Da li se sećate 2007. godine? Rusija je ponovo počinjala da liči na svetsku silu. Njen privredni rast je dostizao rekordnih 8,5 odsto godišnje. Politička scena je bila stabilna, a predsednik Vladimir Putin je uživao opštu podršku. Izgledalo je da je desetogodišnji čečenski ustanak ugušen. Povrh svega, Međunarodni olimpijski komitet je Zimske olimpijske igre 2014. dodelio ruskom odmaralištu na Crnom moru – Sočiju.
Bio je to neobičan izbor iz više razloga: sunčani Soči ima lepe planine, ali jako malo ili nimalo snega. Isto tako se nalazi 850 milja južno od Moskve sa samo nekoliko direktnih letova iz Evrope, dok put iz SAD može da zahteva i do četiri presedanja.
Međutim, 2007. godine Rusi su postali optimističniji po pitanju sopstvene budućnosti. Obraćajući se Olimpijskom komitetu, Putin je rekao da dodeljivanje Olimpijskih igara, ne bi samo dozvolilo Rusiji da prikaže svoja postsovjetska dostignuća, već bi joj i pomoglo u njenoj političkoj i ekononskoj tranziciji. Činilo se da Putinu ništa nije teško, čak ni to da izgovara nepotrebne demokratske floskule Olimpijskom komitetu čiji su članovi letnju Olimpijadu već dodelili Pekingu.
Jednom kada se počelo sa izgradnjom, stvarnost moderne Rusije više nije tako lako mogla da bude sakrivena. Projekat gigantskih razmera, koji je koštao više od 50 milijardi, što je skuplje od svih prethodnih Zimskih olimpijskih igara zajedno, je od Sočija trebalo da napravi sportski raj sa mnogo arena i novim aerodromom. Umesto toga, korupcija i nesreće na gradilištima su usporavale pripreme i neki od hotela su ostali nezavršeni samo nekoliko dana pre ceremonije otvaranja.
Kašnjenja i gubici su česta pojava tokom priprema za Olimpijske igre; Grčka 2004. je očigledan primer, a čini se da i Brazil (2016.) ima slične probleme. Međutim, izgleda da Rusiji ne odgovara uloga domaćina i iz drugih razloga.
Za početak, postoje ozbiljne sumnje u vezi sa legitimnošću Putinove vlasti. Njegov kontroverzni i protivustavni izbor za treći predsednički mandat osudila je međunarodna zajednica i izazvao je širom Rusije proteste protiv vlade. Onima koje smatra svojim političkim neprijateljima, Putin je odgovorio tako što je hapsio i zatvarao demonstrante, uključujući i žensku muzičku grupu Pusi Rajot, posle čega su usledili montirani procesi (a kako se Olimpijada približavala bilo je i skorašnjih odgovarajućih „pomilovanja“). Takve epizode su doprinele opštoj atmosferi netolerancije širom Rusije, koja je dobrim delom podstaknuta šovinizmom koji dolazi iz samog Kremlja. Anti-gej zakon, koji nasumično kriminalizuje parove istog pola, je izazvao bes van Rusije. Lokalni aktivisti su čak savetovali svetske sportiste homoseksualce da nipošto ne pokazuju javno svoju seksualnu orijentaciju dok su u zemlji.
Iako bi Olimpijada trebalo da bude trenutak za pokazivanje nacionalnog ponosa, na sličan način je stranim sportistima, posebno američkim, savetovano da ne pokazuju boje svoga tima van Olimpijskog sela. Štaviše, uprkos tome što Olimpijci mahom vole da istražuju okolinu, upozoreni su da nipošto ne odlaze van sigurnosnog pojasa Sočija - „gvozdenog ringa“, kao ni van pogleda policajaca odevenih u crno i sivo. Ništa od svega ovoga ne ukazuje na olimpijski duh solidarnosti i međunarodnog prijateljstva.
Ima i gorih stvari. Vlasti moraju da se nose sa pretnjama islamista iz Čečenije, koji su aktivni u drugim republikama severnog Kavkaza, udaljenih samo 200 milja od Sočija. Smatra se da „crne udovice“, žene islamista, boraca ubijenih tokom kampanje Kremlja za „smirivanje“ situacije, spremaju samoubiličke napade na aerodromima, železničkim stanicama i u autobusima.
Poslednji put kada je Rusija bila domaćin Olimpijade, u leto 1984. u Moskvi, SAD i njeni saveznici su organizovali bojkot u znak protesta protiv invazije na Avganistan. Tada je Sovjetski Savez bio svetska sila koja stagnira, ali je stabilna. Njegova totalitaristička tajnovitost, veliki vojno-industrijski kompleks, sveprisutni KGB izvršioci i očigledni prezir prema materijalnim udobnostima (barem što se običnih građana tiče), davalo je komunističkom gigantu jednu dozu perverzne mističnosti koja je i od najobičnije posete Crvenom trgu mogla da napravi doživljaj za pamćenje. Koliko god da su se ove zemlje plašili i da su je mrzeli, nisu mogli da poreknu da je bila jedan od najvećih igrača na svetskoj pozornici.
To danas više nije slučaj. Putinova Rusija je slaba, blještavo-jeftina i korumpirana – i definitivno nedostojna uloge domaćina Olimpijade. Atmosfera koja okružuje Olimpijske igre u Sočiju odražava neke od najgorih osobina Rusije. Reči bivšeg premijera Vladimira Černomirdina će biti zauvek upamćene, a odnosile su se na ekonomsku tranziciju zemlje devedesetih: „Nadali smo se najboljem, a ispalo je kao i uvek.“
Čak i ako pretpostavimo da će Olimpijada u Sočiju odlično proći i da će uprkos ograničenjima koje nameću mere bezbednosti i zvanična politika netrpeljivosti, sportisti i posetioci uživati u boravku, da li će ovaj kratkotrajni prikaz ruskog nacionalnog ponosa zaista biti vredan finansijskih troškova i političke cene? Ili će se Rusi probuditi za šest meseci i reći „Da, naša zemlja ima ukrasni ski centar na plaži“.
