Danas su to avioni koji padaju sa neba. U četvrtak su to bili “superbacili koji prete da nas vrate u srednji vek”. Za vikend je to bila pretnja od kontrolisanog interneta. Prošle nedelje smo imali smrtonosni voćni sok. Sistem straha ne poznaje granice, njegovi aparatčici ne znaju za sram.
Da je Gardijan objavio priču iz SAD o “uzbuni zbog nevidljivih bombi” na svetskim aerodromima, bio bi optužen da je izdajnički upozorio teroriste da su vlasti na tragu njihovih novih oružja. Neimenovani zvaničnici potvrđuju “atmosferu globalne pretnje” u vezi sa plastičnim eksplozivima sakrivenim u telesnim šupljinama i testiranim u Siriji. Detalje u vezi sa terorističkim ćelijama koje su za to odgovorne je BBC pratio sve do desničarskog Američkog Katonovog Instituta. Kabinet Dejvida Kamerona je potvrdio da “postoje terorističke organizacije koje žele da nanesu zlo Velikoj Britaniji, njenim građanima i saveznicima”. Siguran sam da je tako, ali zašto nam baš sad to govorite?
Dan ranije je pucao iz sveg oružja. Održao je konferenciju za štampu kako bi svoj debakl po pitanju predsedavanja Evropom, zabašurio pričom o antibioticima. Hvaleći Britaniju, napadao je Žan-Klod Junker i kao adut koristio superbacile koji predstavljaju “jako ozbiljnu pretnju”. Govorio je o “desetinama hiljada ljudi koji umiru” i “neverovatnim scenarijima”, kao i o vremenu kada “su manje ogrebotine mogle da postanu fatalne, ako se ništa ne preduzme” - odnosno ako on ništa ne preduzme. Rekao je da je Britanija spasila “milijarde života širom sveta tako što je pronašla penicilin, i da će ponovo učiniti to isto.” Imenovao je komitet.
Kako odgovoriti na ove svakodnevne izlive iz fabrike straha? Posle samo jednog naslova, premijeri se zavlače u “korbine bunkere” iz kojih izranjaju sa pretnjama koje lede krv u žilama. One su uvek potkrepljene “čvrstim dokazima” od strane vladinih najodanijih saveznika, kompleksa industrije i sektora bezbednosti, velikih naučnika ili velikih apoteka.
Nema bolje maksime u politici od one koje je Duboko grlo iz Votergejta ponudilo u mraku vašingtonskog parkinga: “Sledi novac, samo sledi novac”. Kada god vidim neku strašnu priču, pročitam otvoreno pismo ili čujem intervju, želim da znam gde je novac. Retko kad mi to i kažu.
U slučaju pretnji bezbednosti - od “pretnje bombom za Božić” do “olimpijske pretnje projektilima” - možemo da im vidimo beonjače. Terorizam je hleb nasušni vojske posle hladnog rata, kao i obaveštajnih službi i njihovih prijatelja u industriji bezbednosti. Čuo sam da je i aviokompanijama i putnicima ozbiljno dozlogrdilo idiotsko čekanje u redu na skeniranje. Neko mora da ih vrati na njihovo mesto. Otud i “nova pretnja vazdušnom prevozu”. Ako je ta pretnja zaista tek otkrivena, poslednje što treba raditi je razglasiti je u javnosti.
Kameronova zloupotreba pretnji po zdravlje je još opasnija. Mnogi još uvek veruju doktorima i naučnicima i povezuju ih sa razumom i izvesnošću, a ne emocijom i panikom. Kada oni kažu da otpornost na antibiotike raste, sklon sam da im verujem i slažem se da medicinska istraživanja treba da rastu zajedno sa potencijalnim rizikom.
Međutim, koji je rizik? Ko zna, kada koriste emotivne reči kao što su pretnja, opasnost, ugrožavanje, hiljade mrtvih. One se koriste u vezi sa nečin što je doslovce novo glagolsko vreme - “futur kondicional zastrašivanja”. Ukoliko se subjektu u rečenici ne da velika suma novca, onda bi globalno zagrevanje ili olujna bomba ili pandemija “možda moglo da ima šanse da može da možda ubije moguće milione ljudi”.
Niko ne upotrebljava ovu kostrukciju za sopstvenu dobit toliko slobodno koliko to čini nauka na visokom nivou, bilo kroz profesionalne organizacije, istraživačke institute, kvazi-autonomne nevladine organizacije ili farmaceutska preduzeća. Propovedaju kako su oni modeli intelektualnog poštenja, ali svi mi moramo od nečega da živimo.
Pošto sam pratio sage o pandemijama u poslednjih nekoliko godina, i dalje sam iznenađen pred nedostatkom bilo kakve postmortem analize, bilo kakve “istine i pomirenja” od strane velikih naučnika i nebrojenih netačnih i neverovatno skupih predviđanja. Naučnici su 2001. upozoravali na “136.000 mrtvih” od bolesti ludih krava. Nije ih toliko bilo. Lajam Donaldson, glavni savetnik za medicinu, je 2005. upozoravao da bi ptičiji grip “mogao da dovede” do 50.000, pa čak i 750.000 mrtvih. Prema procenama, ptičiji grip je zarazio 550 ljudi širom sveta.
Donaldson, koji se nije pokajao, je 2009. predvideo još 65.000 umrlih od svinjskog gripa. U jeku ove neopravdane pretnje, ministri su izjavili: “Ne kažemo ženama da ne ostaju trudne, već da pažljivo planiraju svoju trudnoću”. Uz pola milijarde funti koje su se slile u fondove za Tamiflu i Relencu, širio se i skepticizam po pitanju i pandemije i efikasnosti tih lekova. Uprkos tome, dve vodeće kompanije, Roche i GlaxoSmithKline, koje su najviše dobile, su odbile da učine dostupnim materijal o kliničkim studijama monitorima iz naučne nevladine organizacije Cochrane Collaboration. Tek prošle godine su uspeli da dobiju pristup svim dokumentima i pokazalo se da je njihov skepticizam opravdan.
Kada je 2010. Savet Evrope održao vanredno zasedanje o izjavi Svetske zdravstvene organizacije iz 2009. o “pandemiji” – koja je bila ključna za dodeljivanje velike svote novca farmaceutskim kompanijama - predsedavajući zdravstvenog komiteta, Volfgang Vodag, je pandemiju nazvao “jednim od velikih medicinskih skandala veka”.
Novinari koji su istraživali Svetsku zdravstvenu organizaciju i državne zdravstvene politike su otkrili da su veliki broj odluka i u Britaniji i Americi donesene uz sumnjiv uticaj farmaceutskih kompanija. Pisac iz oblasti medicine, Helen Epštajn je izvestila da savetnik britanske vlade, ser Roj Anderson, primio 116.000 funti godišnje od GaxoSmithKline dok je davao izjave da samo Tamiflu i Relenza mogu da spreče katastrofu koja bi bila razmera gripa iz 1918.
Dve godine kasnije, GaxoSmithKline, koji je zaradio oko tri i po milijarde funti na pandemiji, je morao da plati kaznu od 1,9 milijardi funti zbog podmićivanja lekara i pogrešne prodaje lekova za decu. Da su bili u pitanju novinari koji podmićuju policajce, bio bi to pravi pakao.
Ne može da prođe ni nedelju dana da se ne objavi neko najnovije ludilo kad je u pitanju nauka o ishrani. Voće je dobro ili loše, holesterol je dobar ili loš, masnoće su dobre ili loše. U svakom slučaju, “nauka” se navodi kao dokaz. Ove nedelje u Tajmsu, doktor Majkl Mozli zaključuje da je dobrog zdravlja po pitanju zasićenih masti uz primedbu da je “vreme da se izvinim svojoj porodici zbog loših saveta koje sam im davao”.
U svakoj profesiji ima kukolja, ali većina pokušava da ih disciplinuje. Kraljevsko društvo pretenduje na to da nadgleda britansku nauku, ali gde je ono kada njegovi članovi tako jasno prelaze granicu između objektivnog istraživanja i komercijalnog interesa? Istina je da postoji samo jedna bolest protiv koje nema leka, a to je panika. To je bolest koju i političari i profesionalci (uključujući i novinare) imaju nepobitan interes da šire.
* Prevela Marija Šerban
