“Sajks – Piko je mrtav”, Valid Džumblat je urlao na mene pre nekoliko noći – i mogao bi biti u pravu.
Libanski lider Druza koji se borio u 15- godišnjem ratu koji je iscrtao mapu Libanona, veruje da su nove bitke kojima sunitski muslimani pokušavaju da uvedu džihadsku kontrolu u severnoj i istočnoj Siriji i zapadnom Iraku, konačno uništile posleratnu englesko-francusku zaveru, koju su smislili Mark Sajks i Fransoa Piko, a koja je podelila stari otomanski Bliski istok u arapske državice kontrolisane od Zapada.
Islamski kalifat Iraka i Sirije je nastao kroz sukob, koliko god privremen – AlKaidi naklonjenih sunitskih boraca koji ne obraćaju pažnju na zvanične granice Sirije, Iraka, Libana, ili Jordana, čak i Palestine, koje su stvorili Britanci i Francuzi. Njihovo osvajanje Mosula samo potvrđuje propast tajnog plana podele koji su saveznici iscrtali u toku Prvog svetskog rata – Mosul su tražili i Britanci i Francuzi zbog bogatstva naftom.
Ceo Bliski istok je uhvaćen u Sajks – Pikoov sporazum, koji je takođe dozvoljavao Britaniji da primeni obećanje sekretara za spoljne poslove Artura Balfora iz 1917. godine - da ta zemlja podržava stvaranje jevrejske “otadžbine” u Palestini. Možda danas samo Arapi (i Izraelci) u potpunosti razumeju duboke istorijske promene i duboko političko značenje koje su ove iznenadne bitke protekle nedelje donele na staroj kolonijalnoj mapi Bliskog istoka.
Otomansko carstvo na ivici propasti je 1918. trebalo da bude podeljeno na – severoistočni i jugozapadni deo čiji centar je trebalo da budeo u Kirkuku – danas pod kurdskom kontrolom – pa preko Mosula u severnom Iraku i sirijske pustinje, i dela koji danas znamo kao Gaza i Zapadna obala. Mosul je dat najpre Francuzima – Britanci su se odrekli njegove nafte u zamenu za ono što će kasnije postati francuska tampon zona između Britanije i ruskog Kavkaza, Bagdad i Basra su bili sigurni u britanskim rukama ispod francuskih linija.
Ali britanske komercijalne želje za naftom bile su važnije od imperijalnih dogovora. Mosul je preoblikovan u britansku zonu u okviru nove države Irak (ranije Mesopotamija) a njegove zalihe nafte otišle su u ruke Londonu. Irak, Jordan i Palestina su bili pod britanskom kontrolom, a Sirija i Liban pod francuskom.
Međutim, nova geografska mapa koju su stvorili AlKaida i njeni saveznici Nusra i Isis ide - ne sa severoistoka ka jugozapadu- nego sa istoka ka zapadu, osvajajući gradove poput Faludže, Tikrita i Mosula, Rakue i velikih delova Sirije. Taktika džihadista ukazuje da je linija trebalo da ide od zapada Bagdada direktno preko Iraka i sirijske pustinje, uključujući Homs, Hamu i Alepo u Irak. Međutim, sirijska vojska je uspela da povrati Homs, zadrži Hamu i Alepo, u borbi sličnoj onoj koja je sada uključila i demoralisanu iračku vojsku.
Slučajno je ekonomista Ijan Rutlidž objavio računicu bitke za Mosul i naftu nakon Prvog svetskog rata, i izdaju sunitskog muslimana Šarifa Huseina iz Meke, kojem su Britanci obećali nezavisnu arapsku zemlju u zamenu za pomoć u rušenju Otomanskog carstva. Rutlidž je istražio britansku zabrinutost oko šiitske moći u južnom Iraku – gde leži nafta Basre – za krizu akutno relevantni materijal koji sada cepa Irak na deliće.
Naslednik moći Šarifa Huseina u Arabiji je saudijska kraljevska familija, koja kanališe milijarde dolara tim istim grupama džihadista koje su preuzele istočnu Siriju i zapadni Irak, uključujući Mosul i Tikrit. Saudijci su sebe proglasili za glavnu sunitsku vlast u regiji, kontrolišući arapsko naftno bogatstvo dok je američko zbacivanje s vlasti sunitskog diktatora Sadama Huseina dovelo do većinske šiitske vlade u Bagdadu koja je postala saveznik šiitskog Irana.
S toga, bliskoistočna mapa povećava saudijsku moć nad naftom u regiji, smanjuje irački izvoz, podiže cenu nafte (uključujući naravno i saudijsku naftu) i to sve na račun preplašenog i još uvek sankcionisanog Irana koji mora da brani svoje sunarodnike po veri u poljuljanoj bagdadskoj vladi. Mosulska nafta je sada sunitska nafta. A neistražene zalihe za koje veruju da su ispod dela pustinje džihadista zapadno od Bagdada sada su u rukama Sunita, a ne u nacionalnim, rukama vlade u Iraku koja je većinski šiitska.
Ovaj raskid može, naravno, da dovede i do novog iračko – iranskog rata – sukoba koji je već odneo 1,5 miliona života sunitskih i šiitskih muslimana, obe strane naoružane od spoljnih sila dok su države arapskog zailva podržavale sunitsko vodstvo Sadama. Zapad je bio sretan da vidi novi sukob moćnih muslimanskih grupa. Izrael je poslao oružje Iranu i gledao kako njegovi muslimanski neprijatelji uništavaju jedni druge. Zbog čega Valid Džumblat danas takođe veruje da će trenutna tragedija – sem što je ubila gospodu Pikoa i Sajksa – naterati Artura Balfora da se smeje u grobu.
* Tekst prevela Marija Šerban
