Invazijom na severnu Siriju prošle nedelje, Redžep Tajip Erdoan je postigao ono za šta su mnogi verovali da je nemoguće – ujedinio je sve zemlje regije i rivalske sile, uz unutrašnjopolitički rizik da da će opozicija njegove poteze da vidi kao nemarne i destabilizirajuće.

Okrutni nacional – populista sa diktatorskim tendencijama, Erdoan se često predstavljao kao sam protiv sveta, tokom 16 godina vladavine na pozicijama predsednika i premijera. Sada je zaista sam.

Borba uz granicu je ograničena za sada, ali to se brzo može promeniti. “Ako se neprijateljstvo intenzivira, širi napredak Turske u naseljena područja mogao bi rezlutirati značajnim civilnim žrtvama, raseljavanjem velikog broja stanovništva i jačanjem lokalne pobune”, objavila je Međunarodna krizna grupa.

Čak iako su EU, SAD, Rusija, Iran i arapske države izrazile različite prigovore protiv invazije (Turska to naziva „mirovnom operacijom“), svaka se istovremeno pokušava prilagoditi, tražeći prednost ili polugu moći nakon što se ravnoteža snaga u Siriji ponovo promenila.

Erdoan je nesumnjivo predvidio neprijateljsku reakciju Evrope. Njegov odgovor - pretnja da će poslati 3,6 miliona sirijskih izbeglica prema zapadu - je prezren. Zna da se reči EU ne podudaraju sa delovanjem. Niti je zadivljen pozivima da se Turska suspenduje iz NATO-a.

Odnosi Turske sa Evropom su već na niskom nivou zbog velikih kršenja ljudskih prava i osujećenog članstva u EU. Evropski lideri sada plaćaju visoku cenu za ranije pokušaje normalizovanja Erdoanovog autoritarizma. Njegove poslednje akcije pokazuju da nije ni demokrata, ni saveznik ni prijatelj.

Dok Evropa ima malo uticaja na sledeće korake, SAD ima mnogo, ali se čini da su odlučni da ga ne upotrebe. Uprkos poricanju, jasno je iz izjave Bele kuće objavljene 6. oktobra da se Donald Tramp složio sa Erdoanovom invazijom, ne konsultujući saveznike I da joj je pomogao povlačeći američke snge iz Sirije.

Bila je to katastrofalna odluka, koju SAD prekasno pokušavaju da isprave. Izdaja Kurda, braće po oružju u borbi protiv Islamske države Iraka i Levanta, već je dovoljno loša. Ostavljanje Sirije Rusiji i Iranu, američkim rivalima I glavnim pristalicama kriminalnog režima Bašara al-Asada, bio je veliki strateški autogol, obuhvatajući osam godina post Arapskog proleća kao promašaja američke spoljne politike.

Moguće je da će Rusi biti srećni. Na kraju krajeva, isterujući SAD iz Sirije (I šireg Bliskog istoka) je bio njihov dugoročni cilj.  Ipak, reakcija Moskve na invaziju bila je negativna, kao i na intervenciju Turske u Idlib prošle godine.

Kada je Vladimir Putin poslao snage u Siriju 2015. godine, kladio se na Asadovu pobedu, ali se ona pokazala neuhvatljivom, dok su troškovi – politički i ekonomski – povećani. Erdoanov potez dodatno komplikuje situaciju jer je protivan mirovnom dogovoru postignutom u Astani,  koji provode Rusija, Turska i Iran.

Zato Rusija požuruje Kurde, koje su SAD ostavile, na obostrani odbrambeni pakt ili neku vrstu federalnog dogovora sa Asadom. Zato se režimske snage i proiranska milicija skupljaju na jugu. Asad vidi šansu da povrati izgubljene teritorije. Erdoanovo zazivanje “sigurne zone” ne dopiru do njega.

Iran takođe nije srećan ali iz drugačijih razloga. I oni žele da vde leđa Amerikancima I ne gaje ljubav prema Kurdima, manjini koja pravi probleme s vremena na vreme u Iranu. Međutim, potez Turske preti nadama Teherana da će kontrolisati severni koridor koji ih povezuje sa saveznicima u Libanu – Hezbolahom – koji Izrael zove “koridor terora”.

Nakon borbe da uspostave proiransku vladu kojom dominiraju Šija muslimani u Bagdadu nakon 2003. Godine, Iran ne želi da se suoči sa još jednim ustankom Sunija širom Sirije i Iraka.

“Američko povlačenje će rasplamsati strah u Iranu zbog mogućeg ustanka Sunija kroz renesansu Islamske države Iraka i Levanta”, napisao je regionalni analitičar Bilal Baloch.

Brige zbog oživljavanja IDIL-a, za koje zasluge verovatno preuzima Turska, su zajedničke svim igračima u regiji. Čudno, makar iz te perspektive, SAD, Iran I Saudijska Arabija koje su samo pre nekoliko nedelja bile na ivici rata, sada su se našle na istoj strani.

Arapske zemlje poput Egipta, Jordana, bahreina, Libana i Ujedinjenih Arpaskih Emirata, kao I Saudijci, su osudili Tursku. Nakon prethodnog podržavanja pobunjenika, nekoliko njih je pažljivo počelo da se približava Asadu poslednjih meseci, na osnovu interesa za regionalnu stabilnost I pridržavajući se principa teritorijalnog suvereniteta.

Arapski lideri takođe prigovaraju Erdoanu podršku Muslimanskoj braći u Egiptu I njeovim neo-otomanskim idejama u vezi regionalne dominacije Turske. Kao Rusija i Iran, sračunali su nevoljno ali pragmatično da je jedini put ka završetku rata u Siriji I zadržavanju IDIL-a podrška Asadu. Turska se sada našla na tom putu.

Kriza je proizvela još jednu lekciju: da se Amerikancima kao saveznicima ne može verovati. Kurdi su to već znali. Izdani su ratu u Iraku 1991. godine, kada su SAD ostavile Sadama Huseina na vlasti na kraju rata u persijskom zalivu.

Međutim, nelojalnost SAD je nova za režim u Saudijskoj Arabiji čija bezbednost, poput Izraela, primarno zavisi od Vašingtona. Što više Saudijci budu shvatali da ne mogu da računaju na SAD, verovatnije je da će podizati ograde prema Iranu. Prema nekim izvorima, to se već dešava.

Ironično je da će Trampovo sirijsko izvlačenje – koje omogućava rijaliti ček o granicama američke moći – voditi indirektno ka miru u Persijskom zalivu, kraju iransko – saudijskog rata u Jemenu i utišati oružje američkih I iraelskih sokolova koji su tako snažno navijali za rat sa Teheranom.

* Tekst preveden sa portala The Guardiana