U oktobru 2013, brod koji je prevozio migrante potonuo je blizu italijanskog ostrva Lampeduza. Oko 300 ljudi se udavilo.
To nije bio prvi put da su se migranti udavili u Sredozemnom moru. U stvari, u to vreme procenjeno je da je za prethodnih 25 godina najmanje 20.000 ljudi umrlo pokušavajući da dospe do obala Evrope. Pravi broj je najverovatnije mnogo veći. Ali to utapanje u oktobru 2013. bilo je prvi put da se takva tragedija istinski urezala u svest Evrope.
Evropski lideri izrazili su bes i osudu. Italijanska vlada proglasila je dan žalosti. „Nadam se da će ovo biti poslednji put da vidimo ovakvu tragediju,“ rekao je Žan-Klod Minjon, predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Katastrofa bi bila „podsticaj za akciju“, obećao je tadašnji generalni sekretar UN, Ban Ki Mun.
Nakon tragedije, pisao sam da takvi lideri mogu da budu „iskreni u svojim izrazima besa i žaljenja“. Ali opet, primećivao sam, „ne može se biti ciničan o svem tom lamentiranju. Horor na Lampeduzi nije se desio iznenada. Veliki deo odgovornosti leži u politici koju vode evropske nacije.“
Zaključio sam: „Sledeći put kada se opet desi tragedija kao na Lampeduzi – a desiće se opet i opet nakon i te – i političari širom Evrope budu izražavali šok i tugu i bes, setite se ovoga: oni su mogli to da preduprede ali su izabrali da to ne urade. I to je prava sramota.“ I desio se sledeći put i još jedan nakon njega. U stvari, desilo se toliko puta da takve tragedije jedva da više dospevaju u vesti.
- Nemac i Sirijac pripovedaju
- Odbijanjem broda sa migrantima, italijanski populisti samo prate politiku EU
Ta masa koja se davi kod Lampeduze 2013. godine pogodna je prilika za otvaranje diskusije o dehumanizaciji Drugih. Kada pričamo o zlim stereotipima migranata ili muslimana ili drugih manjina, prečesto se fokusiramo na ultra-desnicu, ili na grupe kao što je PEGIDA, ili na zemlje kao što je Mađarska i političare kao što je Viktor Urban. Svakako je važno da prozovemo takve organizacije i političare i ogolimo njihove argumente.
Ali mi takođe moramo i da prepoznamo da je istina o dehumanizaciji daleko neprijatnija i daleko bliskija. Ideje i politika koju promovišu ekstremna desnica i pristalice anti-imigrantskog populizma nisu došli iznebuha. Postali su prihvatljivi jer su temelje već postavili, i nastavljaju da ih održavaju mejnstrim političari i komentatori.
Postoji tendencija među liberalima da se pravi velika podela oko imigracije između mejnstrima i populista i između liberalnije Zapadne Evropa i nazadnijeg istoka. To je da bi se iskrivila realnost. Jer, iako razlike očigledno postoje, podele nisu ni blizu oštre kako se često sugeriše. Retorika i politika koja isplivava iz mejnstrima i iz zapadne Evrope pomogle su da se usvoji neprijateljstvo prema imigrantima koje izražavaju populisti i istočna Evropa.
Izbeglice na granici između Srbije i Hrvatske (foto: Žarka Radoja)
Tokom prethodnih par nedelja, Britaniju je namučio skandal sa imigrantima koji je doveo do ostavke ministra unutrašnjih poslova UK. Neposredni razlog za skandal je namerno pravljenje onoga što je Tereza Mej dok je bila ministarka unutrašnjih poslova nazvala „neprijateljskim okruženjem“ za migrante. To je podgrevalo klimu sumnjičavosti u kojoj su ljudi smatrani krivim dok se ne dokaže suprotno. Stotine ljudi koji su decenijama živeli u Velikoj Britaniji, ili su tu čak bili i rođeni, bili su tretirani kao „nelegalni imigranti“ zato što nisu mogli da dokažu drugačije.
U međuvremenu, u Francuskoj, predsednik Emanuel Makron je promovisao sopstvenu politiku „neprijateljskog okruženja“. Nakon što je prisilno zatvorio spontane migrantske kampove u Parizu ili negde drugde, predstavio je nove zakonske propise da pooštri zakone o imigraciji i azilu. Vreme na koje se mogu pritvoriti nedokumentovani imigranti udvostručiće na 90, skratiće rokove da se aplicira za azil a učiniće da nedokumentovani prelazi granice budu kažnjivi godinom zatvora i novčanim kaznama. Sonja Krimi, članica parlamenta iz Makronove partije En Marche, optužila je vladu da se „igra sa strahovima ljudi,“ dodajući: „Nisu svi stranci u Francuskoj teroristi, ne bave se svi stranci prevarama sa socijalnom zaštitom.“
I gde god da pogledate u Evropi, od Skandinavije do Španije, od Italije do Holandije, mejnstrim političari usvajaju sličan pristup.
Političari kao što su Mej i Makron insistiraju na tome da oni jednostavno reaguju na pritiske javnosti, ali priča je kompleksnija od toga. U Britaniji je vlada isprva ignorisala rastući broj slučajeva hapšenja migranata generacije Vindraš, ili da budu uskraćeni za usluge ili izgube posao. Osuđivanje javnosti ju je na kraju prisililo da učini nešto. Javnost je, drugim rečima, bila liberalnije od vlasti.
Ili uzmimo Grčku, recimo. I tu je javnost, svakako u početku, imala više saosećanja od vlasti za situaciju izbeglica, bilo u Atini ili u Briselu. Na vrhuncu izbegličke krize, 2016. godine, zemlje EU na severu zatvorile su granice, stvarajući usko grlo u Grčkoj. Iako su dosta trpeli zbog ekonomske krize i zbog oštre politike nametnute primarno po nalogu EU, narod Grčke ipak je pokazao zadiviljujuću moralnu posvećenost izbeglicama. Istina, bilo je anti-migrantskih demonstracija i ultra-desničarska Zlatna zora je osvojila 7% glasova na opštim izborima 2015. Ali uglavnom, Grci su u to vreme pokazali ogromnu solidarnost.
Ostrvo Lezbos, blizu turske obale, bilo je sam centar krize. Broj migranata koji su došli na ostrvo samo u prva dva meseca 2016. godine bio je veći od uobičajenog broja stanovnika Lezbosa, ali su lokalci ipak nastavili da podržavaju migrante solidarnošću, hranom i smeštajem.
POČETNA TAČKA EVROPSKE SRAMOTE
Dve godine kasnije, situacija je veoma drugačija. Dve godine tokom kojih je Grčku efektivno napustio Brisel, a mesta kao što je Lezbos napustila Atina.
„Oni koji žele da posete mesto gde je Evropa izgubila obraz“, primetili su novinari Girogos Kristides i Katrin Kunc prošlog novembra, „mogu da se provozaju uz brdo pod maslinjakom na ostrvu Lezbos dok ne ugledaju visoke betonske zidove kampa Moria.“
„Užasni smrad urina i đubreta dočekuje posetioce a zemlja je prekrivena stotinama plastičnih kesa. Pada kiša i prljava voda na putu nakupila se do članaka. Migranti koji izlaze iz kampa prekriveni su tankim plastičnim plaštom i mnogi od njih nose samo japanke dok koračaju kroz tu supu… Dobro došli u jedno od najsramnijih mesta cele Evrope.“
Kamp koji je napravljen da prihvati oko 2.000 izbeglica sada smešta tri puta toliko, u najužasnijim uslovima.
Primarni odgovor EU na pogoršavanje uslova u Grčkoj nije bio da pomogne ni Grčkoj ni migrantima, već da sklopi dogovor sa Turskom da vraća nedokumentovane migrante. Sklop tog dogovora trebalo je olakša teret Grčkoj. Zapravo joj je otežao. Broj dolazaka na ostrvo je opao ali su oni sada bili zarobljeni na ostrvu. Put sa ostrva na kopno, a kamoli van Grčke, bio je zabranjen za izbeglice i migrante. Šema da se ljudi premeste u druge države članice EU katastrofalno je propala.
Žica kampa Moria (foto: Žarka Radoja)
Grozni uslovi u kampu kao što je Moria neizbežno su stvorili unutrašnje tenzije. Nasilje je postalo norma. Mnogi migranti su se iselili iz kampa i spavaju kao beskućnici, dešavaju se situacije nasilja i krađe po ostrvu i, neizbežno, povećava se neprijateljstvo među lokalcima. Dobrodošlica kojom su u početku dočekivali migrante davno je nestala.
Ova dva iskustva, u Britaniji i Grčkoj, otkrivaju dva aspekta javnih stavova prema imigraciji koji su često zanemareni. Prvi je da, kao što je viđeno u Britaniji, iako javnost može da bude neprijateljski nastrojena prema imigraciji u teoriji, često podržava ljude i grupe za koje se smatra da su nepravedno postali žrtve procesa. Javno mišljenje se obično ne formira ideologijom već percepcijom pravednosti.
Drugi aspekt javnih stavova je, kao što se videlo u Grčkoj, kako se razumevanje nepravde oblikuje politikom koju sprovode mejnstrim institucije. Na početku migrantske krize, grčko mišljenje je sigurno bilo podeljeno u vezi sa pitanjem imigracija. Tu je ležala potpora za ekstremnu desnicu. Ali je bilo i mnogo više saosećanja za situaciju u kojoj su se našli migranti kao i volje da im se pomogne praktično. Činjenica da je veliki deo tog saosećanja opao govori malo o urođenim osećanjima Grka, ali mnogo o jasnom neuspehu EU i evropskih i nacionalnih političara.
„Za poslednje tri godine“, kaže gradonačelnik Lezbosa Spiros Galinos, „nosili smo ogroman teret u ime Grčke i Evrope. Ali oni su nas ostavili same i nezaštićene.“ Rezultat je, kako smatra, „dobrota koja se pretvorila u gnev… a gde ima gneva, ima i prostora za svakakve vrste ekstremizma“.
I zaista ima. Ranije ove godine, razdraženi lokalci, predvođeni ultra-desničarskim, anti-imigrantskim aktivistima, napali su Avganistance na centralnom trgu glavnog grada Mitilene, dok su kampovali protestujući protiv nametnutog zarobljeništva na ostrvu. Neki su vikali „Spalite ih žive!“ dok su napadali migrante, uključujući i decu, zapaljenim kontejnerima i buktinjama.
Galinos kaže da je haos u kampovima namerna politika iz Atine i Brisela – poruka drugim potencijalnim migrantima. Što je veći haos u Grčkoj, to su gori uslovi i veća odbojnost za druge izbeglice i migrante koji vide zemlju kao put ka EU. Koliko je nameran taj haos, teško je znati, ali posledice su jasne. Ako političari EU žele da znaju zašto neprijateljstvo prema imigraciji raste, ili zašto se mnogi okreću ekstremnoj desnici, ili zašto ljudi koji su nekada dočekivali migrante sa dobrodošlicom sada pokušavaju da ih žive spale, samo treba da obrate pažnju na uticaj sopstvene politike.
Nema nikakvog gvozdenog zakona koji kaže da ljudi moraju da budu nepovratno neprijateljski nastrojeni prema imigraciji. Mnogi su postali takvi zbog načina na koji su problem podmetnuli političari sa svih strana. To podmetanje je napravilo imigraciju simbolom neprihvatljive promene.
Sa jedne strane, političari su prepoznali potrebu za imigracijom. Sa druge strane, promovisali su ideju imigracije kao socijalnog problema koji se mora rešavati. U isto vreme, političari su često izražavali nervozu i strahove o imigraciji, nervoze i strahove koje političari često predstave kao čistu netrpeljivost i rasizam. Ova otrovna mešavina potrebe, straha i prezira pomogla je i da se stigmatizuju migranti i da se napravi popularno neprijateljstvo prema liberalnoj eliti ignorišući njihova viđenja imigracije.
Kontradiktorne potrebe i želje rezultirale su nedoslednim, neizvodljivim platformama koje je, paradoksalno, pogoršao razvoj politika slobodnog kretanja unutar EU. Sloboda kretanja je dobra i ja sam pobornik takve politike. San o slobodnom kretanju unutar EU je, međutim, takođe iznedrio paranoju o ulasku ljudi u EU. Usluga za uslugu za Šengen bilo je stvaranje Tvrđave Evropa, citadele protiv imigracije, pod nadzorom visokotehnološkog nadzornog sistema satelita i dronova i pod zaštitom ograda i ratnih brodova. Kada je novinar nemačkog časopisa Der Spiegel posetio kontrolnu sobu Fronteksa, granične službe EU, primetio je da je rečnik koji se koristio bio takav da se „brani Evropa protiv neprijatelja“.
SPASAVANJE KONTINENTA OD INVAZIJE
To zaista jeste bio smer imigracione politike EU – osećaj da se kontinent spasava od invazije. Tokom više od tri decenije, politika se sastojala od tročlane strategije da se kriminalizuju migranti, militarizuju granice i eksternalizuje kontrola plaćanjem ogromnih suma novca državama koje nisu članice EU, sa druge strane Mediterana, da izigravaju evropsku imigracionu policiju; da se praktično pomere evropske granice van Evrope, za svrhe imigracione politike.
Tvrđava Evropa je stvorila ne samo fizičku granicu oko kontinenta, već i emotivnu granicu oko osećaja humanosti Evrope. Došlo je do toga da se migranti tretiraju manje kao živa, ljudska bića a više kao ostaci olupine potonulih brodova, koji treba da se počiste sa plaža Evrope.
Spasilačke ekipe na Lezbosu (foto: Žarka Radoja)
Vratimo se na tu olupinu kod Lampeduze u oktobru 2013. kojom sam i počeo. Dok su ljudi na pogođenom brodu umirali i molili za pomoć, tri ribarska broda odbila su da pruže pomoć. Zašto? Zato što, kao što je Đusi Nikolini, gradonačelnik Lampeduze, rekao, postoji duga istorija toga da „naša zemlja dovodi pred sud ribare koji su spasili ljudske živote, optužujući ih da pomažu i podstiču ilegalne imigracije“. Cap Anamur, nemački brod koji je pripadao istoimenoj humanitarnoj organizaciji, 2004. godine izbavio je 37 migranata koji su bili izgubljeni, bolesni i promrzli u malenom čamcu.
Italijanske vlasti zabranile su usidravanje broda jer bi mogao, prema rečima tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, Đuzepea Pisanua, da postavi „opasni presedan“. Cap Anamur je na kraju bez dozvole ušao u luku Empedokle. Vlasti su konfiskovale brod, pohapsile posadu i optužile kapetana, prvog oficira i predsedavajućeg humanitarne organizacije za „pomaganje u ilegalnoj imigraciji“. Nakon petogodišnje sudske borbe, ljudi su konačno bili oslobođeni optužbe.
Takva nehumana dela nisu ograničena na italijanske vlasti. Godine 2011, brod koji je prevozio 72 migranta krenuo je iz libijske luke Tripoli za Lampeduzu. Ubrzo je upao u nevolje. Migranti su kontaktirali sa italijanskom obalskom stražom. NATO, koji je imao mnogo vozila u tom regionu, bio je informisan o situaciji broda od strane koordinacionog centra za pomorska spasavanja sa sedištem u Rimu.
Prema preživelima, vojni avioni iz francuskog nosača aviona Šarl De Gol nadletali su brod. Vojni helikopter, za koji se mislilo da je italijanski, čak je dobacivao flaše vode prvog dana njihove nesrećne situacije. Ali se niko nije udostojio da spasi brod. Pušten je da luta po otvorenom moru više od dve nedelje, bez goriva ili zaliha. Od ukrcanih, šezdeset jedna osoba je umrla od gladi, žeđi i hladnoće.
Usledila je osmomesečna istraga Saveta Evrope i otkrila da su „libijske vlasti podbacile u ispunjavanju odgovornosti za svoju zonu potrage i spasavanja, italijanski i malteški koordinacioni centri za pomorska spasavanja nisu pokrenuli nikakvu operaciju potrage i spasavanja, a NATO nije odreagovao na pozive u pomoć, iako je bilo vojnih plovila pod njihovom kontrolom u blizini broda kada je poziv upućen.
„Možemo koliko hoćemo da pričamo o ljudskim pravima i važnosti povinovanja međunarodnim obavezama“, rekao je reporterima Tineke Strik, autor izveštaja, „ali ako istovremeno prosto ostavimo ljude da umru – možda zato što ne znamo njihov identitet ili zato što dolaze iz Afrike – to otkriva koliko su beznačajne te reči.“
Ovo je realnost Tvrđave Evropa: političari i zvaničnici su toliko zaslepljeni svojom opsesijom ilegalnim imigrantima da su izgubili sposobnost da prepoznaju najosnovnije obaveze prema drugima. Strah od puštanja ilegalnih imigranata u Evropu izgleda da teže pada od krivice zbog puštanja ljudskih bića (koji su igrom slučaja Afrikanci) da umru. Tako da kada ekstremno desničarski identitarijanski pokret uznemirava MSF i druge NVO spasilačke brodove ili kada napadaju migrantske kampove, moramo se setiti da nisu prvi koji to rade. Oni prate evropske zvaničnike.
Takva zvanična nehumanost proteže se daleko izvan Evrope. Jer domet EU doseže daleko izvan Evrope. Tokom proteklih par godina, EU je skrpila seriju sporazuma sa nadležnima širom Severne Afrike, Sahelom, Rogom Afrike i Bliskim istokom da obavljaju funkciju evropske imigracione policije.
Pristup je načelno počeo sa dogovorima sa Turskom, Marokom i Libijom (u danima Gadafijeve vladavine). Iskristalizovao se sa evropskim poverilačkim fondom za slučaj nužde za Afriku u novembru 2015, kada su evropski lideri ponudili inicijalne dve milijarde evra da se rasporede na 26 zemalja za pomoć deportaciji neželjenih migranata i sprečavanje ljudi da uopšte odu. Odvojeno, Evropska komisija potpisala je migracione dogovore sa Nigerom, Malijem, Nigerijom, Senegalom i Etiopijom. Ovi migracioni „sporazumi“ vezuju pomoć za razvoj, trgovinu i druga politička sredstva za vraćanje neželjenih migranata iz Evrope. EU, drugim rečima, isplaćuje ogromne sume novca da se oni koji su potencijalni migranti u Evropu, ili se to misli za njih, budu uhvaćeni i pritvoreni pre nego što stignu do obala Mediterana.
Idomeni, grčko-makedonska granica (foto: Žarka Radoja)
Ovo su samo neki od najnestabilnijih regiona u svetu. EU je sklopila sporazume ne samo sa legitimnim vladama, koliko god bile neukusne, već i sa regionalnim vođama i paravojnim organizacijama, koje su često u međusobnom sukobu, i sa centralnim vlastima, i, de fakto, sa kriminalnim bandama, takođe. Uticaj je bio da se iskrive ne samo ekonomija, već i politički odnosi širom celog ovog regiona.
Evropska politika je pretvorila migrante u resurs koji se može eksploatisati. Napravljena je ogromna nova industrija kidnapovanja i zarobljavanja koju plaća Brisel. Samo u Libiji, Generalni direktorat za borbu protiv ilegalne imigracije (DCIM), odeljenje Ministarstva unutrašnjih poslova, drži najmanje 20.000 migranata u zatvoru. Još hiljade njih zarobile su paravojne formacije i kriminalne bande. Amnesty international dao je detalje o tome kako su svi zatvoreni u ponižavajućim uslovima i mnogi trpe mučenje, seksualno zlostavljanje i iznude. Kako je naveo evropski direktor Amnestija, Džon Dalhuisen, evropske vlade „ne samo da su potpuno svesne ovih zlostavljanja… već su i saučesnici u njima.“ Politika EU, dakle, predstavlja sliku kontinenta pod opsadom i nacija koje su voljne da propišu najnemoralnije zakone da zaštite evropske granice i da gurnu problem toliko daleko da mogu da se prave da ne postoji ili da je to nečiji drugi problem.
Da li je onda čudno što mnogi ljudi vide migrante kao pretnju ili zamišljaju da su tvrdnje ekstremne desnice legitimne? Kada je Mađarska podigla ograde na granicama da spreči migrante da uđu, bila je osuđivana sa svih strana, ali šta je EU uradila osim podizanja ograda, zapravo zidova, ne oko EU, ali praktično u Turskoj, Libiji, Nigeru i Eritreji? Kada je Orban pozvao da izbeglicama bude dozvoljeno da zatraže azil samo izvan EU, to je bilo neprihvatljivo. Ali šta je politika Emanuela Makrona sada ako ne upravo to? Da izgradi prihvatne centre u zemljama kao što su Niger i Čad?
„Niko to neće priznati ovde“, rekao je prošle godine jedan zvaničnik EU sajtu Politico, „ali, da, Orbanova retorika preovladava.“ Drugi zvaničnik se drugačije izrazio. „Ne radi se o slaganju sa Orbanom“, rekao je. „Radi se o tome da smo prvo morali da pokažemo da su stvari pod kontrolom, a onda možemo da radimo na poboljšanju načina da se nosimo sa prilivom.“ Ali „da pokažu da su stvari pod kontrolom“, mejnstrim političari, bilo da su u Briselu, Londonu, Parizu, Berlinu ili Rimu, došli su do „slaganja sa Orbanom“.
Sam Orban nema sumnje u to ko je pobedio u debati. Kao što je rekao novinarima pred sastanak Evropskog saveta u Briselu 2016: „Gledišta koje su nekada osuđivali, prezirali, nipodaštavali i omalovažavali postaju zajednička gledišta. I ljudi koji su se borili za ova gledišta danas se prihvataju kao ravnopravni partneri. Naše gledište,“ rekao je sa zadovoljstvom, „polako postaje gledište većine.“
Povezani članci
Izbjeglice su pokazale što je trulo u EuropiGiorgio Agamben: Mi, izbjeglice
Dnevnik iz parka (1)
Idemo u susret fašisoidnom korporativnom imperijalizmu
Idomeni
