Uoči evropskih izbora 2014. holandski ekstremni desničar Gert Vilders je najavio svoj plan za osnivanje panevropske koalicije sa Nacionalnim frontom Marin le Pen. Ona bi uključivala i druge partnere iz Italije, Švedske i Belgije i za cilj bi imala da ometa rad Evropskog parlamenta i uništi EU unutar njenih sopstvenih institucija.
Ovakav razvoj događaja je odraz višegodišnje želje ekstremne desnice da izgradi sopstvenu vrstu „evropejstva“, panevropskog pokreta koji je protiv integrističkih ciljeva EU. Ovo je značajan trenutak, a možda čak i povoljan za koaliciju ekstremne desnice, jer se Evropa bori za opstanak i na političkom i na ekonomskom planu.
Međutim, da li ovo znači da se „fašizam“ vratio? Grčka neonacistička partrija Zlatna zora budi zabrinutost. Na opšte iznenađenje, Norveška je na parlamentarnim izborima pokazala da je desno orijentisana. Austrijska Slobodarska partija je takođe privukla značajan broj glasača, dok su u Britaniji lideri Engleske odmbrambene lige usvojili platformu protiv Islama koja je bliža mejnstrim partijama.
Očigledni uspesi populista i pokreta ekstremne desnice su, naravno, privukli pažnju novinara, stručnjaka i naučnika. Kada se to desi, javlja se i tendencija ka objavljivanju senzacionalističkih naslova koji mogu da daju pogrešan utisak o velikoj moći partija ekstremne desnice.
Istina je da su od sredine osamdesetih godina naovamo pokreti ekstremne desnice relativno dobro prolazili na izborima. Njihovi uspesi su povezani sa stvaranjem multietničkih društava, evropskim integracijama, obesnim kapitalizmom, globalizacijom, padom komunizma i od nedavno, sa verskim fundamentalizmom, ekonomskim potresima i merama štednje. U takvom ekonomskom, političkom i društvenom kontekstu gotovo je zagarantovano javljanje partija koje promovišu odbranu nacionalnih zajednica i građana i odbijanje svake vrste stranog mešanja u domaći život, uz eksploatisanje problema nezaposlenosti i finansijske nestabilnosti na izborima.
Međutim, ekstremna desnica nije u usponu baš svuda istim intenzitetom. Treba imati na umu uslove svojstvene određenim zemljama, izbornim sistemima kao i ulogu koja tamo ima mejnstrim desnica. Iako ideja o fašističkom prevratu može delovati nemoguće, nikako ne treba u potpunosti umanjivati rizike.
Ekstremizam bi trebalo, na primer, da bude pomno praćen u Grčkoj i delovima centralne i istočne Evrope. Ekstremna desnica je, na izvestan način, u centru života Evrope. Uspostavljanje ove nove koalicije između Vildersa i Le Pen u Evropskom parlamentu predstavlja dodatan teret za EU. Čak i manje stranke već imaju uticaja na političke stavove po pitanju imigracije, multikulturalnosti, državljanstva, javnog sektora i uloge države. Njihov uticaj na druge sfere javnog života, uključujući fudbalske stadione, je poznat. U nekim zemljama, ovo je dovelo do legitimizacije govora mržnje.
Izgleda da neke evropske mejnstrim stranke blagonaklono gledaju na ovakav razvoj situacije. Isto tako, izgleda da postoji i jedno zaglušujuće ćutanje od strane sveta finansija i preduzetništva.
Ako 2014. anti-EU koalicija Vildersa i Le Pen doživi uspeh na izborima, to će delimičmo biti rezultat delovanja političkih elita, neprekidne težnje za održavanjem mera štednje, kao i činjenice da se ta stroga ekonomska politika doživljava kao demokratski nelegitimna.
Trebalo bi da istražujemo uticaj svega pomenutog na evropska društva i zajednice i trebalo bi da vidimo kako možemo da iskoristimo obrazovanje za postizanje boljeg međusobnog razumevanja između različitih kultura. Evropska unija se, na kraju krajeva, ne bazira samo na finansijskoj politici, trgovini i slobodi kretanja robe. Trebalo bi da bude simbol prosvećenih vrednosti i tolerancije.
* Prevela Marija Šerban
