Ruska invazija i okupacija Krimskog poluostrva je katastrofa za evropski mirnodopski poredak.  Međutim, opasnije je ono što ruski predsednik Vladimir Putin misli da radi. Tragovi su ispred nas, kako to saopštava propaganda Kremlja u ruskim medijima. Konstantno ponavljane kategorije su “fašistički državni udar” i “ruski građani” koji zbog toga pate. Putin pravda okupaciju jednog dela Ukrajine i pretnju invazijom celoj zemlji, spasavanjem Rusa od fašista.

Razmotrimo obe ove tvrdnje pojedinačno. Da li su aktuelne vlasti Ukrajine dobile moć fašističkim državnim udarom? Kao što svako ko je pratio dešavanja u Ukrajini zna, masovni protesti protiv Janukovičevog režima koji su počeli u novembru uključili su milione ljudi sa svih strana. Nakon što je propao pokušaj režima da razbije demonstracije pucajući po demonstrantima sa krovova okolnih zgrada 20. februara, pregovarači EU su se dogovorili sa Janukovičem da prebaci vlast sa predsednika na parlament. Umesto da je potpisao zakon, kao što je obećao da hoće, Janukovič je pobegao u Rusiju.

Parlament je objavio da je predsednik napustio svoju dužnost i, poštujući proceduru koja prati takav postupak, nastavio je proces ustavnih reformi sam. Predsednički izbori zakazani su za maj, a formirana je i nova vlada. Premijer je konzervativni liberal, jedan od dva zamenika premijera je Jevrejin, a guverner važne provincije na istoku zemlje Dnjepropetrovsk je predsednik Kongresa ukrajinskih jevrejskih organizacija. Iako se može raspravljati o nekim ustavnim nijansama, ovaj proces nije bio državni udar, a svakako nije bio fašistički državni udar.  Umanjenje predsedničkih ovlašćenja, raspisivanje predsedničkih izbora i uspostavljanje demokratskih principa suprotno je od zahteva fašizma. Čelnici jevrejske zajednice objavili su svoju potpunu podršku novoj vladi i njihovom protivljenju ruskoj invaziji.

Od 18 ministarskih mesta u novom kabinetu, tri pripadaju članovima stranke ekstremne desnice – Svobode.  Njihov predsednik ima manje od dva posto podrške, prema poslednjim istraživanjima koja su napravljena nakon što je Rusija okupirala Krim, što je događaj koji će verovatno pomoći nacionalistima. U svakom slučaju, ovo je zrnce istine koje dokazuje, prema tradicionalnim pravilima propagande, da je Putinov “fašistički udar” izmišljotina.

Druga tvrdnja, ugroženost ruskih građana  u Ukrajini, još je slabija od ove prethodne. U poslednjih nekoliko meseci jedan građanin Rusije je ubijen u Ukrajini. Nije mu pretila ni Ukrajinska revolucija, ni aktuelna Vlada. Upravo suprotno, borio se za Ukrajinsku revoluciju i ubio ga je snajperski metak.

Krim

U svakom slučaju, s obzirom na to da Ukrajina ne dozvoljava dvojna državljanstva, u zemlji ima nekoliko ruskih državljana sa prebivalištem. Da vidimo: značajna grupa su vojnici i mornari u vojnoj bazi u Sevastopolju. S obzirom na to da su u pitanju vojnici u vojnoj bazi, teško da im je potrebna zaštita. Druga velika grupa su maskirane ruske specijalne snage koje trenutno okupiraju Krim. Treća su Rusi koji su doveženi preko granice kako bi održali pro-ruske proteste i tukli ukrajinske studente u gradovima na istoku zemlje. Konačno, tu je i grupa ruskih građana koji pripadaju ukrajinskim specijalnim policijskim jedinicama koje su učestvovale u represiji nad demonstrantima. S obzirom da su nagrađeni za svoje akcije ruskim pasošima, mogu i da putuju u Rusiju.  Ni jednu od ovih grupa čak ni u mašti, ne bismo mogli svrstati u ugrožene manjine kojima je potrebna zaštita.

Putin i drugi su pomešali kategorije državljanstva govoreći o ruskim “zemljacima”, kategoriji koja nema legalan status. Pod tim Putin podrazumeva ljude za koje Vlada Rusije tvrdi da su Rusi ili, prema Kremlju, se sami identifikuju kao Rusi zbog čega im treba zaštita. Ovu vrstu argumenata, potrebu za zaštitom Volksgenossen, koristio je Hitler 1938. godine kada je objavio nemačke planove za Austriju i kasnije u slučaju Sudeta u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Hitlerova zamena nacionalnosti za državne granice dovela je do Minhenske konferencije, a zatim i do Drugog svetskog rata. Ruski istoričar Andrej Zubov otišao je u poređenju sa nacističkom okupacijom i korak dalje – poredeći Putinovu akciju sa Anšlusom, i podsećajući da je Anšlus doveo do rata koji se okrenuo protiv onih koji su ga poveli. Istu paralelu iskoristio je i glavni rabin Ukrajine.

Iako je zaštita Volksgenossena legalno bila opravdana ipak nije potpuno jasno ko su ti ljudi mogli da budu. Istina je da Ukrajinci govore ruski, ali to ih ne čini Rusima više nego što mene engleski na kojem pišem čini Englezom. Pitanje jezika može biti zbunjujuće. Građani Ukrajine su uglavnom bilingvalni, govore ruski i ukrajinski jezik. Rusi, koji su meta propaganda, su retko dvojezični. Dakle, previše je jednostavno uporediti poznavanje ruskog jezika sa ruskim identitetom kako bi se dobila zaštita od Rusije. Neki od građana Ukrajine naravno vide sebe kao Ruse, oko 17 odsto populacije , ali to ne znači da su izloženi diskriminaciji ili da se identifikuju sa Rusijom.  Čak na Krimu, gde su emotivne veze sa Ukrajinom najslabije, samo jedan posto populacije se identifikuje sa Rusijom kao domovinom.

U poslednjih nekoliko protesta, Ukrajinci koji govore ruski i članovi ruske manjinske zajednice u istočnoj Ukrajini bili su veoma jasni i kategorički odbili bilo kakve tvrdnje da im treba ruska zaštita. Jedna peticija Ukrajinaca koji govore ruski zatražila je od Putina da ostavi ukrajinske građane na miru da sami rešavaju svoje problem. Potpisalo ju je 140.000 ljudi. Ovo možda deluje značajno, s obzirom na to da svi koji su potpisali znaju da neće biti u milosti Rusije ukoliko završi invaziju. Ali itekako ima smisla. Rusi u Ukrajini uživaju politička prava dok Rusi u Ruskoj Federaciju to nemaju.

U pogledu ovog apsurda, zašto je propaganda Putinovom režimu toliko važna? Najočiglednije, propaganda služi tehničkim pripremama za rat. Sjajan propagandni aparat, kao što je ruski, može da pronađe načine da jednu poruku ponavlja non stop na različite načine. Mnogo ljudi na zapadu sada šire rusku propagandu, nekada za novac, nekada zbog neznanja, a nekada iz samo njima znanih razloga. Oni koji ponavljaju rusku propaganda ne treba sve da uvere, već samo da stvore uslove za debatu. Ako ljudi u slobodnim društvima dozvoljavaju vladarima neslobodnih društava da oblikuju njihove stavove, onda neće ni primetiti da se istorija zapravo dešava oko njih (revolucija se upravo desila u Evropi) ili neće shvatiti koliko je hitno da se formuliše politički stav u situacijama očaja (evropsku državu je upravo okupirala druga). Propaganda može da služi ovoj tehničkoj svrsi ma koliko apsurdna bila.  

Međutim, propaganda ima dublju i važniju funkciju. Propaganda, makar u SSSR, nije bila uređena verzija stvarnosti, nego ključni deo nastojanja da se stvori drugačija stvarnost. Kada napadnemo propagandu činjenicama i argumentima, i kad raspravljamo o njenoj socijalnoj funkciji, napadamo određeni mentalni svet; prihvatimo ograničenja posmatranja iz poetičnih razloga i pokušavamo da promenimo našu situaciju na osnovu onoga što mislimo da vidimo i razumemo. Ali to nije jedina moguća mentalna stvarnost. U Sovjetskom Savezu pretpostavka mnogih koji su verovali u obećanja komunizma jeste da je budućnost bila stvarna, možda čak i stvarnija od sadašnjosti. Sovjetska propaganda nije bila verzija sveta u kojem živimo nego predstava sveta koji tek treba da dođe. Kada pogledamo rusku propagandu na ovaj način, razumemo zašto njeni autori nemaju problem s tim da bi se nešto moglo pojaviti kao činjenična greška ili kontradikcija.

Uzmimo ideju jevrejskih nacista, koja se mora tako posmatrati ukoliko propaganda Kremlja o revoluciji u Kijevu ima bilo kakve logične osnove. Tvrdnja da su nacisti napravili državni udar; realnost je da su neki od ljudi na vlasti danas Jevreji. A onda ćemo pokazati  da su Jevreji nacisti ili da će nacistički udar dovesti Jevreje na sam vrh ukrajinskog  državnog aparata.

Ali u ideologiji Sovjetskog Saveza i njihovih komunističkih saveznika identifikacija Jevreja sa nacistima je bila uobičajena za one koji su na vlasti, pa su jevrejski nacisti postali realnost propagande. Godinama pre Staljiove smrti Izrael je postao deo međunarodne zavere koju su režirali fašisti iz kapitalističkog Zapada. Nakon šestodnevnog rata Sovjeti su predstavili izraelske vojnike i građane kao imitatore Vermahta i SS. Ova propaganda je praćena proterivanjem Jevreja iz komunističke Poljske. Činjenica da su Jevreji napustili Poljsku za SAD i Izrael je predstavljena kao da su bili fašisti sve vreme. Režim je smatrao politički korisnim da napada Jevreje i zbog toga su Jevreji, na neki način, postali nacisti.

Stoga propaganda nije pogrešan opis već scenario po kome treba da se deluje. Ako razmotrimo Putinovu propagandu u ovim sovjetskim pojmovima, vidimo da invazija Krima nije bila reakcija na stvarnu pretnju nego pokušaj da se stvori pretnja kako bi izbilo nasilje i promenilo svet. Propaganda je deo akcije koju treba da opravda. Sa ove tačke gledišta, invazija Rusije će voditi  do jačanja ukrajinskih ultranacionalista što bi rusku priču o fašistima učinilo retrospektivno tačnom. Ako Ukrajina ne bude mogla da održi izbore, izgledaće kao manje demokratska zemlja. Izbori jesu zakazani, ali ne mogu biti održani u područjima koja su okupirale strane sile. U ovom slučaju, vojna akcija može doprineti tome da propaganda izgleda kao istina.  Čak i OSCE nije bio u stanju da sprovede svoju posmatračku misiju.

Zaista, na konferenciji 4. marta Putin je tvrdio da Ukrajina kao država vše ne postoji i zato više nije zaštićena sporazumima i zakonima. Ovo je veoma radikalna pozicija, koja podseća na zaključke nacističkih pravnika o Poljskoj nakon nemačke invazije na tu zemlju 1939. godine. Pozicija bezdržavnosti izgleda može da dozvoli bilo koju vojnu akciju bez pravnih posledica, s obzirom da se Ukrajina doživljava kao zona van zakona.

Kada je Parlament Ruske Federacije (u odgovarajućem staromodnom sovjetskom stilu, jednoglasno ) dozvolio Putinu da koristi vojnu silu u Ukrajini, na taj način su vojni cilj definisali kao uvođenje “društvene i političke normalnosti”. Ovo je efektna retorika, s obzirom da može da znači da ono što se trenutno dešava u svetu, uključujući  aktuelnu politiku i društvo u Ukrajini, zapravo nije normalno. To je takođe formulacija sa zastrašujućim implikacijama. Koliko će nasilja i generacija biti potrebo pre nego što se ukrajinsko društvo “normalizuje”, odnosno dok navodna zapadna ideja o demokratiji bude eliminisana, i navodno izmišljena ukrajinska nacija bude zaboravljena? Cena za Ruse i Ukrajince  će biti zapanjujuća, skoro neverovatna.

Možda ne vidimo novu realnost za koju tlo priprema ruska propaganda, ali čini se verovatnim da ga Putin, bar s vremena na vremena nastanjuje. Nemačka kancelarka Angela Merkel – istočna Nemica i žena koja govori ruski i zna ponešto o komunizmu – primetila je da Putin živi “u drugom svetu”. Ali šta ako propaganda, efektna u otupljivanju Zapadnjaka, ne uspe u pokušaju da stvori taj svet?

 Dok je Putin lenjo sedeo tokom svoje konferencije za štampu i oscilirao između duhovitosti i kontradiktornih konstrukcija, činilo se da se bori da pomiri taktiku i ideologiju. S jedne strane on je odličan taktičar, daleko spretniji i okrutniji od bilo koga sa kim se nosi. Svoj plan na Krimu je sproveo uz pompu. Prekršio je sva pravila u činu nasilja koji je trebalo da stvori prostor za pravi svet, svet koji on želi, veličanstveno rusko okopljanje ruske zemlje i ljudi.  

Međutim, ova dramatična akcija nije udahnula život zamišljenoj novoj stvarnosti. Ukrajina se nije pokazala kao ruska zemlja kojom nesrećno i privremeno vladaju fašisti čiji državni udar može da se poništi. Umesto toga, ona uzgleda kao mesto gde je strana invazija ojačala revolucionarno raspoloženje. Kako je to rekao glavni rabin Ukrajine pre nekoliko dana: “Bilo je mnogo neslaganja tokom revolucije, ali danas je toga više nema.” Ptoč je nastavio. “Suočeni smo sa spoljnom pretnjom koja se zove Rusija. To nas je sve zbližilo.”

Sada se širom zemlje organizujju protesti protiv ruske okupacije, čak i na jugu i istoku, gde većina ljudi gleda rusku televiziju i gde je ekonomija usko povezana sa Rusijom. Ukrajinci koji su do juče bili u sukobu po pitanju sopstvene revolucije, sada ujedinjeni protestuju pod istom zastavom. Bilo je nasilnih sukoba koje su izazvali Rusi, dovezeni prepunim autobusima sa druge strane granice. Malo je verovatno da će prebijanje ukrajinskih studenata od strane ruskih « turista » (kako su okarakterisani u tipično ukrajinskom humoru) naterati Ukrajince da misle da su to njihovi ruski sunarodnici.

Neobeležene uniforme ruskih specijalnih snaga na Krimu same po sebi pričaju ovu istu priču. Na njima je bilo da brzim delovanjem promene svet. Međutim, kako vreme prolazi, te ski-maske i neobeležene uniforme postaju simbol sramote, oklevanja, nedostatka odgovornosti i svakako i negiranja stvarnosti. Na krimskom suncu, crne maske tih tajnih operativaca izgledaju pomalo sivo. Mora da je Putin uživao u tome da vodi operaciju u kojoj bi njegove trupe mogle da se pretvaraju da dolaze niotkuda, ali je svakako bilo čudno detinjasto od njega da poriče na konferenciji za štampu ono što svi znaju : da su trupe ruske. Izgleda da je želeo da taktička igra potraje koliko god može, kako bi on mogao da sanja još malo.

Cena onoga što je Rusija učinila je veoma stvarna, za Evropu, za Ukrajinu i za samu Rusiju. Ruska propaganda je dala elegantno opravdanje za rusku taktiku i artikulisano definisala ruski san za Ukrajinu. Ali na kraju, propaganda je jedino što ujedinjuje taktiku i san, i ta unija je samo želja i ništa više. Ne postoji prava politika, strategija, samo talentovani i namučeni tiranin koji oscilira između svetova mašte čije vezivno tkivo čine laži. Putin se suočava sa izborom: da upotrebi daleko manje nasilja u nadi da će još jedan ustanak konačno ostvariti njegov san ili da potraži izlaz u kome može da tvrdi da je pobedio, što bi bilo pametno ali bi ga koštalo samopouzdanja i poštovanja. Čini se da on itekako oseća težinu ove dileme.

* Prevele Žarka Radoja i Marija Šerban