Zamislite da je avion predsednika Francuske nasilno prizemljen u Latinskoj Americi pod “sumnjom” da prevozi političkog begunca na sigurno mesto – i to ne bilo kojeg begunca nego nekoga ko je svetu dao dokaze o kriminalu epskih razmera.

Zamislite odgovor iz Pariza, da ostavimo po strani “međunarodnu zajednicu”, kako vlade zapadnih zemalja sebe zovu.  Na ogorčeno režanje od Vajthola do Vašingtona, od Brisela do Madrida, herojske specijalne jedinice bi bile poslate da spasu svog lidera i, sporta radi, da razore izvor tako flagrantnog međunarodnog gagsterizma. Uvodnici glavnih medija bi ih bodrili, možda podsećajući da je ovakva vrsta piratstva bila viđena samo u nemačkom Trećem rajhu tridesetih godina prošlog veka.

Prizemljivanje aviona bolivijskog predsednika Eva Moralesa, odbijanje davanja dozvole za prelet preko teritorija Fracuske, Španije i Portugala, praćeno 14-osatnim ograničenjem dok su austrijski zvaničnici pregledali njegov avion u potrazi za “beguncem” Edvardom Snoudenom, bio je čin vazdužnog piratstva i državnog terorizma. Bila je to metafora za gangsterizam koji vlada svetom i kukavičluk i hipokriziju pasivnih posmatrača koji se ne usuđuju izgovoriti svoje ime.

Moralesa su u Moskvi već pitali za Snoudena, koji je ostao zaglavljen na aerodromu Šeremetjevo.

“Ako dobijemo zahtev (za politički azil)”, rekao je, “naravno da ćemo o tome raspravljati i razmotriti ideju”. To je očigledno bila dovoljna provokacija za Kuma. “U kontaktu smo sa velikim brojem država koje bi mogle biti Snoudenov izbor za sklanjanje ili za proputovanje”, kazao je zvaničnik Stejt departmenta SAD.

Francuzi – svesni da Vašington špijunira svaki njihov korak, što je i otkrio Snouden, bili su prvi koji su uskratili vazdušni prostor Moralesu, a njima su se priklonili i Portugalci.

Onda su to uradili i Španci, dajući Kumovim bečkim najamnicima dovoljno vremena da provere da li je Snouden probao da primeni 14. član Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima u kojem piše: “Svako ima pravo da traži i uživa azil od progona u drugim zemljama”.

Oni koji su plaćeni da ispravljaju situaciju odigrali su svoju ulogu u medijskoj igri mačke i miša, koja učvršćuje Kumovu laž da ovaj mladi, hrabri čovek beži od pravde, umesto od predoređenog, osvetoljubivog utamničenja u kojem će biti mučen – pitajte Bredlija Meninga i žive duhove Gvantanama.

Istoričari se, izgleda, slažu da je porast fašizma u Evropi mogao biti sprečen da su liberalna i leva politička opcija razumele prirodu svog neprijatelja. Paralele su danas mnogo drugačije, ali Damoklov mač nad Snoudenom, kao i regularna otmica bolivijskog predsednika, pokazuju nam pravu prirodu neprijatelja.

Snoudenovo otkriće se ne odnosi samo na privatnost, ili građanske slobode, čak ne ni samo na masovno špijuniranje. Ono govori o neizgovorenom: da se demokratske fasade SAD sastoje od sistemskog kriminala koji se može istorijski porediti, ako ne i nužno poistovetiti, sa fašizmom.  U utorak je američka bespilotna letelica ubila 16 ljudi u Severnom Vaziristanu “gde žive mnogi svetski poznati militanti”, piše u nekoliko redova koje sam pročitao. To što su najopasniji militanti na svetu ti koji su poslali bespilotne letelice, nije uzeto u obzir. Predsednik Obama ih lično šalje svakog utorka.

U svom govoru nakon što je dobio Nobelovu nagradu za književnost 2005. godine, Harold Pinter se osvrnuo na “veliku tapiseriju satkanu od laži, na kojoj se hranimo”. Upitao je zašto je ”sistemska brutalnost i rašireno nasilje” Sovjetskog saveza bilo dobro poznato na zapadu dok su američki zločini “površno snimljeni, a kamoli dokumentovani i priznati”.

Najduža šutnja modernog vremena pokriva oduzimanje bezbroj ljudskih života od strane SAD i njenih agenata.  “Ali vi to ne biste znali”, kazao je Pinter, “Nikada se nije dogodilo. Čak i dok se dešavalo, nikada se nije dogodilo”.

Skrivena istorija, iako naravno ne zaista skrivena, nego jednostavno isključena iz društva ispranog američkim mitovima i prioritetima – nikada nije bila ranjivija za izlaganje.

Snoudenovo ‘zviždanje’, poput Meningovog ili onog Džulijana Asanža, preti da prekine tišinu koju je Pinter objasnio. Otkrivajući ogromnu orvelijansku državnu policijsku aparaturu koja opslužuje najveću svetsku ratnu mašinu u istoriji, oni osvetljavaju pravi ekstremizam 21. veka. Bez namere da poredim, nemački “Der Spiegel” opisao je Obaminu administraciju kao “meki totalitarizam”.  Jednom kada prihvatimo istinu, možda ćemo probleme prvo potražiti u sopstvenom dvorištu.

* Prevod: Igor Petrović