Način da se pobedi Putin je da se evropsko tržište zaspe prirodnim gasom iz Amerike, ili bi samo industrija želela da u to verujemo. Kao deo rastuće anti-ruske histerije, u američkom Kongresu su predstavljena dva predloga zakona – jedan u Predstavničkom domu (H.R. 6), a drugi u Senatu (S. 2083) – koji pokušavaju da ubrzaju izvoz tečnog prirodnog gasa. Sve u ime pomaganja Evropi da se odvoji od Putinovih fosilnih goriva, pojačavajući time nacionalnu bezbednost SAD.
Prema republikanskom kongresmenu Koriju Gardneru, ,koji je ovaj zakon predstavio Predstavničkom domu je rekao: "Protivljenje ovom zakonu je kao da spustimo slušalicu kada nas prijatelji i saveznici pozovu u pomoć". I to je možda tačno - dokle god ti prijatelji i saveznici rade za Šervon i Šel, a vanredna situacija je zapravo potreba da se održi rast zarade kada se smanjuju zalihe naafte i gasa.
Kako bi ovaj plan uspeo, važno je ne gledati podrobno detalje. Kao što je to činjenica da najveća količina gasa neće ni stići do Evrope, jer ono što zakon dozvoljava je prodaja gasa na svetskom tržištu, bilo kojoj zemlji koja je članica Svetske trgovinske organizacije.
Ili, kao što je to poruka koju godinama industrija potura, a to je da Amerikanci moraju da prihvate rizik po sopstvenu zemlju, vodu i vazduh koji dolaze sa hidrauličkim drobljenjem škriljaca kako bi njihova država postigla „energetsku nezavisnost“. Sada je iznenada, krajnje podmuklo, cilj preinačen u „energetsku bezbednost“, što po svemu sudeći podrazumeva zatrpavanje svetskog tržišta gasom i stvarnje energetske zavisnosti u inostranstvu.
Najvažnije od svega je da se ne primeti da su za izgradnju infrastrukture za izvoz gasa ovih razmera potrebne godine koje bi otišle na dobijanje dozvola i gradnju - samo jedan LNG terminal može da košta sedam milijardi dolara i neophodna mu je mreža gasovoda i kompresorskih stanica, kao i čitava elektrana koja treba da ga napaja dovoljnom količinom energije za super-hlađenje koji gas pretvara u tečni gas. Dok se završi sa izgradnjom ovih ogromnih projekata, Rusija i Nemačka mogu da postanu prisne prijateljice. Međutim, do tada će se malo ko sećati da je kriza na Krimu bila samo izgovor koji je industrija gasa iskoristila kako bi ostvarila svoje dugoročne snove o izvozu, ne osvrćući se na posledice po zajednice gde se gas vadi niti po planetu koja se kuva.
Ovaj trik za eksploataciju krize za ličnu dobit nazivam doktrinom šoka i ona ne pokazuje znake povlačenja. Svi znamo kako doktrina šoka funkcioniše: u vreme kriza, bilo stvarnih bilo veštački napravljenih, naše elite mogu da na silu provuku nepopularne mere koje su štetne po većinu pod paravanom vanredne situacije. Naravno da postoje prigovori – od naučnika koji se bave klimom i koji upozoravaju na to da metan doprinosu zagrevanju, do lokalnih zajednica koje ne žele ove visoko-rizične stanice na svojim voljenim obalama. Ali ko ima vremena za debatu? U pitanju je vanredno stanje! Poziv za pomoć! Prvo izglasajte zakone, a mislite posle.
Mnoge industrije vešto primenjuju ovakvu strategiju. Međutim, nijedna nije toliko vešta u iskorišćavanju upadljivo racionalnih svojstava krize kao što je to globalni sektor industrije gasa.
U protekle četiri godine, lobi gasne industrije je koristio ekonomsku krizu u Evropi da bi govorio zemljama kao što je to Grčka, da je izlaz iz dugova i očaja otvaranje njihovih lepih i nežnih obala za bušenje. Iste argumente je koristio kako bi racionalno objasnio hidraulično drobljene škriljca širom severne Amerike i Velike Britanije.
Aktuelna kriza je trenutno sukob u Ukrajini, i koriste je kao malj za obaranje krhkih ograničenja nametnutih izvozu prirodnog gasa i za dobijanje kontroverznog ugovora o slobodnoj trgovini sa Evropom. Još kakav je to ugovor: više korporacijskih slobodno-trgovinskih, zagađujućih ekonomija i više gasova koji zadržavaju toplotu i zagađuju atmosferu – i sve to kao odgovor na energetsku krizu koja je dobrim delom veštački stvorena.
Protiv ovakve pozadine, važno je imati na umu, i to je najveća ironija, da je kriza, koju je najveštije eksploatisala industrija prirodnog gasa, zapravo promena klime.
Nije važno što je jedinstveno rešenje za klimatsku krizu da se dramatično proširi proces hidrauličnog drobljenja kojim se ispuštaju u atmosferu ogromne količine metana koji klimu izbacuje iz ravnoteže.
Metan je jedan od najsnažnijih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte – 34 puta jači pri zarobljavanju toplote od ugljendioksida, prema najnovijim procenama Panela o klimatskim promenama. To se odnosi na period od sto godina, uzevši u obzir i opadanje snage metana tokom vremena. Daleko je značajnije, naglašava Robert Hovart, biohemičar sa Kornel Univerziteta i jedan od vodećih stručnjaka o ispuštanju metana, da se obrati pažnja na uticaj koji metan ima na globalno zagrevanje u periodu od narednih 15 do 20 godina. Tada je on 86 do 100 puta jači od ugljendioksida. “Baš u ovom period i najviše rizikujemo da se nepovratno nađemo u procesu brzog zagrevanja ”, rekao je u sredu.
Upamtite: infrastruktura vredna nekoliko milijardi se ne gradi osim ako ne postoji plan da se koristi barem 40 godina. Dakle, kao odgovor na krizu zagrevanja planete, mi gradimo mrežu ultra-moćnih atmosferskih rerni. Da li smo mi ludi?
Još i ne znamo koliko tačno metana proizvode bušenje, hidraulično razbijanje škriljaca i njihova prateća infrastruktura. Iako je industrija gasa na sva zvona objavljivala da emituje ugljendioksida "manje od uglja!", nikada nije bilo sistematičnih merenja curenja metana, koje se javljaju u svakoj fazi dobijanja gasa, obrade i distribucije – od izvora i kondenzatorskih ventila pa do naprslih gasovoda ispod Harlema. Sama industrija gasa je 1981. smislila pametnu premisu po kojoj je gas « most » ka budućnosti sa čistom energijom. To je bilo pre 33 godine. Dugačak most. A druge obale ni na vidiku.
A 1998. , kada je klimatolog Džejms Hensen upozorio Kongres u istorijskom svedočenju o urgentnom problemu koji predstavlja globalno zagrevanje, Američko udruženje za gas je počelo eksplicitno da prodaje svoj proizvod kao odgovor na “efekat staklene bašte”. Nisu gubili vreme. Drugim rečima, počeli su da se prodaju kao rešenje za globalnu krizu u čijem su stvaranju učestvovali.
Način na koji industrija koristi krizu u Ukrajini kako bi proširila svoje svetsko tržište, pod sloganom “energetske sigurnosti”, mora da se posmatra u kontekstu ovog neprekidnog oportunizma, zloupotrebe kriza. Osim što sada više nas zna gde zaista leži prava energetska bezbednost. Zahvaljujući radu vrhunskih istraživača kao što su to Mark Džejkobson i njegov tim na Stenfordu, znamo da do 2030. svet može sasvim preći na obnovljive izvore energije. Zahvaljujući najnovijim alarmantnim izveštajima Međuvladinog panela o klimatskim promenama, znamo da je to naš egzistencijalni imperativ.
Ovo je infrastruktura sa čijom bi izgradnjom trebalo da požurimo, a ne masivni industrijski projekti koji će nas još dublje gurnuti u zavisnost od opasnih fosilnih goriva na više decenija. Tačno je da su takva goriva još uvek neophodna tokom tranzicije, ali je njih više nego dovoljno za naše potrebe: još prljaviji metodi ekstrakcije kao što su to uljni pesak i hidraulično drobljenje škriljca nam jednostavno ne trebaju. Kao što je to rekao Džejkobson u intervjuu prošle nedelje:”Ne trebaju nam nekonvencionalna goriva da proizvedemo infrastrukturu za prelazak na sasvim čist i obnovljiv vetar, vodu i solarnu energiju za sve potrebe. Možemo da se oslonimo na postojeću infrastrukturu uz novu infrastrukturu [obnovljive energije] kako bismo obezbedili energiju za izgradnju ostatka čiste infrastructure koji nam je potreban… Konvencionalna nafta i gas su više nego što nam treba. ”
Uzimajući ovo u obzir, na Evropljanima je da svoju želju za odvajanjem od ruskog gasa pretvore u zahtev za ubrazanom tranzicijom ka obnovljivoj energiji. Takva tranzicija – na koju su se evropske zemlje obavezale po Protokolu iz Kjota može lako da bude sabotirana ako svetsko tržište preplavi jeftino fosilno gorivo od škriljaca iz američkih ležišta. Udruženje « Amerikanci protiv hidrauličnog drobljenja škriljaca », koji predvode napad na ubrzavanje izvoza tečnog gasa, blisko sarađuju sa svojim evropskim kolegama, kako bi ovo sprečili.
Naš najvažniji energetski imperativ je da odgovorimo na pretnju katastrofalnog zagrevanja. Ne smemo da dozvolimo da nas u tome omete ovaj poslednji marketinški trik industrije gasa koji zloupotrebljava krizu.
