U godinama koje su usledile nakon nekih od najgorih zločina u ljudskoj istoriji – Holokausta i Drugog svetskog rata – državnici Evrope i sveta su pokušali da stvore planetu na kojoj će biti mnogo teže ponoviti takvu etičku katastrofu.

Godine 1948, naši preci su napisali Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, koja je, između ostalog, podržala pravo na azil kao neosporno ljudsko pravo.  Godine 1951, opet su se zajedno našli da bi napisali i potpisali Konvenciju o izbeglicama Ujedinjenih nacija, dokument koji, do danas, daje pravnu osnovu zemljama potpisnicama da ponude azil izbeglicama koje dođu na njihovo tlo.

Ta Konvencija nije bila isključivo evropski projekat, niti altruistični gest. Bio je to delimično pragmatični odgovor na postratnu dinamiku koja je dovela do, kako se procenjuje, raseljavanja od 12 do 14 miliona ljudi širom Evrope, u izbegličkoj krizi, mnogo goroj od one koju gledamo danas.

Međutim, kao i Deklaracija iz 1948, tako je i Konvencija iz 1951. godine bila proizvod vremena kada su evropski lideri pokušavali da izgrade kontinent sa više mira. Kontinent čije države neće sedeti skrštenih ruku dok se humanitarna kriza odvija pred njihovim vratima. Evropu čije zemlje neće vraćati Jevreje sa granica, kao što su neke države to činile tridesetih godina prošlog veka.

Bar delimično, lideri su bili motivirani željom  da se ne vrati na etničko dno predratnih godina kada su se, među ostalim porazima, zapadne zemlje okupile na konferenciji u Evianu 1938. godine i odlučile da neće primati više od dogovorenog broja jevrejskih izbeglica.

Ukratko, dokumenti poput Konvencije iz 1951. godine su bili “prekretnica čovečanstva”, kako mi je to u januaru ove godine rekao portparol UN. Stvoreni su na osnovi da, bez obzira na cenu, postoje istinske vrednosti koje vredi negovati u civilizovanom društvu. Kasnije usvojena od svih država EU, Konvencija iz 1951. godine je neosporno integralni deo identiteta posleratne Evrope, koja je pokušala da ispravi greške iz prošlosti.  

Manje od 70 godina kasnije, suočeni smo sa odricanjem većeg dela ovog napretka, i povratkom u etičku katastrofu tridesetih. Predloženi dogovor između EU i Turske o migrantima je još uvek na udaru kritike, i moguće je da će se s njim još dosta odugovlačiti. Ali i ovakav kakav je, prema stručnjacima za prava izbeglica, krši Konvenciju iz 1951. godine.

Prema dogovoru, sve potencijalne izbeglice će biti vraćene bez procene u Tursku, zemlju u kojoj većini izbeglica nedostaju elementarne stvari koje su propisane konvencijom iz 1951. godine – posao, obrazovanje i veoma često – sigurnost. Grupe za ljudska prava su takođe optužile Tursku da vraća izbeglice u ratne zone, uključujući Siriju.

Prema mehanizmu da se za svakog primljenog izbeglicu vrati jedan migrant, za svakog Sirijca vraćenog u Tursku nakon što je stigao u Grčku, jedan Sirijac bi u teoriji trebalo da bude avionom prebačen u Evropu iz Turske. No, s obzirom na to da oni koji su vraćeni iz Grčke idu na kraj reda ljudi koji treba da se prebace u Evropu, EU je sad pojasnila, cilj je da se ovakvom politikom obeshrabre prelasci ilegalnim brodovima između Turske i Grčke – čime je limitiran eventualni uspeh pomenutog mehanizma.   

Lako se izgubiti u detaljima, ali je šira slika jasna. Kao što je i rečeno, dogovor rizikuje izdaju određenih elemenata sveta za koje su se Evropljani borili da ih izgrade nakon kraja Drugog svetskog rata.

“To je zaista strašan dogovor”, kazao mi je John Dalhuisen, direktor Amnesty International za Evropu. “Slave ga oni ljudi koji plešu na grobu zaštite izbeglica. Ako bude primenjen u bukvalnom smislu, onda će broj izbeglica koje će Evropa primiti zavisiti od broja izbeglica koje su spremne da rizikuju život iz drugih razloga – a to sunovrat u moralni ambis.”

Mnogi od naprednih međunarodnih ugovora donetih četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, napravljeni su uz saznanje da će podrazumevati veliki administrativni i finansijski teret. Svetski lideri su ipak shvatili da je to cena koju vredi platiti za pravo koje podržava etičke norme.

Njihovi naslednici su zaboravili ovu lekciju – iako su administrativni izazovi sa kojima se Evropa suočava prihvatajući izbeglice mnogo manji nego kasnih četrdesetih. (Ironično, njihova nova strategija se može dodati ovim izazovima, ako izbeglice jednostavno odluče da krenu novom rutom u Evropu.)

Danas Evropa izlazi iz finansijske krize. Ali je mnogo jača nego kontinent nakon Drugog svetskog rata i treba da se nosi sa mnogo manjim brojem izbeglica. Milion je došao morem prošle godine, tek dvanaesti deo ukupnog broja onih koji su raseljeni 1945. Skoro isti broj izbeglica živi u nefunkcionalnom Libanu od 4, 5 miliona stanovnika, kao i na najbogatijem kontinentu od 500 miliona ljudi.

“Nikada više” je bila često upotrebljena fraza nakon Drugog svetskog rata. “Još jednom” bi mogao postati bolji slogan vremena u kojem živimo.

* Tekst preveden iz The Guardiana