* Napomena urednika: Ovaj članak je deo serijala koji pokušava da odgovori na pitanje: „Da li demokratija umire?“

Trideset prvog decembra 1999. godine priredili smo zabavu. Bio je kraj jednog milenijuma i početak novog; ljudi su mnogo želeli da slave, po mogućstvu na nekom egzotičnom mestu. Naša zabava je ispunjavala taj kriterijum. Priredili smo je u Hobjelinu, vili u severozapadnoj Poljskoj koju su moj muž i njegovi roditelji kupili deceniju ranije, kada je bila memljiva ruina. Restaurirali smo kuću, mada veoma sporo. Nije bila sasvim završena 1999. godine, ali jeste imala novi krov. Imala je i veliki, sveže okrečen, i potpuno nenamešten salon – savršen za zabavu.

Gosti su bili raznovrsni: novinari iz Londona i Berlina, nekoliko diplomata nastanjenih u Varšavi, dvoje prijatelja koji su doleteli iz Njujorka. Ali većina njih bili su Poljaci, naši prijatelji i kolege mog muža, koji je tada bio zamenik ministra spoljnih poslova u poljskoj vladi. Došlo je i nekoliko relativno mladih poljskih novinara – niko od njih tada nije bio posebno poznat – zajedno sa nekoliko javnih službenika i jednim ili dva člana vlade.

Većinu njih mogli ste ubaciti, otprilike, u generalnu kategoriju onoga što Poljaci nazivaju desnicom – konzervativci, antikomunisti. Ali u tom trenutku u istoriji, takođe ste mogli većinu mojih gostiju nazvati liberalima – liberalima slobodnog tržišta, ili klasičnim liberalima – ili možda tačeristima. Čak i oni koji su možda bili manje odlučni u vezi sa ekonomijom, svakako su verovali u demokratiju, u vladavinu prava, i u Poljsku koja je bila član NATO-a i na putu da se pridruži Evropskoj uniji – integrisanom delu savremene Evrope. Tokom devedesetih godina to je ono što je značilo biti „desničar“.

Što se tiče zabave, sve je bilo pomalo sklepano. Nije postojao ketering u ruralnoj Poljskoj tokom devedesetih, pa smo moja svekrva i ja pravile burad goveđeg gulaša i pečene cvekle. Nisu postojali ni hoteli, pa je stotinak naših gostiju odselo u lokalnim farmerskim kućama ili kod prijatelja u obližnjem gradiću. Vodila sam evidenciju ko je gde odsedao, ali je ipak par ljudi završilo na sofi u našem podrumu. Muzika – kompilacije pravljene u eri pre Spotifyja – napravila je jedinu kulturološku podelu te večeri: pesme koje su moji prijatelji iz Amerike pamtili sa koledža nisu bile iste kao pesme koje su Poljaci pamtili sa koledža, tako da je bilo teško privoleti sve da plešu u isto vreme. U jednom trenutku otišla sam na sprat, saznala da je Boris Jeljcin podneo ostavku, napisala kratku kolumnu za jedne britanske novine, zatim se vratila dole i popila još jednu čašu vina. Negde oko tri ujutru, jedna od luckastijih gošći iz Poljske izvukla je pištolj iz svoje tašne i ispalila ćorke u vazduh iz čiste ushićenosti.

Bila je to takva vrsta zabave. Trajala je čitave noći, nastavljajući se u „branč“ narednog popodneva, i bila je ispunjena optimizmom koji pamtim iz tog vremena. Bili smo renovirali kuću. Naši prijatelji su renovirali zemlju. Imam izuzetno jasno sećanje o jednoj šetnji po snegu – možda je bio dan pre zabave, možda dan nakon nje – sa bilingvalnom grupom, svi pričaju uglas, engleski i poljski se mešaju i odjekuju kroz brezovu šumu. U tom trenutku, kada je Poljska bila nadomak priključivanja Zapadu, imala sam osećaj da smo svi u istom timu. Slagali smo se u vezi sa demokratijom, u vezi sa putem ka prosperitetu, u vezi sa time kako se stvari razvijaju.

Taj trenutak je prošao. Skoro dve decenije kasnije, sad bih prešla ulicu da izbegnem neke ljude koji su bili na mojoj novogodišnjoj zabavi. Oni, zauzvrat, ne samo da bi odbili da uđu u moju kuću, već bi ih bilo sramota da priznaju da su ikada u njoj bili. U stvari, otprilike polovina ljudi koji su bili na toj zabavi više ne bi razgovarali sa drugom polovinom. Otuđenja su politička, ne lična. Poljska je sada jedno od najpolarizovanijih društava u Evropi, i našli smo se na suprotnim stranama suštinske podele, one koja protiče ne samo kroz ono što je nekada bila desnica Poljske već i stara mađarska desnica, italijanska desnica, i, uz neke razlike, britanska a takođe i američka desnica.

Neki od mojih novogodišnjih gostiju su nastavili, kao što smo nastavili i moj muž i ja, da podržavaju proevropski, desni centar koji se zalagao za vladavinu zakona i za tržište – ostajući u političkim partijama koje su se manje ili više slagale sa evropskim hrišćanskim demokratama, sa liberalnim partijama Nemačke i Holandije, i sa republikanskom partijom Džona Mekejna. Neki sada sebe smatraju centralnim levičarima. Ali ostali su završili na drugačijem mestu, podržavajući nativisitičku partiju po imenu Pravo i pravda – partiju koja je dramatično odstupila od pozicije koju je držala kada je na početku vodila vladu, od 2005. do 2007, i kada je imala predsednika (nije ista stvar u Poljskoj), od 2005. do 2010.

Od tada, Pravo i pravda je prihvatila novu grupu ideja, koje ne samo da su ksenofobične i izuzetno sumnjičave prema ostatku Evrope, već i otvoreno autoritarne. Nakon što je partija osvojila mršavu većinu 2015. godine, njene vođe su prekršile ustav postavljanjem novih sudija u Ustavnom sudu. Kasnije, partija je koristila slično neustavna pravila da pokuša da napuni Vrhovni sud Poljske. Preuzela je državni javni servis, Televiziju Poljske; otpustila popularne voditelje; i počela da vodi besramnu propagandu, prožetu lažima koje su se mogle lako opovrgnuti, a sve na račun poreskih obveznika. Vlada je postala međunarodno ozloglašena kada je usvojila zakon koji zabranjuje javne rasprave o holokaustu. Iako je zakon na kraju izmenjen pod pritiskom Amerike, uživao je veliku podršku ideološke baze partije Pravo i Pravda –  novinara, pisaca i mislilaca, uključujući i neke od gostiju sa moje zabave, koji veruju da antipoljske snage žele da okrive Poljsku za Aušvic.

Ovakvi pogledi otežavaju meni i mojim novogodišnjim gostima da pričamo o bilo čemu. Ja, na primer, nisam imala ni jedan jedini razgovor sa ženom koja je nekada bila jedna od mojih najbližih prijateljica, kuma jednog mog deteta – nazovimo je Marta – posle jednog histeričnog telefonskog razgovora u aprilu 2010, par dana nakon što se avion sa tadašnjim predsednikom srušio blizu Smolenska u Rusiji. Tokom godina, u međuvremenu, Marta je postala bliska sa Jaroslavom Kačinjskim, liderom Prava i pravde, i bratom blizancem pokojnog predsednika. Redovno održava ručkove za njega u svom stanu i diskutuje o tome koga bi on trebalo da postavlja u svom kabinetu. Pokušala sam da se vidim sa njom nedavno u Varšavi, ali je odbila. Poslala mi je poruku: „O čemu bismo pričale?“ i nije se više oglasila.

Još jedna moja gošća – ona koja je pucala u vazduh – na kraju se rastala od svog muža Britanca. Sada, izgleda, provodi puno radno vreme kao internet trol, fanatično promovišući čitav dijapazon teorija zavere, od kojih su mnoge otrovno antisemitske. Tvituje o odgovornosti Jevreja za Holokaust; jednom je podelila fotografiju engleske srednjevekovne slike koja prikazuje dečaka kojeg su navodno razapeli Jevreji, uz komentar „I čude se su što su izbačeni.“ Ona prati i širi zvezdu vodilju američke alternativne desnice, čiji narativ ponavlja.

Slučajno znam da su se obe ove žene otuđile od svoje dece zbog političkih ubeđenja. Ali i to je, takođe, tipično – ova linija podele ide kroz porodice isto kao kroz grupe prijatelja. Imamo komšiju blizu Hobjelina, čiji roditelji slušaju provladinu katoličko-zavereničku radio stanicu po imenu Radio Marija. Oni ponavljaju njihove mantre, prave njihove neprijatelje svojima. „Izgubio sam majku,“ rekao mi je komšija. „Ona živi u nekom drugom svetu.“

• ADAM MIHNIK: Nacionalizam je lažan odgovor na pravo pitanje
• Evropa dobiva autoritarnu vlast

Da bih bila jasna u vezi sa svojim interesima i pristrasnostima ovde, trebalo bi da objasnim da je nešto od ovog zavereničkom razmišljanja usmereno na mene. Moj muž je bio poljski ministar odbrane godinu i po dana, u koalicionoj vladi koju je vodila Pravo i Pravda i tada prvi put nakratko osetila moć; kasnije, razišao se sa tom partijom i bio ministar spoljnih poslova sedam godina u drugoj koalicionoj vladi, koju je vodila partija desnog centra, Građanska platforma; nije se kandidovao 2015. godine. Kao novinarka i njegova žena američkog porekla, oduvek sam privlačila neku pažnju štampe. Ali nakon što je Pravo i pravda pobedila te godine, bila sam na naslovnicama dva prorežimska magazina, wSieci i Do Rzeczy – naši bivši prijatelji rade za oba – kao prikrivena jevrejska koordinatorka međunarodne štampe i tajna direktorka njihovog negativnog prikazivanja Poljske. Slične priče su se pojavljivale na večernjim vestima Televizije Poljske.

Najzad, prestali su da pišu o meni: negativna međunarodna priča o Poljskoj je postala previše raširena da bi jedna osoba, čak i jedna Jevrejka, mogla potpuno sama da je organizuje. Ipak, prirodno, ta tema se s vremena na vreme ponovo pojavi na društvenim mrežama.

U slavnom dnevniku koji je vodio od 1935. do 1944, rumunski pisac Mihail Sebastijan zabeležio je još ekstremniju promenu u svojoj zemlji. Kao i ja, Sebastijan je bio Jevrejin; kao i moji, većina njegovih prijatelja bila je u političkoj desnici. U svom dnevniku opisao je kako ih je, jednog po jednog, privukla fašistička ideologija, kao što neizbežni plamen privuče roj leptirica. Prepričao je aroganciju i samopouzdanje koje su stekli dok su se odmicali od identifikovanja kao Evropljani – ljubitelji Prusta, putnici za Pariz – i umesto toga počeli da se nazivaju Rumunima po „krvi i zemlji“. Slušao ih je kako su zapadali u zaverenička razmišljanja ili postajali opušteno okrutni. Ljudi koje je poznavao godinama vređali su ga u lice i zatim se ponašali kao da se ništa nije dogodilo. „Da li je prijateljstvo moguće,“ pitao se 1937. godine, „sa ljudima koji imaju zajednički čitav niz stranih ideja i osećanja – toliko stranih da samo treba da se pojavim na vratima i oni odjednom ućute od srama i stida?“

Ovo nije 1937. godina. Ipak, paralelna transformacija se dešava u mom sopstvenom vremenu, u Evropi u kojoj živim i u Poljskoj, zemlji čije sam državljanstvo dobila. I dešava se bez izgovora o ekonomskoj krizi kakvu je Evropa trpela tridesetih godina. Poljska ekonomija je najdoslednije uspešna u Evropi tokom protekle četvrtine veka. Čak i nakon globalnog finansijskog kolapsa 2008. godine, zemlja nije doživela recesiju. Štaviše, talas izbeglica koji je preplavio druge evropske zemlje uopšte se nije osetio. Nema migrantskih kampova, ni islamističkog terorizma, niti bilo kakvog terorizma.

Što je još važnije, iako ljudi o kojima ovde pišem, nativistički ideolozi, možda nisu svi onoliko uspešni koliko bi želeli (o čemu ću više za minut), oni nisu siromašni i ruralni, nisu ni u kom smislu žrtve političke tranzicije, i nisu osiromašena potlačena klasa. Naprotiv, oni su obrazovani, oni govore strane jezike, i oni putuju u inostranstvo – baš kao i Sebastijanovi prijatelji tridesetih godina.

Šta je uzrokovalo ovu transformaciju? Da li su neki od naših prijatelja oduvek bili prikriveni autoritarijanci? Ili su se ljudi sa kojima smo nazdravljali u prvim minutima novog milenijuma nekako promenili tokom naredne dve decenije? Moj odgovor je komplikovan, jer mislim da je objašnjenje univerzalno. Uz odgovarajuće uslove, svako društvo se može okrenuti protiv demokratije. Zaista, ako je verovati istoriji, sva društva će na kraju tako i uraditi.

Pre nego što nastavim, evo napomene, i podsetnika: sve se ovo već dešavalo. Korenite političke promene – događaji koji iznenada podele porodice i prijatelje, seku kroz društvene klase, i dramatično razmeštaju saveze – ne dešavaju se svakog dana u Evropi, ali nisu ni nečuvene. Ni približno dovoljno pažnje poslednjih godina nije dobila francuska kontroverza iz kasnog 19. veka koja je najavila mnoge debate 20. veka, i ima jasne odjeke u sadašnjosti.

Drajfusova afera je nastala 1894. godine, kada je otkriven izdajnik u francuskoj vojsci: neko je slao informacije Nemačkoj, koja je porazila Francusku četvrt veka ranije i okupirala Carsko područje Elzas-Lotaringiju. Francuska vojna obaveštajna služba je vodila istragu i tvrdila da je pronašla krivca. Kapetan Alfred Drajfus je bio Alzak, govorio je sa nemačkim akcentom i bio je Jevrejin – i stoga, u očima nekih, nije bio pravi Francuz. Kako se kasnije ispostavilo, takođe je bio nevin. Ali francuski istražitelji napravili su lažne dokaze i dali lažne izjave; kao rezultat toga, Drajfus je bio na vojnom sudu, proglašen krivim, i poslat u samicu na Đavolji otok, blizu obale Francuske Gvajane.

Kontroverza koja je usledila podelila je francusko društvo duž sada već poznatih linija. Oni koji su tvrdili da je Drajfus kriv bili su alternativna desnica – ili partija Pravo i pravda, ili Nacionalni front – svojevremeno. Oni su gurali teoriju zavere. Podržavali su ih senzacionalistički naslovi u francuskoj desničarskoj žutoj štampi, verziji desničarskog trolovanja iz devetnaestog veka. Njihov vođa je lagao da održi čast vojske; sledbenici su se držali svog uverenja u Drajfusovu krivicu – i svoju apsolutnu odanost naciji – čak i kada je ova šarada bila razotkrivena.

Drajfus nije bio špijun. Da bi dokazali nedokazivo, antidrajfusovci su morali da nipodaštavaju dokaze, zakon, pa čak i zdrav razum. Sama nauka je bila osumnjičena, i zato što je bila savremena i univerzalna i zato što je dolazila u sukob sa emocionalnim kultom nasleđa i mesta. „U svakom naučnom delu,“ napisao je jedan antidrajfusovac, ima nečeg „nepouzdanog“ i „uslovnog.“

Drajfusovci su, u međuvremenu, tvrdili da su neki principi iznad nacionalne časti, i da je bilo važno da li je Drajfus bio kriv ili ne. Iznad svega, tvrdili su, Francuska država imala je obavezu da tretira sve građane podjednako, koje god veroispovesti bili. I oni su bili patriote, ali drugačije vrste. Oni nisu shvatali naciju kao etnički klan već kao otelotvorenje niza ideala: pravde, poštenja, neutralnosti sudova. To je bila umnija vizija, apstraktnija i teža za shvatanje, ali ne i neprivlačna.

Te dve vizije nacije podelile su Francusku napola. Prštale su naravi. Započinjale su se svađe u trpezarijama Pariza. Članovi porodica prestajali su da razgovaraju, ponekad i duže od jedne generacije. Podela je nastavila da se oseća u politici 20. veka, u različitim ideologijama Višijevske Francuske i otpora. To traje i danas, u borbi između nacionalizma „Francuske za Francuze“ Marin Le Pen i Makronove šire vizije Francuske koja se zalaže za niz apstraktnih vrednosti: pravdu, poštenje, i neutralnost sudova, kao i za globalizaciju i integraciju.

Sa moje tačke gledišta, Drajfusova afera je najzanimljivija zato što je izazvana jednim jedinim čuvenim sporom (cause celebre). Samo jedan sudski spor – jedno osporavano suđenje – uvuklo je čitavu jednu državu u žučnu raspravu, stvarajući nerešive podele među ljudima koji prethodno nisu ni znali da se međusobno ne slažu. Ali to pokazuje da su izuzetno različita shvatanja onoga što se smatra „Francuskom“ već bila prisutna, čekajući da budu otkrivena. Pre dve decenije, različita shvatanja „Poljske“ mora da su već bila prisutna, samo čekajući da se pogoršaju slučajnostima, okolnostima i ličnim ambicijama.

Možda ovo nije iznenađujuće. Sve ove debate, bilo u Francuskoj 1890-ih ili u Poljskoj 1990-ih, u svojoj suštini imaju niz važnih pitanja: Ko ima pravo da definiše naciju? I ko, prema tome, ima pravo da vlada nacijom? Dugo vremena, zamišljali smo da su ta pitanja rešena – ali zašto bi ikada bila?

Monarhija, tiranija, oligarhija, demokratija – sve su one bile poznate Aristotelu pre više od 2000 godina. Ali neprosvećenu jednopartijsku državu, kakva se sada javlja širom sveta – setite se Kine, Venecuele, Zimbabvea – prvo je razvio Lenjin, u Rusiji, počev od 1917. godine. U političko-naučnim udžbenicima budućnosti, osnivač Sovjetskog Saveza neće sigurno biti zapamćen zbog svojih marksističkih uverenja, već kao izumitelj ovog upornog oblika političke organizacije. To je model koji i danas koriste mnoge svetske autokrate u povoju.

Za razliku od marksizma, lenjinistička jednopartijska država nije filozofija. Ona je mehanizam za održavanje moći. Radi zato što jasno definiše ko može da bude elita – politička elita, kulturna elita, finansijska elita. U monarhijama kao što su predrevolucionarna Francuska i Rusija, pravo na vladavinu bilo je zagarantovano aristokratiji, koja se definisala strogim pravilima odgoja i ponašanja. U savremenim zapadnjačkim demokratijama, pravo na vladavinu garantovano je, makar u teoriji, različitim oblicima konkurencije: kampanjama i glasanjem, meritokratskim testovima koji utvrđuju pristup višem obrazovanju i državnoj službi, slobodnim tržištem. Staromodne društvene hijerarhije su uglavnom deo paketa, ali u savremenoj Britaniji, Americi, Nemačkoj, Francuskoj, i doskora Poljskoj, pretpostavljali smo da je konkurencija najpravedniji i najefikasniji način da se rasporedi moć. Biznisi koji se najbolje vode trebalo bi da donose najviše novca. Najprijemčiviji i najkompetentniji političari bi trebalo da vladaju. Takmičenja između njih bi trebalo da se održavaju na ravnom terenu, da bi se obezbedio fer ishod.

Lenjinova jednopartijska država se zasnivala na drugačijim vrednostima. Svrgnula je aristokratski poredak. Ali nije postavila konkurentni model. Boljševička jednopartijska država nije bila samo nedemokratska; takođe je bila i antikonkurentna i antimeritokratska. Mesta na univerzitetima, poslovima u javnom sektoru, i ulogama u vladi i industriji nisu išla onima koji su najvredniji ili najsposobniji. Umesto toga, išla su onima koji su najodaniji. Ljudi su napredovali zato što su bili voljni da se povinuju pravilima članstva u partiji. Iako su ta pravila bila različita u različitim periodima, bila su na neki način dosledna. Uglavnom su isključivala prethodnu vladajuću elitu i njihovu decu, kao i sumnjive etničke grupe. Favorizovala su decu radničke klase. Iznad svega, favorizovala su ljude koji su glasno priznavali verovanje u načela partije, koji su prisustvovali sastancima, koji su učestvovali u javnom ispoljavanju entuzijazma. Za razliku od obične oligarhije, jednopartijska država omogućava kretanje nagore: oni koji zaista veruju mogu da napreduju. Kao što je Hana Arent napisala četrdesetih godina, najgora vrsta jednopartijske države „zamenjuje bez izuzetka sve vrhunske talente, bez obzira na njihove naklonosti, onim ludacima i budalama čiji manjak inteligencije i kreativnosti najbolje garantuje njihovu lojalnost.“

Lenjinov jednopartijski sistem je takođe prikazivao njegov prezir prema neutralnoj državi, apolitičnim javnim službenicima i objektivnim medijima. Pisao je da je sloboda štampe „obmana.“ Podsmevao se slobodi skupštine kao „ispraznoj frazi.“ Što se tiče same parlamentarne demokratije, to nije bilo ništa drugo do „mašina za potiskivanje radničke klase.“ U boljševičkoj mašti, štampa bi mogla da bude slobodna, i javne institucije bi mogle da budu poštene, tek kada ih kontroliše radnička klasa – putem partije.

Ovo ismevanje konkurentskih institucija „buržoaske demokratije“ i kapitalizma je oduvek imalo desničarsku verziju. Hitlerova Nemačka je primer koji se obično daje. Ali ima mnogo drugih. Aparthejdska Južna Afrika bila je de fakto jednopartijska država koja je korumpirala štampu i sudsku vlast da eliminiše crnce iz političkog života i da promoviše interese Afrikanera, belih Južnoafrikanaca, potomaka uglavnom holandskih naseljenika, koji nisu uspevali u kapitalističkoj ekonomiji koju je stvorilo Britansko carstvo.

U Evropi, dve takve neliberalne partije su sada na vlasti: Pravo i pravda u Poljskoj, i stranka Fides Viktora Orbana u Mađarskoj. Druge, u Austriji i Italiji, deo su koalicija u vladi ili uživaju široku podršku. Ove partije tolerišu postojanje političkih protivnika. Ali koriste sva moguća sredstva, legalna i nelegalna, da smanje sposobnost svojih protivnika da funkcionišu, i da smanje konkurenciju u politici i ekonomiji. Ne vole strane investicije i kritikuju privatizaciju, osim ako je napravljena da koristi njihovim simpatizerima. Podrivaju meritokratiju. Poput Donalda Trampa, ismevaju ideje o neutralnosti i profesionalnosti, bilo u novinarstvu ili javnoj službi. Obeshrabruju biznise da se reklamiraju u „opozicionim“ – čime misle nelegitimnim – medijima.

Primetno, jedan od prvih ukaza vlade Prava i pravde, na početku 2016. godine, bio je da se promeni zakon o javnoj službi, olakšavajući otpuštanje profesionalaca i zapošljavanje partijskih diletanata. Poljska služba spoljnih poslova takođe želi da ukine uslov da diplomate moraju da znaju dva strana jezika, što je previsoko postavljena letvica za favorizovane kandidate. Vlada je otpustila upravnike državnih preduzeća. Prethodno, ljudi na tim pozicijama imali su makar nekakvo iskustvo u vladi ili u biznisu. Sada ta radna mesta uglavnom popunjavaju članovi partije Pravo i pravda, kao i njihovi prijatelji i rođaci. Tipičan primer je Janina Gos, stara prijateljica Kačinjskog, od koje je bivši premijer nekada pozajmio veliku sumu novca, očigledno da plati medicinski tretman za svoju majku. Gos, pohlepna proizvođačica džemova i slatkog, sada je u direktorskom odboru kompanije Polska grupa Energetyczna, najveće energetske kompanije u Poljskoj, sa 40.000 zaposlenih.

• Raspad EU? Povratak granica i opasnost populizma
• Evropa je umrla

Možete nazvati ovakvu stvar mnogim imenima: nepotizam, zarobljavanje države. Ali ako tako izaberete, možete je opisati i pozitivnim terminima: ona predstavlja kraj mrskih ideja o meritokratiji i konkurenciji, principima koji, po definiciji, nikada nisu išli u korist neuspešnima. Namešten i nekonkurentni sistem zvuči loše ako želite da živite u društvu koje vode talentovani ljudi. Ali ako to nije u vašem primarnom interesu, šta mu onda fali?

Ako verujete, kao što moji stari prijatelji sada veruju, da će Poljskoj biti bolje ako njome vladaju ljudi koji zaslužuju da vladaju – zato što glasno proklamuju određenu vrstu patriotizma, zato što su odani partijskom vođi, ili zato što su, ponavljajući reči samog Kačinjskog, „bolja vrsta Poljaka“ – onda je jednopartijska država zapravo više fer nego konkurentna demokratija. Zašto bi različitim partijama bilo dozvoljeno da se nadmeću na ravnom terenu ako samo jedna od njih ima moralno pravo da formira vladu? Zašto bi se dozvoljavalo biznisima da budu konkurentni na slobodnom tržištu ako su neki od njih odani partiji i time zavređuju bogatstvo?

Ovaj impuls se pojačava, u Poljskoj kao i u Mađarskoj i mnogim drugim bivšim komunističkim zemljama, putem širenja osećaja da su pravila konkurencije pogrešna jer su reforme devedesetih bile nefer. Konkretno, dozvolile su da previše bivših komunista reciklira svoju političku moć u ekonomsku moć.

Ali ovaj argument, koji se činio tako važnim pre četvrt veka, sada deluje tanko i površno. Od barem 2005. godine, Poljsku vode isključivo predsednici i premijeri čije su političke biografije počele u antikomunističkom pokretu Solidarnost. I nema moćnog bivšeg komunističkog biznis monopola ni u Poljskoj – barem ne na nacionalnom nivou, gde je mnogo ljudi steklo novac bez posebnih političkih veza. Bolno, najprominentniji bivši komunista u poljskoj politici u ovom trenutku je Stanislav Piotrovič, član parlamenta i stranke Pravo i pravda, koji je, možda neiznenađujuće, veliki neprijatelj nezavisnosti sudstva.

Ipak, ovaj argument o nastavljanju uticaja komunizma zadržava prijemčivost za desničarske političke intelektualce moje generacije. Za neke od njih, čini se da objašnjava njihove lične neuspehe, ili prosto njihovu lošu sreću. Nije svako ko je bio disident tokom 1970-ih godina uspeo da postane premijer ili pisac bestselera ili uvaženi javni intelektualac, nakon 1989. godine. I za mnoge, ovo je izvor gorućeg prezira. Ako ste neko ko veruje da zaslužuje da vlada, onda je jaka vaša motivacija da napadate elitu, napunite sudove i potpaljujete štampu kako biste ostvarili svoje ciljeve. Prezir, zavist, i iznad svega verovanje da je „sistem“ nepravedan – ovo su važni osećaji među intelektualcima poljske desnice.

Ovo ne znači da neliberalnoj državi nedostaje istinske prijemčivosti. Ali je i dobra za neke od njenih zastupnika lično – toliko da je razdvajanje ličnih i političkih motiva izuzetno teško. To sam naučila iz priče o Jaceku Kurskom, direktoru poljske državne televizije i glavnim ideologom poljske neliberalne države. On je počeo na istom mestu, u isto vreme kao i njegov brat, Jaroslav Kurski, koji uređuje najveće i najuticajnije liberalne poljske novine. Oni su dve strane istog novčića.

Da bi se razumela braća Kurski, važno je razumeti odakle su došli: lučki grad Gdanjsk, na Baltičkom moru, gde kranovi brodogradilišta stoje kao ogromne rode nad uličnim fasadama Hanseatika. Tamo su braća Kurski stasala ranih osamdesetih, kada je Gdanjsk bio i centar antikomunističke aktivnosti u Poljskoj, i zapuštena žabokrečina, mesto gde su se intrige i dosada merile u podjednakim dozama.

U tom konkretnom trenutku, na tom konkretnom mestu, braća Kurski su se istakla. Senator Bogdan Borusevič, jedan od najvažnijih podzemnih sindikalnih aktivista tog doba, rekao mi je da je njihova škola bila naširoko poznata kao „zrewoltowane“ – u revoltu protiv komunističkog sistema. Jaroslav je predstavljao svoj razred u školskom parlamentu i bio je član grupe koja je čitala konzervativnu istoriju i literaturu. Jacek, nešto mlađi, bio je manje zainteresovan za intelektualnu borbu protiv komunizma, i sebe je smatrao aktivistom i radikalom. Kao rezultat vanrednog stanja, oba brata su otišla na marševe, uzvikivala slogane, mahala transparentima. Obojica su prvo radili u nelegalnim školskim novinama a zatim u Solidarnocs, nelegalnim opozicionim novinama sindikata Solidarnost u Gdanjsku.

U oktobru 1989. godine, Jaroslav je otišao da radi kao sekretar za štampu Leha Valense, vođe Solidarnosti, koji se, nakon izbora prve poljske nekomunističke vlade, osećao loše i zapostavljeno; u haosu koji su stvorile revolucionarne ekonomske reforme i brza politička promena, nije bilo očigledne uloge za njega. Konačno, krajem devedesetih godina, Valensa se kandidovao za predsednika i pobedio, tako što je galvanizirao ljude koju su već bili prezirali kompromise koji su pratili dogovoreni pad komunizma u Poljskoj (odluka da se ne zatvore ili kazne bivši komunisti, na primer). To iskustvo je nateralo Jaroslava da shvati da mu se nije sviđala politika, a posebno ne politika prezira: „Video sam šta biti u politici zapravo znači… užasne intrige, traženje prljavštine, prljave kampanje.“ To je takođe bio njegov prvi susret sa Kačinskim, „majstorom svega toga. U njegovom političkom razmišljanju, ne postoji slučajnost… Ako se nešto desilo, bila je to mahinacija nekoga spolja. Zavera je njegova omiljena reč.“ (Za razliku od Jaroslava, Jacek više ne razgovara sa mnom. Jedan zajednički prijatelj mi je dao njegov privatni broj mobilnog telefona; poslala sam poruku, i zatim zvala nekoliko puta i ostavljala poruke. Zvala sam ponovo i neko je zakokodakao kada sam rekla svoje ime, ponovio ga glasno i rekao „Naravno, naravno“ – prirodno da će direktor poljske televizije uzvratiti poziv. Ali nikada nije pozvao.)

Na kraju je Jaroslav dao otkaz i pridružio se novinama Gazeta Wyborcza, koje su osnovane u vreme prvih delimično slobodnih izbora u Poljskoj, 1989. godine. U novoj Poljskoj, on je mogao da pomogne da se nešto izgradi, da stvori slobodnu štampu, rekao mi je, i to je za njega bilo dovoljno. Jacek je otišao u potpuno suprotnom smeru. „Ti si idiot“, rekao je svom bratu kada je saznao da je prestao da radi za Valensu. Iako je još uvek bio srednjoškolac, Jacek je sam već bio zainteresovan za političku karijeru, i čak predložio da preuzme bratovljev posao, uz objašnjenje da niko ne bi primetio. On je oduvek bio – prema opisu njegovog brata – „fasciniran“ braćom Kačinski, spletkama, intrigama, zaverama. Iako je bio desničar, nije bio preterano zainteresovan za sjaj poljskog konzervativizma, za knjige ili debate koje su opčinjavale njegovog brata. Prijateljica oba brata mi je rekla da misli da Jacek uopšte nema nikakvu pravu političku filozofiju. „Da li je konzervativac? Mislim da nije, barem ne u strogom smislu konzervativizma. On je osoba koja želi da bude na vrhu.“ I od kasnih osamdesetih nadalje, to je ono čemu je stremio.

Da bi se opisala celokupna priča o tome šta je Jacek uradio sledeće, zahtevalo bi više od jednog novinskog članka. Na kraju se okrenuo protiv Valense, možda zato što mu Valensa nije dao posao koji je on smatrao da zaslužuje. Oženio se i razveo; tužio je bratovljeve novine nekoliko puta, i novine su tužile njega. Bio je koautor vatrene knjige i napravio je zaverenički film o tajnim silama koje su se nameračile na poljsku desnicu. Bio je član, u različitim vremenima, različitih partija i frakcija, nekad prilično marginalnih, a nekad centralističkih. Postao je član Evropskog parlamenta. Takozvani crni PR je postao njegova specijalnost. Poznato je da je pomogao da se lansira predsednička kampanja Donalda Tuska (koji je na kraju postao premijer), delom šireći glasine da je Tusk imao dedu koji je svojevoljno pristupio Vermahtu, nacističkoj armiji. Kada su ga pitali o ovoj izmišljotini, Jacek je navodno rekao maloj grupi novinara da to naravno nije tačno, ali „Ciemny lud to kupi“ – što grubo prevedeno znači „Glupi seljaci će u to poverovati.“ Boruševič ga opisuje kao „beskrupuloznog“.

Jacek nije osvojio javnu potvrdu na koju je smatrao da ima pravo jedan tinejdžerski aktivista Solidarnosti. I to je bilo ogromno razočaranje. Jaroslav kaže za svog brata: „Celog svog života, verovao je da mu sleduje sjajna karijera … da će postati premijer, da mu je suđeno da radi nešto izvanredno. Ipak sudbina je diktirala da doživljava neuspehe iznova i iznova… Zaključio je da je to ogromna nepravda.“ A naravno, Jaroslav je bio uspešan, član establišmenta.

Godine 2015, Kačinjski je izvukao Jaceka iz relativne anonimnosti u preletačkoj politici i postavio ga na mesto direktora državne televizije. Otkad je došao na Televiziju Poljska, mlađi Kurski je promenio stanicu do granice neprepoznatljivosti, tako što je otpustio najpoznatije novinare i radikalno preorijentisao politiku stanice. Iako stanicu finansiraju poreski obveznici, vesti koje objavljuje čak više i ne pokušavaju da deluju objektivno ili neutralno. U aprilu ove godine, recimo, stanica je napravila reklamu za sebe. Prikazan je isečak sa pres konferencije; vođu opozicione partije, Gžegoža Shetinu, pitaju šta je njegova partija postigla tokom osam godina svoje vladavine, od 2007. do 2015. godine. Shetina zastaje i mršti se; video se usporava i završava. Kao da nije imao ništa da kaže.

U stvarnom događaju, Shetina je pričao nekoliko minuta i naveo brojna dostignuća, od masovne gradnje puteva do ruralnih investicija i napredovanja u inostranoj politici. Ali ovaj namešteni video je bio tako uspešan da je nekoliko dana ostao pinovan na vrh Tviter fida Televijizije Poljska. Pod Pravom i pravdom, državna televizija ne samo da pravi državnu propagandu; ona slavi činjenicu da to radi. Ne samo da izvrće informacije; veliča tu prevaru.

Jacek – uskraćen za poštovanje toliko godina – konačno ima svoju osvetu. Tačno je tamo gde smatra da treba da bude: u centru pažnje, radikal koji baca figurativni Molotovljev koktel u masu. Neliberalna jednopartijska država mu savršeno odgovara. I ako komunizam više nije dostupan kao pravi neprijatelj za borbu njemu i njegovim kolegama, onda će morati da pronađe nove neprijatelje.

Od Orvela do Kestlera, evropski pisci 20. veka bili su opsednuti idejom Velike Laži. Ogromne ideološke konstrukcije kakve su bili komunizam i fašizam, posteri koji zahtevaju odanost Partiji Vođe, braonkošuljaši i crnokošuljaši koji marširaju u formaciji, parade sa bakljama, teror policije – ove Velike Laži bile su toliko apsurdne i neljudske, da je bilo nužno uporno nasilje da bi se nametnule i pretnja nasiljem da bi se održale. Nužno je bilo prisilno obrazovanje, potpuna kontrola sve kulture, politizacija novinarstva, sporta, književnosti i umetnosti.

Suprotno tome, polarizirajući politički pokreti Evrope 21. veka zahtevaju mnogo manje od svojih pristalica. Ne traže verovanje u potpuno razvijenu ideologiju, a time i ne zahtevaju nasilje ni teror policije. Oni ne primoravaju ljude da veruju da je crno belo, da je rat mir, i da su državne farme postigle 1000 procenata planirane proizvodnje. Većina njih ne koristi propagandu koja je u suprotnosti sa svakodnevnom stvarnošću. Ali ipak svi oni zavise, ako ne od Velike Laži, onda od onoga što mi je istoričar Timoti Snajder jednom rekao da bi trebalo da se zove Srednja Laž, ili možda šaka Srednjih Laži. Da preformulišem, svi oni ohrabruju svoje sledbenike da se uključe, makar na neko vreme, u alternativnu realnost. Ponekad se ta alternativna realnost razvije organski; a češće, pažljivo se formuliše, uz pomoć savremenih marketinških tehnika, segmentacije publike, i kampanja na društvenim mrežama.

Amerikanci su naravno upoznati sa načinima na koje laž može da poveća polarizaciju i raspali ksenofobiju: Donald Tramp je ušao u američku politiku na leđima birtherism-a, pogrešne premise da predsednik Barak Obama nije rođen u Americi – teorija zavere čija je moć u to vreme bila ozbiljno potcenjena, i koja je utabala put za druge laži, od „meksičkih silovatelja“ do „Picagejta“. Ali u Poljskoj, a i u Mađarskoj, sada imamo primere onoga što se dešava kada Srednju Laž – teoriju zavere – propagira prvo politička partija kao centralnu tačku u svojoj izbornoj kampanji, a zatim vladajuća partija uz punu snagu savremenog, centralizovanog aparata iza sebe.

U Mađarskoj, laž je neoriginalna: to je verovanje, koje dele ruska vlada i američka alternativna desnica, u nadljudske moći Džordža Soroša, mađarskog milijardera koji je navodno u zaveri da sruši naciju kroz namerni uvoz migranata, čak iako takvi migranti ne postoje u Mađarskoj.

U Poljskoj, makar je laž sui generis. To je teorija zavere o Smolensku: verovanje da je zločinačka zavera srušila predsednikov avion u aprilu 2010. godine. Priča ima posebnu snagu u Poljskoj jer je pad imao sablasne istorijske odjeke. Predsednik koji je poginuo, Leh Kačinjski, putovao je na komemoraciju masakra u Katinu, mestu gde je 1940. godine Staljin pobio više od 21.000 Poljaka – veliki deo elite te zemlje. Na desetine viših vojnih lica i političara bili su takođe u avionu, od kojih su mnogi bili moji prijatelji. Moj muž veruje da je znao sve u avionu, uključujući i osoblje aviona.

Ogroman talas emocija je usledio nakon nesreće. Nekakva histerija preplavila je naciju, nešto kao ludilo koje je obuzelo Sjedinjene Države nakon 11. septembra. Televizijski spikeri su nosili crne florove; prijatelji su se okupili u našem stanu u Varšavi da razgovaraju o istoriji koja se ponavlja u toj tamnoj, vlažnoj ruskoj šumi. U početku je delovalo da je tragedija ujedinila zemlju. Naposletku, političari iz svake veće partije bili su u avionu, i ogromne sahrane su se održavale u mnogim gradovima. Čak je i Vladimir Putin, tadašnji ruski premijer, delovao potreseno. Otišao je u Smolensk da se sretne sa Tuskom, tadašnjim poljskim premijerom, u večeri pada aviona. Narednog dana, jedan od ruskih najgledanijih televizijskih kanala prenosio je Katyn, emotivni i vrlo antisovjetski poljski film koji je režirao Andžej Vajda, najveći režiser zemlje. Ništa slično tome nikada nije bilo prikazano tako široko u Rusiji, ni pre ni posle toga.

Ali udes nije ujedinio ljude. Niti je to učinila istraga njegovog uzroka.

Ekipe poljskih stručnjaka bile su na terenu istog dana. Dale su sve od sebe da identifikuju tela, od kojih su mnoga bila samo pepeo. Ispitali su olupinu. Kada je crna kutija pronađena, počeli su da transkribuju snimak iz kokpita. Istina, kako je počelo da isplivava na površinu, nije bila utešna za partiju Pravo i pravda, niti za njenog vođu, brata blizanca pokojnog predsednika. Avion je kasnio sa poletanjem; predsednik je verovatno bio u žurbi da sleti, zato što je hteo da iskoristi put da započne svoju kampanju za novi mandat. Bila je gusta magla u Smolensku, koji nije imao pravi aerodrom, već samo pistu za sletanje u šumi; piloti su razmatrali da okrenu avion, što bi značilo da se moraju voziti nekoliko sati do ceremonije. Nakon što je predsednik obavio kratak telefonski razgovor sa svojim bratom, njegovi savetnici su očigledno pritiskali pilota da sleti. Neki od njih, protivno protokolu, ušetali su u kokpit tokom leta. Takođe protivno protokolu, komandant ratnog vazduhoplovstva je došao i seo pored pilota. „Zmieścisz się śmiało” – „Uspećete, budite smeli,“ rekao je. Nakon nekoliko sekundi, avion se sudario sa vrhovima breza, prevrnuo se i udario u zemlju.

U početku, izgleda da je Jaroslav Kačinjski verovao da je udes bio nesrećan slučaj. „Vi ste krivi i tabloidi su krivi,“ rekao je mom mužu, tadašnjem ministru spoljnih poslova, koji ga je obavestio o udesu. Time je mislio da je kriva vlada jer je, iz straha od populističkog novinarstva, odbila da kupi nove avione. Ali kako se istraga razvijala, njena otkrića mu se nisu dopala. Sa avionom je bilo sve u redu.

Možda, kao što se toliko ljudi oslanja na teorije zavere da bi pronašli smisao u nasumičnim tragedijama, Kačinjski prosto nije mogao da prihvati da je njegov voljeni brat poginuo besmisleno; možda nije mogao da prihvati čak i težu činjenicu da su dokazi ukazivali na to da su Leh i njegov tim pritiskali pilote da slete, i tako izazvali nesreću. Ili možda, poput Donalda Trampa, uvideo je kako bi teorija zavere mogla da mu pomogne da stekne moć.

Odluka da se stavi teorija zavere u srce vladine politike bila je izvor autoritarističkih poteza koji su usledili.

Kao što je Tramp koristio birtherism i izmišljenu pretnju kriminala imigranata da bi motivisao svoje glavne pristalice, Kačinjski je iskoristio tragediju kod Smolenska da galvanizuje svoje pratioce, i da ih ubedi da ne veruju vladi i medijima. Ponekad je implicirao da je ruska vlada oborila avion. U drugim prilikama, krivio je bivšu vladajuću partiju, sada najveću opozicionu partiju, za smrt svog brata: „Uništili ste ga, ubili ste ga, vi ste šljam!“, vikao je jednom u skupštini.

Nijedna od njegovih optužbi se, ipak, ne može dokazati. Možda da bi se malo distancirao od laži koje su morale biti izgovorene, prepustio je posao promovisanja teorije zavere jednom od svojih najstarijih i najčudnijih drugova. Antoni Macerevič je iz generacije Kačinjskog, dugogodišnji antikomunista, doduše sa neobičnim prijateljima i navikama. Njegov čudan pogled i njegove opsesije – rekao je da smatra da je knjiga „Protokoli sionskih mudraca“ verodostojan dokument – dovele su partiju Pravo i pravda da u predizbornoj kampanji 2015. godine da obećanje: Macerevič definitivno neće postati ministar odbrane.

Ali čim je partija pobedila, Kačinjski je pregazio obećanje i postavio Macereviča na funkciju. Macerevič je momentalno počeo da institucionalizuje laž o Smolensku. Napravio je novu istražnu komisiju koju su činili čudaci, među kojima su bili jedan etnomuzikolog, jedan pilot u penziji, jedan psiholog, jedan ruski ekonomista, i drugi ljudi koji nisu imali nikakvo znanje o avionskim nesrećama. Prethodni zvanični izveštaj je bio uklonjen sa vladine internet stranice. Policija je dolazila u domove avio stručnjaka koji su svedočili tokom prve istrage, ispitivala ih, i konfiskovala njihove računare. Kada je Macerevič otišao u Vašington da se sastane sa svojim američkim kolegama u Pentagonu, prva stvar koju je uradio bila je postavljanje pitanja da li američka obaveštajna služba ima neke tajne informacije o Smolensku. Rečeno mi je da je reakcija bila opšta zabrinutost za mentalno stanje ministra.

Kada su, nekoliko nedelja nakon izbora, evropske institucije i grupe za ljudska prava počele da odgovaraju na poteze vlade Prava i pravde, oni su se fokusirali na podrivanje sudova i javnih medija, Nisu se fokusirali na institucionalizaciju teorije zavere o Smolensku, što je, iskreno, za ljude sa strane prosto previše bizarno za razumevanje. Ipak, odluka da se postavi fantazija u srce vladine politike zaista jeste bio izvor autoritarističkih poteza koji su usledili.

Iako Macerevičeva komisija nikada nije proizvela verodostojno alternativno objašnjenje za udes, laž o Smolensku je postavila moralne temelje za druge laži. Oni koji su mogli da prihvate ovu opširnu teoriju bez ikakvih dokaza mogli su da prihvate bilo šta. Mogli su da prihvate, na primer, prekršeno obećanje da se Macerevič ne postavi u vladu. Mogli su da prihvate – iako je Pravo i pravda navodno „patriotska“ i antiruska partija – Macerevičevu odluku da otpusti mnoge od najviših vojnih komandira u zemlji, da otkaže ugovore o oružju, da promoviše ljude sa čudnim ruskim vezama, da izvrši upad u prostorije NATO-a u Varšavi usred noći. Ta laž je takođe dala pešadiji ekstremne desnice ideološku osnovu za tolerisanje drugih prekršaja. Kakve god greške da partija napravi, kakve god zakone da prekrši, makar će „istina“ o Smolensku konačno biti ispričana.

Teorija zavere o Smolensku, poput mađarske teorije zavere o migrantima, služila je još jednoj svrsi: mlađoj generaciji koja se nije sećala komunizma, i društvu gde su bivši komunisti uglavnom nestali iz politike, nudila je novi razlog da ne veruje političarima, poslovnim ljudima i intelektualcima koji su isplivali iz muka devedesetih i sada su vodili zemlju. Još bitnije, nudila je sredstvo za definisanje nove i bolje elite. Nije bilo potrebe za konkurencijom, ili za ispitima, ili za biografijama punim dostignuća. Svako ko prizna verovanje u laž o Smolensku je po definiciji istinski patriota – i, posledično, mogao bi i da se kvalifikuje za posao u vladi.

Emocionalna privlačnost teorije zavere je u njenoj jednostavnosti. Ona objašnjava kompleksne fenomene, pokriva slučajnosti i nesreće, nudi onome ko veruje zadovoljavajući osećaj da ima poseban, privilegovani pristup istini. Ali – opet – veoma je teško razdvajanje privlačnosti zavere od načina na koji ona utiče na karijere onih koji je promovišu. Za one koji postaju čuvari jednopartijske države, za one koji ponavljaju i promovišu zvanične teorije zavere, prihvatanje ovih jednostavnih objašnjena takođe donosi još jednu nagradu: moć.

Maria Šmit nije bila na mojoj novogodišnjoj zabavi, ali je poznajem jako dugo. Pozvala me je na otvaranje muzeja Terror Haza – Kuća terora – u Budimpešti 2002. godine, i od tada sam sa njom manje ili više u komunikaciji. Muzej, kojim ona upravlja, istražuje istoriju totalitarizma u Mađarskoj i, kada se otvorio, bio je jedan od najinovativnijih novih muzeja u istočnoj polovini Evrope.

Od dana otvaranja, takođe je imao oštre kritike. Mnogim posetiocima se nije svidela prva soba, koja na jednom zidu ima panel televizora koji emituju nacističku propagandu, a na suprotnom zidu ima panel televizora koji emituju komunističku propagandu. Godine 2002. je i dalje bilo šokantno videti poređenje dva režima, iako je možda sada malo manje šokantno. Drugi su smatrali da je muzej dao nedovoljnu težinu i prostor zločinima fašizma, iako su komunisti vodili Mađarsku daleko duže nego nacisti, tako da ima više da se prikaže. Meni se svidela činjenica da muzej prikazuje obične Mađare koji sarađuju sa oba režima, što sam mislila da će pomoći Mađarskoj da razume svoju odgovornost za sopstvenu politiku, i izbegne usku nacionalističku zamku svaljivanja problema na druge.

Protesti Jobika u Mađarskoj

Ipak, upravo je u usku nacionalističku zamku Mađarska i upala. Okasnelo obračunavanje Mađarske sa svojom komunističkom prošlošću – podizanje muzeja, održavanje komemoracija, prozivanje krivaca – nije pomoglo, kao što sam ja mislila da hoće, da se utvrdi poštovanje prema vladavini zakona, prema ograničenjima države, prema pluralizmu. Naprotiv, 16 godina nakon otvaranja muzeja Terror Haza, vladajuća partija Mađarske ne poštuje nikakva ograničenja. Otišla je mnogo dalje od Prava i pravde u politizaciji državnih medija i uništavanju privatnih medija, postižući ovo drugo izdavanjem pretnji i blokiranjem pristupa reklamiranju. Stvorila je novu biznis elitu koja je lojalna Orbanu. Jedan mađarski biznismen, koji je želeo da ostane anoniman, rekao mi je da ubrzo nakon što je Orban preuzeo vladu, stari prijatelji režima zahtevali su da im taj biznismen proda svoju kompaniju po niskoj ceni; kada je odbio, organizovali su „poreske inspekcije“ i druge oblike uznemiravanja, kao i kampanju zastrašivanja koja ga je primorala da unajmi telohranitelje. Na kraju je prodao svoje imanje u Mađarskoj i napustio zemlju.

Kao i poljska vlada, mađarska država promoviše Srednju Laž: rasplamsava propagandu koja svaljuje probleme Mađarske na nepostojeće muslimanske migrante, Evropsku uniju, i kao što je pomenuto, Džordža Sorosa. Šmit – istoričarka, naučnica, i kustoskinja muzeja – jedna je od osnovnih autorki te laži. Ona povremeno objavljuje duge, ljutite blog postove u kojima žustro piše protiv Sorosa; protiv budimpeštanskog Centralnoevropskog univerziteta koji je osnovan njegovim novcem; i protiv „levičarskih intelektualaca“, čime izgleda misli uglavnom na liberalne demokrate, od levog centra do desnog centra.

Ironije i paradoksa u njenoj životnoj priči ima napretek. Šmit je osnovni uživalac mađarske navodno pokvarene tranzicije; njen pokojni muž se obogatio na postkomunističkom tržištu nekretninama, zahvaljujući čemu ona živi u spektakularnoj kući u Budimskim brdima. Iako je vodila kampanju koja je osmišljena da podriva Centralnoevropski univerzitet, njen sin je tamo diplomirao. I iako zna vrlo dobro šta se desilo u njenoj zemlji tokom 1940-ih godina, ona je pratila, stavku po stavku, pravila Komunističke partije kada je preuzela Figyelo, ugledni mađarski časopis: izgurala je nezavisne izveštače i zamenila ih pouzdano provladinim autorima.

Figyelo je i dalje „privatno vlasništvo.“ Ali nije teško shvatiti ko podržava taj časopis. Izdanje koje je pokrivalo napad na mađarske NVO – na naslovnici su vizuelno izjednačeni sa Islamskom državom – takođe je sadržalo i desetak stranica reklama koje je platila vlada, za Mađarsku narodnu banku, državnu blagajnu, državnu antisorosevsku kampanju. To je savremeni oblik provladine štampe jednopartijske države, upotpunjen istim podrugljivim, ciničnim tonom koji su komunistička izdanja nekada koristila.

Šmit je pristala da razgovara sa mnom, pošto me je nazvala „arogantnom i neznalicom“, samo ako ću da saslušam njene prigovore na članak koji sam bila upravo napisala za Vašington post. Na ovaj poziv odletela sam u Budimpeštu. Naravno, ono čemu sam se nadala – zanimljiv razgovor – ispostavilo se nemogućim. Šmit priča odličan engleski, ali mi je rekla da želi da koristi prevodioca. Dovela je prilično prestravljenog mladića koji je, sudeći po transkriptima, izostavio delove onoga što je ona rekla. I iako me zna skoro dve decenije, tresnula je snimač zvuka na sto, što sam ja shvatila kao znak nepoverenja.

Zatim je nastavila da ponavlja iste argumente koji su se pojavljivali u postovima na njenom blogu. Kao svoj glavni dokaz da Džordž Soros „poseduje“ Demokratsku stranku u SAD, citirala je jednu epizodu emisije Saturday Night Live („Uživo subotom uveče“). Kao dokaz da je SAD „kolonizatorska sila zasnovana na okoreloj ideologiji,“ citirala je govor Baraka Obame u kom je pomenuo da je jedna mađarska fondacija predložila izgradnju statue u čast Balinta Homana, čoveka koji je napisao antijevrejske zakone Mađarske tokom tridesetih i četrdesetih godina. Ponovila je svoju tvrdnju da imigracija predstavlja strašnu pretnju Mađarskoj, i iznervirala se kada sam je pitala, nekoliko puta, gde su svi ti imigranti. „U Nemačkoj su,“ konačno je pukla, tvrdeći da će Nemci na kraju primorati Mađarsku da „primi nazad te ljude.“

Šmit je otelotvorenje onoga što je bugarski pisac Ivan Krastev nedavno opisao kao želju mnogih istočnih i srednjih Evropljana da „se otresu kolonijalne zavisnosti koja se podrazumeva u samom projektu vesternizacije,“ da bi se oslobodili poniženja što su bili imitatori, sledbenici Zapada umesto da budu osnivači. Šmit mi je rekla da se zapadni mediji, verovatno uključujući i mene, „sa nipodaštavanjem obraćaju onima ispod sebe kao što je to bio slučaj u kolonijama.“ Zapadnjačka priča o mađarskom antisemitizmu, korupciji, i autoritarizmu je „kolonijalizam.“ Ipak uprkos tome što je posvećena jedinstvenosti Mađarske i promociji „mađarstva“, pozajmila je dobar deo svoje ideologije od Breitbart News-a, sa sve karikaturalnim opisom američkih univerziteta i podrugljivim šalama o „transseksualnim toaletima.“ Čak je pozvala Stiva Benona i Majla Janopulosa u Budimpeštu.

Slušajući je, postala sam ubeđena da nikada nije postojao trenutak kada su se pogledi Marije Šmit „promenili.“ Ona se nikada nije okrenula protiv liberalne demokratije, zato što nikada nije ni verovala u nju, ili makar nikada nije mislila da je uopšte tako bitna. Za nju, protivotrov za komunizam nije demokratija već antidrajfusovska vizija nacionalnog suvereniteta. I ako nacionalni suverenitet dobije oblik države čija se elita ne definiše prema talentu već prema „patriotizmu“ – što u praksi znači prema volji da igraju po Orbanovim pravilima – ona nema ništa protiv.

Njen cinizam je dubok, Soroseva podrška sirijskim izbeglicama ne može biti filantropija; mora dolaziti iz duboke želje da uništi Mađarsku. Ni politika Angele Merkel u vezi sa izbeglicama ne može proizilaziti iz želje da se pomogne ljudima, „Ja mislim da je to proseravanje,“ rekla je Šmit. „Rekla bih da je ona htela da dokaže da su Nemci, ovog puta, dobri ljudi. I da mogu da pridikuju svima o humanizmu i moralnosti. Nije bitno Nemcima o čemu će da pridikuju ostatku sveta; samo moraju pridikovati.“

Jasno je da Srednja Laž radi posao za Orbana – baš kao što je radila za Donalda Trampa – ako ništa drugo, onda zato što fokusira svetsku pažnju na svoju retoriku umesto na svoje postupke. Šmit i ja smo provele većinu svog neprijatnog dvočasovnog razgovora raspravljajući se o besmislenim pitanjima: Da li Džordž Soros poseduje Demokratsku stranku? Da li su nepostojeći imigranti, koji uopšte i ne žele da žive u Mađarskoj, pretnja naciji? Nismo provele nimalo vremena pričajući o uticaju Rusije u Mađarskoj, koji je sada veoma jak. Nismo pričale o korupciji, niti o bezbroj načina (dokumentovano Fajnenšel tajmsom i drugima) na koji su se Orbanovi prijatelji okoristili o evropske subvencije i zakonodavne mađioničarske trikove. (Vladajuća partija koja je politizovala svoje sudove i potisnula medije je partija kojoj je mnogo lakše da krade.)

Niti sam, na kraju, saznala mnogo o samoj Šmit. Neki u Budimpešti veruju da nju motiviše težnja ka bogatstvu i moći. Žužana Selenji, članica parlamenta koja je nekada pripadala Fidesu, Orbanovoj partiji, ali je sada nezavisna, bila je jedna od nekoliko ljudi koji su mi rekli da „niko ne može da bude bogat u Mađarskoj a da nema nekakve veze sa premijerom.“ Zahvaljujući Orbanu, Šmit nadgleda muzej i par istorijskih instituta, i to joj daje jedinstvenu mogućnost da oblikuje način na koji Mađari pamte svoju istoriju, što ona sa uživanjem radi. Možda ona stvarno veruje da se Mađarska suočava sa strašnom, egzistencijalnom pretnjom u obliku Džordža Soroša i nekakvim nevidljivim Sirijcima. Ili je možda podjednako cinična u vezi sa sopstvenom stranom i svojim protivnicima, i sve je jedna kompleksna igra.

Ono što se desilo nakon što sam je intervjuisala daje nagoveštaj: bez moje dozvole, Šmit je na svom blogu objavila veoma izmenjeni transkript, koji je bio konfuzno predstavljen kao da je ona intervjuisala mene. Taj transkript se takođe pojavio na zvaničnoj internet stranici mađarske Vlade, na engleskom jeziku. (Pokušajte da zamislite da Bela kuća objavljuje transkript razgovora između, recimo, upravnika instituta Smitsonijan i inostranog kritičara Trampa i razumećete koliko je ovo čudno.) Ali, naravno, intervju nije vođen u moju korist. Bila je to predstava, napravljena da dokaže drugim Mađarima da je Šmit lojalna režimu i da je voljna da ga brani. Što i jeste.

Ne tako davno, u jednom ribljem restoranu na jednom ružnom trgu jedne divne noći u Atini, opisala sam svoju novogodišnju zabavu 1999. godine jednom grčkom politikologu. Tiho mi se smejao. Ili zapravo, smejao se sa mnom; nije hteo da bude nepristojan. Ali ovo što sam nazivala polarizacijom nije bilo ništa novo. „Liberalni momenat nakon 1989. godine – to je bila slučajnost“, rekao mi je Statis Kalivas. Polarizacija je normalna. Još preciznije, dodala bih, skepticizam u vezi sa liberalnom demokratijom je takođe normalan. A privlačnost autoritarizma je večna.

Kalivas je, između ostalog, autor nekoliko poznatih knjiga o građanskim ratovima, uključujući grčki građanski rat tokom 1940-ih godina, koji je bio jedan od mnogih trenutaka u evropskoj istoriji kada su radikalno divergentne političke grupe uzele oružje u ruke i počele da se međusobno ubijaju. Ali građanski rat i građanski mir su relativni izrazi u Grčkoj i u najboljim vremenima. Razgovarali smo baš kada su neki grčki intelektualci imali centralističke momente. Odjednom je postalo moderno da se bude „liberal,“ kako su mi rekli mnogi ljudi u Atini, čime su mislili ni komunista ni autoritarijanac, ni ekstremni levičar, poput vladajuće partije Sirize, niti ekstremni desničar, poput njenog koalicionog partnera, Nezavisnih Grka. Inovativni mladi ljudi su se nazivali „neoliberalima,“ usvajajući izraz koji je bio anatemisan samo par godina ranije.

Ali čak i najoptimističniji centralisti nisu bili ubeđeni da će ta promena potrajati. „Preživeli smo levičarske populiste“, nekoliko ljudi mi je setno reklo, „i sada se spremamo za desničarske populiste.“ Žučna rasprava se dugo vodila o imenu i statusu Makedonije, bivše jugoslovenske republike koja se graniči sa Grčkom; ubrzo nakon mog odlaska, grčka vlada je izbacila neke ruske diplomate zato što su pokušavali da podgreju antimakedonsku histeriju na severu zemlje. Kakvu god ravnotežu da postigne vaša zemlja, uvek postoji neko, u zemlji ili inostranstvu, ko ima razloge da je poremeti.

Makedonija se još uvek bori da se Dogovor sa Grčkom o imenu usvoji u Parlamentu (na fotografiji Skoplje)

To je koristan podsetnik. Mi Amerikanci, sa svojom moćnom osnivačkom pričom, ili neobičnim strahopoštovanjem prema svom Ustavu, svojom relativnom geografskom izolacijom, i svoja dva veka ekonomskog uspeha, oduvek smo bili ubeđeni da liberalna demokratija, kada se jednom uspostavi, ne može da se promeni. Američka istorija se priča kao priča o uspehu, uvek napred i naviše, sa građanskim ratom kao nekakvim trzajem u sredini, preprekom koja je prevaziđena. U Grčkoj, istorija se ne čini linearnom već kružnom. Postoji liberalna demokratija i postoji oligarhija. Pa je onda tu opet liberalna demokratija. Onda je tu inostrani prevrat, pa pokušaj komunističkog puča, pa građanski rat, i onda postoji diktatura. I tako dalje, od vremena Atinske republike.

Istorija se čini kružnom i u drugim delovim Evrope. Podela koja je razorila Poljsku je upadljivo slična podeli koja je podelila Francusku u jeku Drajfusove afere. Jezik koji je koristila evropska radikalna desnica – zahtevanje „revolucije“ protiv „elite“, snovi o „čišćenju“ nasilja i apokaliptični kulturološki sudar – sablasno je sličan jeziku koji je nekada koristila evropska radikalna levica. Prisustvo nezadovoljnih, neispunjenih intelektualaca – ljudi koji osećaju da pravila nisu fer i da pogrešni ljudi imaju uticaj – nije čak ni jedinstveno evropsko. Moises Naim, pisac iz Venecuele, posetio je Varšavu par meseci nakon što je partija Pravo i pravda došla na vlast. Pitao me je da opišem nove poljske vođe: Kakvi su, kao ljudi? Dala sam mu neke prideve – besni, osvetoljubivi, prezirni. „Zvuče baš kao čavisti,“ rekao mi je.

Zapravo, rasprava o tome ko ima pravo da vlada nikada nije gotova, posebno u eri kada su ljudi odbacili aristokratiju, i više ne veruju da se vladavina nasleđuje rođenjem ili da je vladajuća klasa bogom data. Neki od nas, u Evropi i Severnoj Americi, prihvatili su ideju da su razni oblici demokratije i ekonomske konkurencije najpoštenija alternativa nasleđenoj ili bogom datoj moći.

Ali nije trebalo da budemo iznenađeni – nije trebalo da JA budem iznenađena – kada su bili iskušani principi meritokratije i konkurentnosti. Demokratija i slobodno tržište mogu proizvesti nezadovoljavajuće ishode, na kraju krajeva, posebno kada su loše regulisani, ili kada niko ne veruje onima koji ih regulišu, ili kada ljudi ulaze u takmičenje sa veoma različitih startnih pozicija. Pre ili kasnije, gubitnici na takmičenju će uvek dovesti u pitanje vrednost samog takmičenja.

Još konkretnije, principi konkurencije, čak i kada ohrabruju talenat i stvaraju napredak, ne odgovaraju nužno na dublja pitanja o nacionalnom identitetu, niti zadovoljavaju ljudsku težnju da pripadaju moralnoj zajednici. Autoritarna država, ili čak poluautoritarna država – jednopartijska država, neliberalna država – nudi to obećanje: da će nacijom vladati najbolji ljudi, dostojni ljudi, članovi partije, verujući u Srednju Laž. Može biti da demokratija mora da se iskrivi ili da se biznis korumpira ili da se unište sistemi sudstva da bi se postigla takva država. Ali ako verujete da ste vi jedan od tih ljudi koji su dostojni, vi ćete to uraditi.

* Tekst iz The Atlantica prevela Tijana Veljković