se da svet nije u potpunosti ubeđen da je režim odgovoran za upotrebu hemijskog oružja u Guti 21. avgusta, iako mogu da se kladim da Rusi znaju ko je odgovoran.  Sada imamo pobunjenike koji odsecaju glave zarobljenicima i nisam sigurna da li bi oni imali ikakvih skrupula kada je upotreba sarina u pitanju. Međutim, bilo je interesantno videti sirijsku vladu koja se slaže da svoje hemijsko naoružanje stavi u međunarodne ruke. Nisam mogao da ne primetim da isto nije zahtevano od pobunjenika. 

Ali hajde da bliže pogledamo Keri-Lavrov „plan“ bez brzog odbacivanja ženevskih trikova. Sirijci imaju nedelju dana da sastave listu svojih negativaca. Inspektori se očekuju sredinom novembra. Potom sve hemijsko oružje mora biti uništeno (ili „obezbeđeno“) do sredine sledeće godine. I sve to u sred građanskog rata. Šta je mir u naše vreme. O divni, novi svete.

Naravno, dok se inspektori probijaju napred kroz linije fronta, jer sumnjam da je Asad sve oružje smestio u Tartus, Banias i Latakiju na obali Sredozemnog mora, Sirijci će nastaviti da se međusobno ubijaju, sirijska vlada će nastaviti da razbija uporišta pobunjenika, a islamistički ustanici će nastaviti da napadaju hrišćanske gradove i da odsecaju glave zarobljenicima. Drugim rečima, dokle god ne upotrebljavaju sarin, dozvoljeno im je da pokolje prave puškama, noževima i mačevima.

Ima nečeg duboko uvredljivog i ciničnog u ovome.

Rusija ponovo ulazi na Bliski istok, Obama se izvukao iz problema pošto se naigrao Drugog svetskog rata, a Sirijci nastavljaju da umiru. Nadam se da će sve ovo uspeti i da ćemo imati napokon konferenciju „Ženeva 2“ i da Amerika i Rusija neće više pljuvati po sirijskom krvoproliću. Međutim, uopšte nisam siguran da će se sa ovim složiti pobunjenici, jer Asad očigledno nema nameru da sa vlasti siđe. Barem ne sada, u svakom slučaju.

A Saudijci? Katarci? I bilo koji drugi zalivski suniti koji finansiraju i naoružavaju pobunjenike? Ceo plan izgleda beznadežno optimističan i pitam se šta su Keri i Lavrov stavili u svoju kafu u Ženevi pre nego što su se obratili novinarima. Mnogo je zamki na tom putu.

Međutim, postoji još jedna priča ovde, a to je Iran. Za sada se čini da je lider Irana mudar i razuman čovek, međutim, Putin sigurno može da vaskrsne sopstvenu ideju o iranskom nuklearnom materijalu i stvaranje iransko-sirijskog saveza može okončati ceo ovaj jadni politički promašaj, a možda čak i rat u Siriji. Obama onda može da objavi političku pobedu koja je potresla svet (postignuta isključivo pretnjom da će upotrebiti silu, naravno) i Keri može da se ponovo posveti postizanju mira između Palestinaca i Izraelaca.

Sada kada egipatska vojska pomaže izraelskoj da ponovo ojača opsadu Gaze, Obama bi mogao da nadje dve stare Dakote i u stilu posleratnog Berlina organizuje transport i bacanje  paketa hrane i goriva Palestincima. Ah, pa to je samo još jedna ratni film.

* Prevela Marija Šerban