Država u horu pokušava da lažira pobedu. U nedostatku velikih dostignuća, takođe pokušavaju da lažiraju pad Hamasa. Ranije su lažirali “nacionalno jedinstvo”, “postojanost” i naravno herojstvo i moralnost Izraelskih snaga odbrane (IDF). Odbacili su međunarodne kritike kao antisemitizam. To je naša jednoglasna država, država lažova.

Sami Turgeman, jedan od vojnih lidera ovog brutalnog rata, je rekao: “Naši borci su pobedili neprijatelja”. Izraelski biznismen mi je pisao iz Njujorka “Real Madrid svladao Sahnin”. Teroristička organizacija ili vojska smelih ratnika? Država je jednoglasno promenila definiciju.

Komentatori se takmiče jedni s drugima ko može više da kaže o tome da su Hamasu vezane ruke, ali istina je potpuno drugačija. Lideri Hamasa koji sada izlaze iz svojih jazbina, videli su izraleska uništenja i mahali belom zastavom, zaista stvaraju drugačiju Gazu. Lideri Hamasa, koji sada treba da izmile iz svojih jazbina, vide uništenje koje je naneo Izrael i razviju belu zastavu, zaista pred sobom imaju drugačiju gazu.. Uništena je za mesec dana, ali će većinski račun otići Izraelu, koji će biti prinuđen da to plati. Ne govorimo samo o svetskom talasu nezadovoljstva protiv njega, nego i o generacijama stanovnika Gaze koji će zauvek nositi šokantne uspomene smrti i uništenja i rasti u atmosferi grozne (i opravdane) mržnje. Pobeda Izraela? Čisto sumnjam.

Država je jednoglasno sakrila činjenicu da je Izrael pristao na Hamasov zahtev da se jedinice IDF povuku iz Gaze, kao uslov za pristanak na primirje. Ignorišu i činjenicu da je u sred rata Izrael voljan da razgovara sa predstavnicima palestinske Vlade nacionalnog jedinstva. Zar to nije Hamasov uspeh?  Svi se u horu smeju Hamasovim zahtevima za luku i aerodrom. Nažalost, Gaza verovatno neće dobiti svoje (opravdane) zahteve po ovom pitanju. Ali cemu smeh?

Taj hor se takođe cerekao na ostavku prve muslimanke u Vladi Velike Britanije, koju je podnela zbog pozicije koju je Vlada zauzela u konflitku u Gazi: “Zašto bi podnosila ostavku? Na kraju krajeva, oni su počeli”, jedan televizijski voditelj je blebetao, a komentatori su pojasnili da postoje drugi razlozi za njenu ostavku. Tako je patriotsko jednoglasje lažno predstavilo poziciju sveta.

Nacionalno jedinstvo i postojanost na domaćem frontu je još jedno mesto gde je hor falširao. Iako je bilo impresivnih izraza solidarnosti, svako jedinstvo koje je postojalo, bilo je jedinstvo u agresiji, podstrekivanju i ultranacionalizmu. U pitanje se može dovesti čak i postojanost domaćeg fronta. Bolje je ne razmišljati šta bi bilo na domaćem terenu da ga nije zaštitio protiv raketni sistem. Naravno da je dobro da jeste, ali u ovom slučaju nije bilo pravog testa. Jedan dan polu-opsade aerodroma Ben Gurion i Izrael počinje da se premišlja. Nema tu nikakve postojanosti.

Čak i topli zagrljaj upućen trupama, koliko god bio dirljiv, razumljiv i autentičan, zamagljuje pravu sliku. Izrael je bio pun bilborda i plakata: Nacija voli svoje vojnike, ponosna je na njih. Ne možemo komentarisati ljubav. Ali zar je ponos jedina emocija koju je IDF izmamio poslednjih dana? Na šta smo uopšte ponosni? Odbrambeni sistem je zaista bio impresivan, ali može li vojna pobeda nad gerilskom grupom, praćena gotovo neobuzdanim napadima na civilno stanovništvo, biti razmatrana kao impresivna vojna pobeda, neka vrsta ponosa?

Mnogo je primera herojstva i požrtvovanja  u ovom ratu, ali ponos nije jedina stvar koju je IDF doneo Izraelu – daleko od toga.

Na kraju rata ne možemo zaboraviti da su uništenje i masovna ubistva u Gazi bili delo vojnika IDF-a, onih istih koje Izrael tako voli da voli. Piloti, oklopljeni bolničari, tobdžije i pešadija nisu odlučili da krenu u rat, ali njihovi zapovednici su oblikovali karakter tog rata, a oni su ga realizovali.

“Salutiramo vam” i “Hvala hrabrim borcima” kao što su neki naslovi likovali u sredu? Da i ne. Hvala vam za žrtvu i hrabrost, ali ne hvala za smrt i uništavanje koje ste posejali. Oko 1.900 mrtvih, uključujući oko 700 žena i dece, preko 10.000 povređenih, 30.000 oštećenih kuća i pola miliona raseljenih, većina njih su sada beskućnici, to nisu brojke za ponos, nego za stid. A što se tiče onih koji su odgovorni, oni  nikada horski neće biti osuđeni. Hail, hail Izrael.

* Prevele Marija Šerban i Žarka Radoja