Zašto diktatori vole izbore? Na to staro pitanje treba ponovo dati odgovor sada kada  će  Abdel Fattah al-Sisi da pobedi na izborima u Egiptu ovog meseca, a sledećeg predsednik Bashar al-Assad biti ponovo izabran u Siriji.  Hoće li dobiti 90 odsto glasova podrške ili će se zadržati na sigurnih 80 odsto, poput starog bolesnog Abdelaziza Bouteflike, koji je pokupio sićušnih 81,5 odsto glasova u Alžiru?

Sigurno će Sisi biti nagrađen sa najmanje 82 odsto glasova kako bi pokazao da nije Bouteflika. Što se Assada tiče, visoki procenat od 90 odsto glasova se može predvideti, mada s obzirom na to da 2,5 miliona sirijskih izbeglica živi van zemlje, to bi moglo malo poljuljati kredibilitet celog procesa. Ipak, ima samo dva protiv kandidata, obojica su poslanici u aktuelnom parlamentu i ko zaista očekuje da će se vladavina Assadove porodice, nakon 44 godine završiti u junu? Dakle, nema neizvesnosti u Kairu i Damasku.

Istina je, naravno, da Sisi i Assad nisu na vlasti jer im treba podrška birača. Bivši egipatski general vojske – zvanično je napustio armiju kako bi mogao da se kandiduje na izborima ovog meseca – mora da zaštiti ogromno ekonomsko  carstvo egipatske vojske i investicije njegoovih vojnih generala u energiju, kompanije flaširane vode, nekretnine, tržne centre i prodavnice nameštaja.

Zato Sisi veruje da bi bilo “neprikladno” da civili imaju kontrolu  nad vojnim budžetom i zato on želi novu klauzulu u egipatskom Ustavu vezanu za ovu temu.

Assad, s druge strane, želi da osigura da su ženevski mirovni razgovori – čiji je cilj formiranje  “prelazne” vlade u Damasku - mrtvo slovo na papiru. Ako je on reizabrani predsednik sledećeg meseca – a ovde zaista nema mesta za “ako” – kako se onda može formirati “prelazna” vlada? S obzirom na to da, prema novom izbornom zakonu, kandidat za predsednika Sirije može da bude samo neko ko je živeo u Siriji 10 godina pre izbora, a ni jedan od Assadovih spoljnih kritičara to nije, jasno je da neće biti iznenađenja ako osvoji preko 90 odsto glasova.

Na kraju krajeva, Assadove jedinice pobeđuju u civilnom ratu u Siriji, u kojem je verovatno oko 150.000 muškaraca, žena i dece ubijeno, mada ta statistika može biti sumnjiva kao i rezultati izbora. Cinizam obično prati arapske izbore, ali je uvek moguće potceniti popularnost patrijarhalnih likova koji dolaze na vlast. Milioni Egipćana podržavaju Sisija i njegov vojni udar protiv prvog izabranog predsednika Mohameda Morsija, čiji je rezultat na izborima – 51,7 odsto glasova – po diktatorskim standardima poprilično patetičan.

Sisi je osigurao da Muslimansko bratstvo, kojem je pripadao Morsi, sada bude zabranjeno kao  “teroristička organizacija”. Zapravo, i Assad i Sisi tvrde da se – kao Bush, Blair i druge značajne istorijske ličnosti iz naše skorašnje prošlosti – bore “u ratu protiv terora”.

Tako naše zapadne fantazije pomažu režimima Bliskog Istoka. Nije slučajno što je Tony Blair – koji još uvek brblja o opasnostima od islamskog “fundamentalizma” – dao svoju podršku Sisijevom vojnom udaru i budućem predsedavanju i čak pokazao skroman entuzijazam za Assada kojem je dozvoljeno da ostane na vlasti tokom “neke vrste mirnog prelaska na novi Ustav”. Imati Blerovu podršku se negde može smatrati ozbiljnim korakom unazad – ali ne u nekim delovima arapskog sveta.

Niti trebamo zaboraviti našu malu hipokriziju. John Kerry, čijoj osudi ruske aneksije Krima po tišini može da konkuriše  izraelska aneksija Golana i oduzimanje ukradene zemlje, veruje da je farsa  Assadovo održavanje izbore za vreme rata – ali da  je ključno da Ukrajina održi izbore u trenutku kada su gradovi na istoku zemlje potpuno van kontrole aktuelne vlasti. I američki predsednik koji je mogao da čestita predsedniku Avganistana Hamidu Karzaiju na njegovoj poslednjoj lažnoj pobedi na izborima teško da će propustiti da pošalje dore želje Sisiju kada pobedi u Egiptu – poruku koja će, siguran sam, stići upakovana u veliki entuzijazam da će u novoj ulozi vratiti zemlju na put tranzicije ka  “demokratiji”.

Sisi, a možda i Assad, mogu biti sigurni u tajnu podršku zapada ukoliko štite – ili bar ne izazivaju – Izrael. Što je razlog  izjava naših diplomata o mogućoj “potrebi” nastavka Assadovog predsednikovanja. Činjenicu da je Sisi Bratstvo pretvorio u Al Kaidu i “terror” – bez ijednog dokaza – nije uznemirila Zapad.

Niti se iko žalio kada su diplomate iz Bejruta stigle u Damask, bez buke, naravno, u nadi da će obnoviti prijateljstvo sa Assadovim režimom.  Vredi upamtiti da je ne tako davno, isti taj režim primao i “isporučene” zatvorenike u ime Amerikanaca i podvrgavao ih je grubom tretmanu u ćelijama dok ih je ispitivao o njihovom anti-američko, “terorizmu”.  Takođe su vredna podsećanja, možda, čestitanja koja je dobio Sisi nakon što je izveo državni udar protiv Morsija prošle godine – stigla su žurno i od samog Assada.

Osamdeset dva procenta za Sisija, 90 procenata za Assada – to je zvanična verzija koje svi treba da se drže. Posle ćemo videti kako se u to uklapaju “stvarne” cifre. 

* Prevele Žarka Radoja i Marija Šerban