Ima gotovo u dan tačno trideset godina kako sam na uglu Korniš u Bejrutu doručkovao sa gazdom od koga sam odmah tu iznad iznajmljivao stan. Bio je to 19. septembar 1983. , ali od tada se ništa nije promenilo, ni Mustafina baštica sa crvenim i žutim cvećem, ni moj balkon dva sprata iznad, ni leptiri koji sleću na cveće ni veliko, jarko plavo Sredozemno more ispred nas. Ovo pišem na istom tom balkonu. Ispijali smo treću ili četvrtu vrelu, lepljivu arapsku kafu kada smo ugledali američki razarač Džon Rodžers kako se dimi dok prolazi pored obale. Prošao je blizu nas. Mogli smo čak da vidimo i posadu na gornjoj palubi i njihove zvezde i pruge kako lepršaju na toplom povetarcu.
Sa broda se potom začuo jedan prazan i oštar zvuk. Usledila je serija tupih udara, kao da neko igra tenis pod vodom. Kao što sam ranije pisao, u tome nije bilo ničega što je podsećalo na rat. Mustafa je otišao po dvogled i ja sam netremice posmatrao ratni brod. Stakla su uhvatila oblak dima, ništa više od mrlje blizu prednjeg topa, kalibra od 127 mm. Nekoliko sekundi kasnije, čuo se opet taj šupalj zvuk i video sam čauru – bronzanu čauru koja se na suncu presijava kao da je od zlata – kako se odbija o palubu i pada pravo u vodu. Puf-puf. Još jedna svetlucava, zlatna čaura je pala u vodu. Tako su Amerikanci ušlli u rat sa Libanom.
Nama to nije imalo nikakvog smisla. Amerika je pucala na vojne formacije Druza u Šuf planinama, koje su podržavali Sirijci i koji su pokušavali da sruše (sumnjivo) izabranu vladu predsednika Amina Džemajela, koga su predsednik Ronald Regan i Izrael želeli da vide na čelu Libana. Vašington je stao na nečiju stranu u ovom građanskom ratu i sada je bio potpuno posvećen da očuva jednu grupu Libanaca na uštrb druge grupe Libanaca. Izgleda da je sve ovo imalo smisla u Americi. Regan je podržao Džemajela i sada je Reganova čast bila na udaru. Neću navoditi paralele.
Ova scena, koja kao da je izašla iz nekog dela Džozefa Konrada, me je podsetila na duboko dirljiv članak mog starog prijatelja Ramija Hurija, objavljen prošle nedelje u lokalnim bejrutskim novinama, koje retko kupujem. Često pominjem svoje arapske kolege po imenu, ali ih retko kada citiram. Međutim, Ramijev članak u "Dejli Staru" je brilijantan.
Opisao je kako je pre nekoliko godina, nešto pre rata u Siriji, primio pismo od Pegi Štelpflug, majke desetara Bila Štelpfluga, američkog marinca poslatog u Liban u maju 1983. i kako Pegi i njena porodica “imaju poseban kredibilitet kada se raspituju o svrsishodnosti američkih vojnih napada u arapskom svetu”.
Rami takođe citira i pismo koje je Bil poslao kući, napisano 7. septembra 1983. u Bejrutu; prošle subote je bilo tačno trideset godina. “Živ sam i zdrav”, rekao je mladi marinac svojoj porodici. “Možda sam malo prljav, umoran i u šoku, ali hodam i govorim. Naš 'rat' je trajao samo tri puna dana, za sad. Granate su ubile još dva marinca i još više ih je ranjeno… Gađaju nas granatama i mecima… uzvraćamo im donekle uspešno, uglavnom snajperima i uništavanjem njihovih pozicija artiljerijom… Prljav sam i premoren i spreman na sve… Brine me to što se svi vi brinete za mene više nego što se ja brinem za sebe… Mislim da je Bejrut samo jako realističan poligon za trening američke mornaričke pešadije… Neću se junačiti ili nešto slično. Samo ću da odslužim svoje na ovom đubrištu Sredozemlja. Mislim na vas i sve vas mnogo volim.”
Dan pošto je napisano ovo pismo, ratni brod Bouen, bliski rođak razarača Džon Rodžers, koji je gađao moj dom na Kornišu, je otvorio vatru na istu metu: vojne snage na Šufu, koje je podržavala Sirija. Iste godine, 23. oktobra, islamistički terorista samoubica je kamion bombu detonirao u štabu mornaričke pešadije, u blizini aerodroma. Još uvek pamtim kako se promenio pritisk u vazduhu u mom stanu kada je ta bomba eksplodirala. Ubila je 241 pripadnika američkih vojnih snaga. Sećam se i kako sam sopstvenim očima video tela mnogih mrtvih marinaca položenih ispred njihovog štaba, sada u ruševinama. Šest dana kasnije je jedan oficir posetio dom porodice Štelpflug u Oburnu, u Alabami, i rekao Pegi i njenom suprugu da je njihovog sina ubila bomba.
Rami je pisao o razgovoru koji je imao sa Pegi i koliko su ga prosvetlile "plemenite reakcije" te prodice. Delio je njihovo uverenje da "Bilov život, služba i smrt mogu da obogate ‘našu zajedničku želju da učimo jedni od drugih kako bismo unapredili sve ono humano što delimo … i da će njegov život i smrt, kao lekcije, moći možda da osvetle put drugima".
Ramijev pretposlednji pasus zaslužuje da bude prenet u celosti: "Prikladno je danas, trideset godina pošto su američki brodovi gađali libansko zaleđe, da svako od nas bude siguran u to da će građani poput članova porodice Štelpflug biti konsultovani po pitanju tako važne odluke, pre nego što američke žene i muškarci budu poslati nazad da napadnu arapske ciljeve. Oni koji na anketama izražavajju svoj skepticizam zaslužuju jasan odgovor. Zaslužuje ga i sirijski narod. Zaslužuje ga i svet."
Suočen sa visokim standardom ovakvog novinarstva, moram da ostanem nem. Sve je rečeno.
Operacija Punitivni pothvat?
Ako, i ponavljam “ako” jer još uvek nisam uopšte siguran da će Obama zaratiti u Siriji samo da ne bi pogazio svoju reč; ako se to ipak desi, mora da postoji neko ime za ovu besmislenu avanturu. Kako li će se zvati? Čerčil je bodrio svoje trupe govoreći im da nikada ne smeju da daju glupo ime nekoj vojnoj operaciji, jer udovice neće želeti da čuju da su im muževi poginuli u nekoj smešnoj bici. Stoga, pretpostavljam da najpoštenije ime za tu operaciju otpada – Operacija "Ponovno šamaranje Arapa". Isto tako otpada i "Šibanje Bašara". U skladu sa Obaminim propovedima, Operacija "Kažnjavanje" verovatno isuviše otkriva, međutim, podozrevam da bi moglo da posluži Operacija "Punitivni pothvat". Većina ljudi je isuviše lenja da potraži u rečniku reč “punitivno”, a “pothvat” je veliko delo koje nagoveštava tešku borbu iz moralnih pobuda (ono što Obama pokušava da postigne svojim besedništvom).
I opet, “ako” Amerika napadne, moramo da imamo dobar niz izgovora za bolnice, autobuse i druge civilne mete koje pogodimo. Ratni izveštači će pisati o “kolateralnoj šteti”, ali se taj izgovor već dosta izlizao. Ako krstareća raketa zaista pogodi krov Velike džamije u Damasku, setiću se laži koje smo izrekli kada kada je avion ispalio projektile na prepunu pijacu u Bagdadu tokom peščane oluje 2003 - To nije bio projektil. To je bila iračka protivavionska raketa koja je greškom ispaljena i pogodila ljude.
Isto je rečeno i za Libiju 1985. kada je američko oružje uništilo živote civila u Tripoliju. To je bila libijska protivavionska raketa koja ih je pobila. Kao i laž o iračkoj raketi, i ova laž je brzo opovrgnuta. Sačekajte na sirijsku protivavionsku raketu koja će pobiti svoje ljude. To je stara laž. Ali staro je i "šamaranje" Arapa.
* Prevela Marija Šerban
