Genevieve Savigny deli farmu sa svojim partnerom na Alpima na jugu Francuske. Njen saradnik uzgaja oko 60 hektara pšenice, lavande i stočne hrane. Ona čuva piliće i drugu živinu koju prodaje na lokalnoj tržnici, što je još uvek uobičajena praksa u Francuskoj, gde su farmeri uspeli da očuvaju svoje pravo da kolju živinu na farmi, uprkos industrijalizaciji i povećanom oprezu kod sanitarnih propisa. Svakog petka Genevieve priprema piletinu za sutrašnji pijačni dan. Posao s piletinom oduzima joj dva dana. Ostatak nedelje ona provodi između posla na farmi, kućnih poslova, podizanja dece i aktivističkih delatnosti, što sve zajedno iziskuje mnogo napora u svakodnevnom životu.

Genevieve se 1996, tri godine pošto je počela da radi na farmi, uključila u La Confédération paysanne (Savez seljaka), francuski ogranak Evropske koordinacije pokreta Via Campesina (ECVC). Poznavala je neke militantne organizatore i delila je njihove poglede na situaciju s kojom se suočavala lokalna poljoprivreda; kao i oni smatrala je da je potrebno zaštititi male farmere.Učestvovala je u osnivanju lokalnog udruženja malih farmera za direktnu prodaju. Akcije njihovog kolektiva doslovno su lansirane 1999. godine, kada je Jose Bove uhapšen nakon akcije protiv Mekdonalds resotrana. Akcija je organizovana kako bi preispitala kaznu koju je Svetska trgovinska organizacija (WTO) izrekla rokfort siru i drugim proizvođačima kao odmazdu za zabranu koju je EU uvela na uvoz govedine obogaćene hormonima rasta, što je bio odgovor na odbijanje kupaca. Ove akcije dovele su u Francusku alterglobalizacijski pokret, pokret koji je još uvek aktivan u pogledu međunarodnih pitanja, na svetskim socijalnim forumima, na demonstracijama protiv grupa G8 i G20 i kad je reč o ugovorima o slobodnoj trgovini. Tokom ovog teškog perioda lokalni aktivisti su bili počišćeni. Genevieve je sve više bila uključena u pokret, najpre na lokalu, a nakon četiri godine i na svetskom nivou. Kasnije je izabrana u Koordinacioni komitet ECVC, gde se bavi pitanjima politike, prehrambenog suvreniteta* i komunikacija.

* Recite nam nešto više o seljačkom pokretu Evropske koordinacije Via Campesina. Šta su glavni problemi s kojima se ECVC trenutno suočava?

Savigny: ECVC je 1986. (tada se zvao Coordination paysanne Européenne) osnovalo nekoliko unija farmera i organizacija u Evropi, koje su delile kritički stav o evoluciji poljoprivrede ka neodrživim modelima, naročito zbog loše politike skrojene tako da pogoduje velikim poljoprivrednim kompanijama.

Ovom poljoprivrednom proizvodnjom orijentisanom ka profitu stvara se standardizovana hrana lošeg kvaliteta, ugrožava se životna sredina i, ponajviše, gubi se na hiljade farmi u Evropi. “Svaka tri minuta nestane jedna farma”, to je bio naš slogan – a nakon što su se Evropskoj uniji pridružile zemlje sa istoka (Rumunija, Poljska…) to se dešava svakog minuta. Učestvovali smo u formiranju našeg međunarodnog pokreta seljaka, radnika bezemljaša i farmera “La Via Campesina” kako bismo pokrenuli prehrambeni suverenitet, kao koncept i kao oružje protiv neoliberalizma.

Borba za prehrambeni suverenitet u Evropi podrazumeva mnogo borbe za farmere na lokalnom nivou. Na evropskom nivou fokusirani smo uglavnom na politiku koja se tiče hrane i poljoprivrede.

Glavne teme kojima se bavimo su: pristup zemlji za male i nove zemljoradnike, očuvanje tradicionalnih semena, borba protiv širenja GMO, promovisanje održivih načina vođenja farmi poput agroekologije, stvaranje novih tržišta i omogućavanje pristupa tržištu za male zemljoposednike ili odbrana njihovih prihoda u lancu ishrane, prava mladih farmera, žena farmera i farmera-migranata.

* La Via Campesina je međunarodni pokret seljaka. Kakve veze danas održavate sa članovima organizacije sa drugih kontinenata. Kakav je uticaj La Via Campesina na razvoj ECVC. Koje su glavne teme kojima se La Via Campesina bavi u drugim delovima sveta?

Savigny: Nakon osnivanja 1993, La Via Campesina se veoma brzo proširila na druge kontinente u kombinaciji sa različitim aspektima; postojala je baza bivših ili sadašnjih marksističkih farmerskih organizacija koje je okupio rastući otpor globalizaciji i ekološka svest, čime su se pripojili našem međunarodnom pokretu seljaka. On se morao organizovati i istovremeno čuvati snagu, mobilnost i otvorenost društvenog pokreta. S obzirom na specifične političke i ekonomske situacije od zemlje do zemlje, nacionalni i lokalni pokret može imati izražene posebnosti, ali svi dele istu osnovu, posebno imajući u vidu analize situacije o tome šta i ko tlači seljake. To nam daje homogenost i snagu. Tako više niste mali farmer iz belgijske ili danske organizacije, vi ste jedan od dvesta miliona. To je po mom mišljenju glavni doprinos LVC za evropski pokret. Takođe, na ovaj način možemo bolje razumeti štetu koju farmerima nanose transnacionalne korporacije i možemo im se suprotstaviti u Evropi, gde se obično ponašaju mnogo opuštenije. Otimanje zemlje, ugrožavanje ljudskih prava i često prava žena, problemi oko očuvanja tradicionalnih semena, teškoće farmera koji se bore da prežive veoma su nasilne u nekim mestima. Otpor je takođe jak. U mnogim zemljama seljaci se organizuju kako bi razvili autonomiju i alternativne modele proizvodnje, poput agroekologije. Mnoge grupe takođe organizuju kratki “lanac ishrane” između lokalnih farmera i potrošača, što je način da se zaobiđe rastuća dominacija supermarketa.

*Kako biste opisali politiku EU u pogledu značaja i potreba malih farmera?

Savigny: U suštini, EU podržava "takmičarsku" poljoprivredu, orijentisanu prema međunarodnomo tržištu, stvarajući jeftinu robu za trgovinu poljoprivrednom hranom. Mali farmeri se smatraju problemom ili se uopšte ne uzimaju u obzir. Šta god da se dogodi - proširenje, ugovor o slobodnoj trgovini - mali farmeri moraju da se prilagode ili da nestanu. Kada je Dacian Cioloş imenovan za komesara za poljoprivredu bili smo optimistični u pogledu brige za male farme, pošto je on iz Rumunije. No, iako su "mali farmeri" po prvi put pomenuti u novom projektu Zajedničke poljoprivredne politike (CAP), posebna šema za male farme predviđa samo jednokratni iznos za male zemljovlasnike i (veće) subvencije ukoliko se odreknu zemlje!

Smatram da mali farmeri moraju glasnije da iznose svoje zahteve, da budu bolje organizovani i ponosni na to što su. ECVC mora postati veća i snažnija.

Postoje članovi Evropskog parlamenta koji su zainteresovani za naše predloge za prehrambeni suverenitet. Održavamo redovne kontakte sa Zelenima, a nedavno nam je koalicija Evropska ujedinjena levica/Nordijska zelena levica (GUE) pomogla da organizujemo konferenciju o dostupnosti zemljišta i otimanju zemlje u Evropi. Možemo imati koristi od drugih grupa po nekim posebnim pitanjima, često zasnovanim na lokalnim i nacionalnim interesima, ali na globalnom planu, mora se priznati da poljoprivreda nije omiljeni sektor i da unutar komisije za agrar mnogi parlamentaci podržavaju mainstream poljorivredu i njenu "konkurentnost".

Planiramo da zajedno sa Evropskim pokretom za prehrambeni suverenitet pokrenemo akciju kako bi ova tema postala deo kampanje u izboru za članove parlamenta na proleće 2014.

*UN će 2014. godinu obeležiti kao godinu porodične poljorivrede. Očekujete li da će ovo pospešiti uslove za male farmere?

Savigny: Ne samo da očekujemo, nego ćemo se za to boriti. Reagovali smo čim smo čuli da Evropska komisija tokom 2014. planira aktivnosti za porodičnui poljorivredu: moramo da preuzmemo veliku ulogu u ovoj specijalnoj godini u Evropi i da razjasnimo neke stvari u debati. Veliki broj farmi funkcioniše na porodičnoj bazi, ali one takođe mogu biti prilično velike i zasnovane na istoj logici profita i rasta kao i kompanije. Tako da pod "porodičnom poljoprivredom" mi govorimo o malim farmama, seoskim farmama, o modelima proizvodnje o poljoprivredi za život. Stavićemo na sto naše potrebe i prepreke za poljorivredu i ishranu naše zajednice.

*Kakav je stav Vaše organizacije prema poljoprivrednim zadrugama i šta mislite o politici EU na tom polju?

Savigny: Pitanje lanca ishrane, farmerskih organizacija za stvaranje novih lokalnih lanaca ishrane ili u druge svrhe je verovatno pitanje koje bi ECVC trebalo da proširi. Svaka zemlja ima poseban pristup i drugačije zakone. Iz ovog razloga je EU napravila evropski status za neke zadruge, ali to ne rešava ništa. Dalje, postoje različite vrste zadruga. To je u Francuskoj bio veoma živ pokret u ranom 20. veku, sa vinarskim zadrugama ili tokom sedamdesetih kada su se suprotstavili nepoštenim stočnim trgovcima i razvijali proizvodnju mleka. Mnoge zadruge, međutim, prate globalnu trgovinu, postaju sve veće, osnivaju konzorcijume i vode agresivno komercijalnu politiku. Pravi je izazov održati izvorni duh solidarnosti i simbioze u zadrugama.

*Prehrambeni suverenitet predstavlja pravo ljudi na zdravu i kulturološki odgovarajuću hranu, proizvedenu ekološkim i održivim metodama, kao i pravo da definišu svoje sopstvene prehrambene i poljoprivredne sisteme (Nyeleni, 2007).

**Preveo Dušan Komarčević

*** Intervju izvorno objavljen na portalu Freedom Fight Info