Žalbeno veće medjunarodnog suda u Hagu pravosnažno je danas osudilo bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića na doživotni zatvor, proglasivši ga krivim za genocid i zločine protiv čovečnosti nad nesrbima tokom rata u BiH.Time je pooštrena kazna kojom je Haški triubnal, u martu 2016, Karadžića (73) prvostepeno osudio na 40 godina zatvora.

Kako je saopštio predsedavajući sudija Van Jonsen (Vagn Joensen), žalbeno veće je utvrdilo da prvostepena kazna nije adekvatna za "izuzetnu težinu zločina" za koje je Karadžić proglašen krivim i njegovu "ključnu ulogu u četiri udružena zločinačka poduhvata", odnosno "u najstrašnijim zločinima tokom celog rata u BiH".

Prvostepenu kaznu, sudija Jonsen je nazvao "totalno nerazumnom i nepravičnom", podsećajući da su Karadžiću potčinjeni general Zdravko Tolimir i pukovnici Ljubiša Beara i Vujadin Popović bili osudjeni na doživotni zatvor zbog "učešća u samo jednom udruženom zločinačkom poduhvatu", odnosno genocidu u Srebrenici.

Usvojivši žalbu Tužilaštva, žalbeno veće je stoga kaznu pooštrilo i Karadžića osudilo na doživotni zatvor.

Odluci o pooštravanju kazne usprotivila su se dvojica sudija u petočlanom veću, rekao je predsedavajući Jonsen.

Žalbeno veće je danas potvrdilo presudu kojom je Karadžić proglašen krivim za genocid u Srebrenici; progon Muslimana i Hrvata širom BiH; terorisanje stanovništva Sarajeva dugotrajnim granatiranjem i snajperisanjem i uzimanje pripadnika Unprofora za taoce, 1992-95.

To su, prema presudi, bila četiri udružena zločinačka poduhvata, čiji je zajednički cilj bilo nasilno i trajno uklanjanje muslimanskog i hrvatskog stanovništva sa velikih delova teritorije BiH radi ostvarivanja srpske dominacije.

Pored genocida, Karadžić osuđen je za progon, istrebljenje, ubistva, deportacije, nehumana dela, terorisanje civilnog stanovništva, nezakonite napade na civile i uzimanje međunarodnih talaca.

Ta krivična dela kvalifikovana su kao zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata.

Potvrdjen je i deo prvostepene presude kojom je Karadžić oslobodjen za genocid u još sedam bosanskih opština, čime je odbijena žalba tužilaštva.

Žalbeno veće odbilo je 45 osnova Karadžićeve žalbe, od kojih se većina odnosila na proceduralnu pravičnost samog sudjenja. Osudjujuće prvostepene nalaze, žalbeno veće je ukinulo u samo nekoliko incidenata, što nije uticalo na krajnju presudu.

Za većinu osnova Karadžićeve žalbe, poput one da nije delio zločinačku nameru da se Muslimani i Hrvati nasilno i trajno uklone, žalbeno veće je ocenilo da predstavljaju "tek neslaganje" sa zaključcima prvostepenog veća i da ne ukazuju da je počinjena greška.

Karadžić se žalio i na nalaz prvostepene presuda da je Vojska Republike Srpske, čiji je on bio vrhovni komandant, "neselektivno i nesrazmerno" gadjala i civilne objekte u Sarajevu, što je izazvalo velike civilne žrtve.

Odbacujući žalbu, apelaciono veće je podsetilo na "apsolutnu zabranu gadjanja civila", kao i da je "pravno dozvoljeno gadjati samo vojne ciljeve".

Veće je odbacilo i Karadžićevu žalbu na prvostepenu presudu da je on kriv za eksploziju na sarajevskoj pijaci Markale, koja je, 5. februara 1994, ubila 67 i ranila više od 140 gradjana.

Karadžić je u žalbi tvrdio da je prvostepenom presudom pogrešno zaključeno da je on delio zločinačku nameru u Sarajevu i da su sudije zanemarile njegova naredjenja da se ne gadjaju civili.

Žalbeno veće tu tvrdnju nazvalo je "neuverljivom", konstatujući da je Karadžić "podržao generala Ratka Mladića i njegov plan granatiranja i snajperisanja Sarajeva" još kada je Mladić, u maju 1992. na skupštinskoj sednici na kojoj je postavljen za komandanta VRS, "izložio plan o opsadi" grada.

Naredjenja da civili ne budu napadani, Karadžić je, po pravosnažnoj presudi, izdavao kada je bio pod pritiskom medjunarodne zajednice, tokom pregovora, pod pretnjom NATO napadima ili "kad mu je to odgovaralo".

Potvrdjujući prvostepenu presudu kojom je Karadžić osudjen za genocid u Srebrenici, žalbeno veće je odbacilo njegovu žalbu da nije delio zločinački cilj "prisilnog uklanjanja žene, dece i staraca i, kasnije, ubijanja svih vojno sposobnih muslimanskih mušakaraca".

Žalbeno veće je utvrdilo da je prvostepenom presudom ispravno utvrdjeno da je Karadžić imao tu genocidnu nameru.

Kao ključni dokaz, sudija Jonsen je citirao Karadžićevu Direktivu 7 iz marta 1995. kojom je naredio da VRS "dobro osmišljenim i planiranim dejstvima" u Srebrenici stvori "nepodnošljivu situaciju totalne nesigurnosti, bez nade u dalji opstanak i život stanovništva".

Potvrdjujući prvostepeni nalaz da je Karadžić znao za pogubljenja muslimanskih muškaraca iz Srebrenice, od 13. do 17. jula 1995, žalbeno veće je podsetilo da je dokazano da je predsednik RS, 13. jula, naredio da se zarobljenici prebace u okolinu Zvornika, gde su pobijeni.

Na Karadžićevu žalbu da činjenica da su, po njegovom naredjenju, neki od Muslimana koji su radili u Unproforu bili oslobodjeni i da to pokazuje da nije imao genocidnu nameru da Muslimani budu potpuno uništeni, žalbeno veće je utvrdilo da "ograničena i selektivna pomoć pojedincima ne sprečava zaključak o genocidu".

Pored toga, Karadžić je naknadno "izrazio žaljenje što su neki uspeli da pobegnu", naznačio je sudija Jonsen.

Po pravosnažnoj presudi, Karadžić je 13. jula 1995. imao saznanja o prvom masovnom pogubljenju oko 1.000 Muslimana u skladištu u selu Kravica, ali je zanemario svoju "obavezu da zločin spreči i kazni".

Prema danas potvrdjenoj prvostepenoj presudi, srpske oružane snage, čiji je Karadžić bio vrhovni komandant, sistematski i planski su, u julu 1995, streljale “najmanje 5.115 muslimanskih muškaraca” iz Srebrenice sa genocidnom namerom da ih unište kao etničku grupu.

Žalbeno veće odbacilo je i Karadžićevu žalbu na osudjujuću presudu za uzimanje oko 200 vojnika Unprofora za taoce, u maju i junu 1995, u cilju sprečavanja NATO udara na VRS.

Na Karadžićevu žalbu da je njihovo "zatočenje bilo zakonito", veće je podsetilo da je, po medjunarodnom pravu, "apsolutno zabranjeno uzimanja talaca koji nisu učestvovali u borbi".

Karadžić je u sudskom pritvoru u Sheveningenu (Scheveningen) od 30. jula 2008. Vlasti Srbije uhapsile su Karadžića, kako su saopštile 21. jula te godine u Beogradu. Karadžićevi advokati tvrdili su, medjutim, da je on bio uhapšen 18. jula i da je tri dana držan na nepoznatom mestu.

U apelacionom većem koje je izreklo pravosnažnu presudu Karadžiću, pored predsedavajućeg Jonsena iz Danske bile su još sudije: Ivo Rosa iz Portugala, Grasijela Santana (Graciela) iz Urugvaja, Hose Solasa (Jose Soleasa) iz Španije i Vilijam Sekule (William) iz Tanzanije.

Prvu optužnicu protiv Karadžića, Haški tribunal podigao je u julu 1995.