Pre godinu dana Slovenija je bila u protestima, hiljade ljudi je izašlo na ulice protiv korupcije u lokalnim i državnim institucijama. Krenulo je u Mariboru, a do aprila 2013. Godine, kada su se održala već četiri “Sveslovenska ustanka”, demonstranti su uspeli da zbace s vlasti gradonačelnika Maribora, čiji su poslovi bili inicijalna kapsla za proteste širom zemlje, i premijera Janeza Janšu.

Jedanaest udruženja i pokreta postavilo je tada šest zahteva, među kojima je i onaj da političari u roku od šest mjseci zatraže poverenje na izborima.

Nova mandatarka Alenka Bratušek već je najavila rasprodaju državne imovine, zbog ogromnih dugova u kojima se Slovenija našla. Pre godinu dana predviđali su joj sudbinu Grčke, ali se nakon promene vlasti ta mogućnost više ne spominje.

O tome gde je danas Slovenija, kakve je promene donela serija protesta, da li su izborili i pravo na grad te zašto se skoro tri decenije posle slovenačka javnost okreće dugo tabuziranom socijalizmu, za KontraPRESS govori sociolog Franc Trček, koji radi u Centru za sociologiju prostora i na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta u Ljubljani. Predaje predmete iz polja sociologije interneta, teorije globalizacije i sociologije arhitekture. Aktivan je učesnik protesta u Sloveniji 2012. i 2013. Trček je bio urednik Community-net in South and East Europe (2003), ko-urednik Glocal Localities (2002) i Rethinking everday mobility (2013).

KONTRA: Kako javnost danas gleda na proteste u Sloveniji? Da li se i šta promenilo?

Trček: Imali smo najpre kulminaciju tzv. Ustanka, pa su se ljudi razočarali. Mnogo njih, koji su tada bili aktivni, sada govore da se ništa nije promenilo. Međutim, neke stvari su se ipak promenile. Meni je značajna  stvar to da će dio ustanka otići u neke stranke, levičarske. Uzor im je grčka Siriza, ali sumnjam da će biti toliko uspešni. Od toga mi je značajnije da se budi civilno društvo, koje je u biti zaspalo u Sloveniji. Poslednjih 15 godina srozalo nam se civilno društvo, srozalo nam se promišljanje, bukvalno misliti sami sebe. Ta scena  se opet nekako uspostavlja, na nju dolazi mnogo mladih ljudi. U Sloveniji se sada, nakon 20 godina debatuje o socijalizmu. To su mladi nabrijani marksisti, studiraju, rade, otvaraju scenu. Većina medija i klasična politika ih gledaju kao neke novovremenske veštice, ali je ipak počelo povezivanje. Te neke male netrpeljivosti su ostavljene po strani.

Vi ste, na primer,  u Ljubljani imali situaciju da se ljudi deru “Mi smo Maribor”. To je genijalno. To mi se čini najveći pomak protesta. U neku ruku i politika se ipak malo boji ulice, mada je tu ostao osjećaj da se stalo na pola puta. I ustanički dio je bio iznenađen i politika je bila iznenađena. Često govorim da smo bili gorile u magli i jedni i drugi, ali nekako je, čini mi se, ljude strah preuzeti odgovornost i ići u neke alternative. Taj strah je veoma tesno povezan sa komoditetom.

KONTRA: Zašto civilno društvo nije funkcionisalo 15 godina?

Trček: Možda je to suviše šturo apstrahiranje, ali posle raspada Jugoslavije dio tog civilnog društva je prešao u politiku. Čak bih rekao, slabiji, pragmatični dio je otišao u politiku. Neki značajniji akteri koji su ostali u kulturi i nauci su dobili beneficije, neke rente… To su sad već gospoda od pet banki. A  mlađe se držalo na distanci. Slična situacija je u BiH gdje imate profesionalne NGO-ovce koji su izrasli u postdejtonu, dok mladi koji žele nešto da rade, rade za crkavicu ili volontiraju. To je, naravno, u kombinaciji s činjenicom da smo kupili potrošačko društvo. Bilo je to na nekom valu ekonomskog buma i nismo ni razmišljali šta to znači da ulazimo u kapitalizam, šta to sa sobom donosi, koje su to konstelacije. Možda nam je u tom potrošačkom hipsteraju išlo toliko dobro da nismo čak ni gajili potrebe da kritički mislimo.

KONTRA: Pomenuli ste da se slovenačka javnost opet bavi socijalizmom. Nedavno je i Mladina objavila naslovnu stranu sa grbom i natpisom “Socijalistička republika Slovenija”. Šta je bilo ključno za ovu promenu?

Trček: Kao što sam već rekao, to su većinom mladi ljudi koji su do te debate stigli kroz izučavanja teorije društvenog razvoja i kritike kapitalizma. Nisu to mogli studirati na sve više neoliberalno mariniranim fakultetima. To se dešavalo na alternativnoj margini. Uz njih imate i starije generacije koje se nostalgično sećaju "boljeg života" u SFRJ.

U jednu ruku mi se ti oblici mišljenja alternativa čine veoma značajnim, u drugu ruku su često suviše naivne. Tako se npr. govori kako je kapitalizam u krizi, kako ne funkcionira, što je za mene šuplja priča. Zašto? Kapitalizam super funkcionira i kriza je njegovo devojačko prezime. To, da u tom i takvom funckioniranju mi vučemo sve kraći konac, e to je već neka druga priča.

Do promena može doći ili sa prevratom, revolucijom ili kroz parlamentarni sistem. Prvog se nekako bojimo. A ulazak u politku je veoma sužen jer ni vi ni mi nemamo medije sa dometom, nemamo love i veze. No, kako to kaže moj dobri prijatelj Igor Štiks, to su bitke u koje ulazimo znajući da naša generacija možda i neće doživeti te pozitivne promene. Treba biti optimista na duge staze.

KONTRA: Zbog čega je počela pobuna u Sloveniji?

Trček: U osnovnoj školi smo učili da za rat imaš uzroke i povod. Povod je veoma često kod tih stvari  banalan. Povod su bili tzv. radari u Mariboru, neke naprave koje izgledaju kao monoliti iz kakve Kjubrikove “Odiseje u svemiru”, koje je postavila  gradska vlast da rešava pitanje prometa. U biti, ako prekoračite brzinu onda će vam na osnovu tablice koju detektiraju poslati da platite globu i onda se ispostavilo da je to ugovor između private firme “Iskra” i opštine. Ta zajednička avantura je bila tako posložena da “Iskra” dobija 92 posto od tih pokupljenih globa, a opštini ide osam posto. Nakon puštanja u rad, za 48 sati se nakupilo dva miliona evra globa, s tim da većina nisu bila velika prekoračenja. Mada te globe nisu bile ni naplaćene, kad su ljudi shvatili da će ih udariti direktno po džepu, poludili su. Neko bi mogao reći – 20 godina su krali milione, a sada su poludili zbog saobraćajnih kazni. To je bio bukvalni povod.

Prethodni gradonačelnik Maribora je bio sličan gradonačelniku Jagodine. Maribor je neko slovenačko Smederevo, srozao se u početku tranzicije, izgubljena je polovina radnih mesta, oko 30.000. Blizina Austrije je to u nekom trenutku rešavala. Sve velike kompanije su propale, ali se pojačala konfrontacija sa Ljubljanom, i na tom populizmu je on jahao. Želeo je da se takmiči sa Ljubljanom, da ulazi u neke evropsko brendane projekte koji ako nisu dobro promišljeni u biti stvaraju minus, a ne neki plus. Mi smo bili evropska prestonica kulture, jedna od verovatno najlošijih u svojstvu infrastrukturnog razvoja. Onda smo imali Olimpijadu mladih šahista, pa su hteli zimsku Univerzijadu jer nije bilo kandidata nigde drugde, ali su vlasti to prikazivale kao pobedu. Gradonačelnik je pekao vola u sred grada jer smo dobili Univerzijadu koja je onda propala pa sad treba platiti penale.

Pre ovih protesta grupa intelektualaca u Mariboru je pokušala da svrgne gradonačelnika ali nije uspela. No, dakle, povod je bio kretenski, gledamo sistemsko srozavanje godinama i onda je puklo na tim kaznama. Brzo se sve proširilo na Ljubljanu.

Janša, koji je dve decenije u politici, postupio je veoma glupo. Na nekom drugom ili trećem protestu pred opštinom poslao je policiju na nas, što je i dokumentovano. Ljudi koji su stajali u blizini tih robokapa čuli su kako su dobili naredbu “Udri”. Grad se pretvrio u Latinsku Ameriku: mi smo bežali po gradu, helikopteri su nas nadilazili, dimne bombe, suzavac, policija na konjima, uhapsili su na desetine ljudi. Određeni broj mladih ljudi je ostao u zatvoru.

I onda je to sve kuliminiralo, desio se Sveslovenački ustanak. Mada se neki ne slažu sa mnom, ali ja tu vidim razliku – u Mariboru je na ulice izašlo više od 10.000 ljudi, u gradu koji ima 100.000 stanovnika. Tu ste imali stvarno presek različitih slojeva društva. Slovenački ustanak je više nosila moja generacija, srednji sloj koji polako nestaje.

KONTRA: U Sloveniji, za razliku od ostalih ex YU država, protesti nalik pokretu Occupy su imali ozbiljnijeg odziva.  Koliko se oni mogu povezati sa Sveslovenačkim ustankom?

Trček: Mogu se povezati sa financijalizacijom kasnog kapitalizma ili sa merama štednje. Svi smo suvišni, svi smo trošak,  sve se privatizira. Često kažem da neko verovatno sanja kako će ceo svemir da privatizira i uradi financijalizaciju. U biti je to povezano. To Srbiju verovatno tek čeka jer šta se nama zapravo desilo: Sloveniji je išlo ok, osamostalili smo se, izgradnja države, mi (kao) nismo Balkan i sve te stvari koje idu i onda se kupila ta priča „idemo u EU, idemo u NATO“, koja nije bila promišljena odvojeno. To je bio paket koji se podrazumevao, osim nekoliko ljudi na ljevici koji su bili ušutkani. Imali smo koaliciju svih stranaka i svih medija da se to ne problematitzira, ali u biti to će se i vama dešavati. Čitam ovih dana novine u Srbiji - svuda je Evropa. Džaba ti Evropa ako ne misliš svojom glavom šta ćeš ti u toj Evropi, koji su tvoji interesi, kakav će biti tvoj razvoj. To se desilo u Sloveniji. Mi smo mislili ući ćemo sad u EU i svi problemi su rešeni. To je bio problem. Onda ste imali još uvek jeftine kredite koje su političari uzimali. Neki vole praviti usporedbu Slovenije i Islanda pa kažu ‘hajmo se rešiti toga’. To nije ista priča jer tamo država nije  garant. Država uopšte nije bila zadužena,  a sad smo se zadužili za 40 milijardi kredita.

Dešavalo se to i prije Janšinog mandata, dugovali smo nekoliko milijardi. Onda se u tom mandatu dupliralo.  To će se verovatno desiti Srbiji jer su to nečiji interesi. Imate neke relativno glupe, nepromišljene političare koji uzimaju tu lovu. Ako uzimamo kredit jer nemamo, uzmimo ga da od toga nešto uradimo, da imamo naše gospodarstvo, razvijamo nauku, bilo šta  jer taj novac se u Sloveniji u biti trošio u napuhavanje nekih oligopolističkih regionalnih sektora. Recimo, građevina je procvjetala jer se gradio autoput. Mi smo gradili najverovatnije najskuplje autoputeve u Evropi. Imali ste ekonomiste koji su to zvali tovariški kapitalizam – burazerski kapitalizam. Drugovi su sad ušli u kapitalizam i onda si imao dil – pravi se neki most, početni tender je million, onda imaš brdo aneksa i na kraju je tri miliona. 

Ali šta se čudimo. Isto je i sa Evropskom centralnom bankom u Frankfurtu. Početna cena je bila pola milijarde, a sada je milijardu i po.

Sve to u trenutku kada odlaze u penziju takozvani komunistički direktori, od kojih je dobar deo imao empatiju i odgovornost prema radnicima, kad dolaze mlade menadžerske politički negativno selekcionirane strukture, i onda se urušava gospodarstvo. Imali ste sektor građevine koji se razvio u kvazi javno na način ako ti burazer u politici sredi izgradnju neke infrastrukture,  trgovinu i prividni financijski sektor. To što se sada razvija, razvija se na teškim kreditima. Mi sada imamo Merkator koji je u dugu, Todorić je u dugu.

KONTRA: Vaša premijerka je najavila privatizaciju mobilne telefonije i drugih javnih preduzeća. Da li je bilo otpora tom predlogu ili je to predstavljeno kao nužnost?

Trček: Da, 15 – 16 firmi. To je predstavljeno kao nužnost , to je pritisak ideologije OECD, Trojke, pritisak Evrope. Slovenija nije ekonomski dovoljno otvorena, interesi koče ko će to da kupi. Mobitel je bio jedan od najjačih slovenačkih brendova, a sad se brend gasi jer je off the record Dojče telekom to tražio. Malo se to problematizira, ali kod nas svi oni koji su se prsili sa nacionalnim interesom, uključujući desnicu,  sad kažu – neko nas je naterao na nacionalni interes. Oni ne prave razliku između ovih kleptokratskih lopova koji su imali puna usta nacije i nekih stvarnih nacionalnih interesa.  Šta radi Angela Merkel? Je li njoj važnije šta se dešava u Evropi ili nemački nacionalni interes? Prodaju nam neku priču. Sad je u politici i u medijima glavna teza da je nacionalni interes nešto fuj. Bolje da nemamo nacionalni interes. Ako ćemo tako što nam onda treba država. Bivši guverner Narodne banke Slovenije je čak rekao da nije loše da se nešto državno proda jer se onda može kupiti natrag. U ovim našim sredinama ti majmuni će te pare da potroše. Sa čime ćeš ti to kupiti natrag?

Jedna srpska firma je kupila Fructal. Država onda kaže - mi smo ispregovarali, oni nam garantuju da neće smanjivati broj radnika. I to se desilo. Jedan slovenački poduzetnik je u Sloveniji dobio priznanje za poduzetnika godine, a u Srbiji ne dozvoljava radnicima najosnovnija prava, sindikalno organizovanje… To je ono što kaže Žižek – gledajte kineski kapitalizam, to nam je budućnost.

Stranac ne dolazi jer se zaljubio u Srbiju, on dolazi da vidi koliko može da zaradi, da uzme, i da ode kad mu dosadi, kad nema više interesa.

Šta se vama može desiti – vi ćete prodati firme strancima, ta lova će da nestane, onda će oni otpustiti neke radnike, pa će sniziti platu radnicima, onda ćete vi morati iz tog budžeta koji se krpi da plaćate te ljude.

Jedan od problema slovenačke politike je u tome, naročito nakon poslednjih izbora kada je uleteo Jankovič kao neko rešenje i na desnici gde figurira Janša koji ne podnosi drugog ispod sebe, da sad imamo  neke političare koji su bili treći ešalon, sada su oni ministri. Intelektualno stanje našeg parlamenta je bože sačuvaj. To je ozbiljan problem.

KONTRA: Kakva je situacija sa pokretima za javna dobra?

Trček: Imali smo Metelkovu i slične stvari. Nismo urbani kao Zagreb ili Beograd, to su milionski gradovi pa se ta privatizacija možda nije primila, nije u svesti ljudi koji bi morali promišljati privatizaciju javnih dobara.

Ispred našeg parlamenta imate parkiralište sa uništenim asfaltom gde je bila proslava nezavisnosti. Ispostavilo se da je vlasnik tog simboličkog parčeta zemlje neka firma u Linhenštajnu. I onda je grad pokušavao to da vrati, na kraju je i uspeo. Ti neki mladi ljudi promišljaju te stvari.

Nema toliko urbanosti kod nas, mi smo neka rurbana nacija, selo je postalo predgrađe i to je to. Nažalost.

KONTRA: Koliko je važno za jedno društvo shvatiti značaj javnih prostora?

Trček: Ako vučem paralelu nije problem samo tih javnih prostora. Čini mi se da je problem i Slovenije i Evrope da nam se desila privatizacija intelektualaca. Mi nemamo raspravu o tome šta je javno dobro, šta su interesi, šta se promišlja. Često se vaše kolege iznenade kad im kažem da mi postavljaju pitanja za probleme 19. stoljeća sa jezikom 20. stoljeća o problemima 21. stoljeća.

Na ravni mišljenja mi smo u našim sredinama konstantno u odnosu „aut - aut“. Ili si naš ili si njihov. Imaš more stvarnog života koji je na nekoj adiktivnoj logici. Jeste da je to teško misliti, jeste da sistem radi na simplificiranju, idiotiziranju ali upravo zbog toga nam trebaju prostori javnosti.

KONTRA: Možemo li pitanje o tome kakav grad želimo, odnosno sredinu u kojoj živimo, kakvu želimo, odvojiti od toga kakav život želimo.

Trček: Grad je ideološka struktura. Verovatno su ljudi koji su gradili Kaluđericu, nju stvorili zbog sistemskih nemogućnosti da žive negde drugde. Verovatno bi oni uz osnovnu školu i kinesku robnu kuću hteli imati još nešto, liniju tramvaja ili sl. Već sam pomenuo – sa tih nekih naših šturih ideoloških i intelektualnih pozicija uvek to gledamo na suviše monolitni način. U slovenačkom jeziku imamo izraz prizorišče; neki prostor može biti pozornica brojnih aktivnosti.

U tim našim sredinama si ti veoma brzo suviše stran. Pitanje gej brakova, vidljivost subkulture etniciteta, itd. To su pitanja koja neki pametni gradovi pokušavaju čak da brendiraju. Pre dve godine sam bio u Malmeu, kojeg mi znamo po Ibrahimoviću. Domaćini su nam se predstavili sledećim rečima -  mi smo grad koji je pravio brodove, a sada pravi čipove, mi smo grad koji ima najviše etniciteta u Evropi, 248 čini mi se. Naravno,  moramo biti kritički i prema tome jer je to malo mimikrija, uz to još imaju i neke getoizacije. No, to je to. Ne samo pravo nq prostor, treba si uzeti pravo na grad. Ko je sve grad, šta su građani?

KONTRA: Da li su građani Slovenije ovim protestima uzeli pravo na grad?

Trček: Iz tog mariborskog ustanka, na primer,  meni je najbolji dio inicijativa Mesni zbor, jer mi imamo gradske četvrti koje nisu funkcionirale i u svakoj od njih po jednog malog šerifa. Kada je sve počelo mi smo shvatili da nemamo zakonske okvire da nekog koruptivnog lažova skinemo sa vlasti, osim  izbora. Nismo mi otkrili toplu vodu nego smo preuzeli strana iskustva da se ljudi u tim kvartovima počnu skupljati i rešavati svakodnevne mikro probleme. Upozorio sam prijatelje – govoriće vam o psima koji seru po ulici, rasturenim dečjim igralištima, kako nema dovoljno parkova...  ali to su neke stvari koje treba rešavati. Ljudi jednom mesečno idu na zborove građana. Organizovali su i neke akcije, poput crtanja zebre u delovima grada u kojima ih nije bilo, u delu grada u kojem ja živim, prodavali su parcele za gradnju stanova pa su deponirali pola miliona eura na račun tog kvarta i onda su potiho preko Skupštine grada pokrenuli inicijativu za gradnju Doma, koji kao treba našoj gradskoj zajednici.

To su te promene. U Mariboru je došlo do toga da mi imamo takozvanog ustaničkog gradonačelnika i staro gradsko veće, mada sam ja  na valu ustanka bio za to da moramo rušiti gradsko veće jer to je ta koruptivna hobotnica i sada imamo godinu i pol nekih predizbornih stanja i nekih malih trzavica između njih. Ali da se vratim na inicijativu Mesni zbor -  mi smo u biti pripremili platformu koja nudi mogućnost nekih razmatranja, dijaloga i neke zaštitne mehanizme  - ne podnosimo etničku niti bilo kakvu drugu netrpeljivost, kršenje ljudskih prava i to kako tako funkcionira. Čak se izvozilo u Ljubljanu i u Kopar u nekim kvartovima gde su imali probleme da je gradonačelnik hteo da gradi neke nebodere.

To pravo sada treba uzeti i za njega se treba boriti.

KONTRA: Koliko je urbanizacija doprinela našoj otuđenosti i ta otuđenost doprinela tome da se ne brinemo toliko o javnim prostorima. Sama briga za grad, to vidimo i na primerima u regiji, dovodi do nove  socijalizacije i menja polako način funkcionisanja društva. 

Trček: Ja bih pre rekao da je potrošačko društvo koje gradi na sebi. Na primer, gospođa Bekam je rekla da je njeno telo njen CV. To je veoma dobra metafora na razni te priče. Ideološki te ubeđuju da si sam kriv za stanje u kojem jesi.

Na nacionalnom radiju je bila emisja  o srednjoškolcima koji nemaju za marendu pa se prave da nisu gladni jer su kao na dijeti. Umesto da im se pomogne, počelo je izvrtanje priče kako je to levičarska finta, pa  koliko se hleba baca i neke slične stvari. Moralni teolog iz Maribora čak je izjavio, da su za to krivi nedovoljno sposobni roditelji. Iz toga su potekle neke inicijative poput one da popiješ kafu pa platiš još jednu kafu za nekoga, da se neka hrana koja bi se bacila pokušava deliti ljudima. Ali onda naletiš na birokratsku državu. Čovek na periferiji Ljubljane, koji ima local, pozvao je one koji nemaju novaca da dođu kod njega na besplatan obrok i šta mu se desilo – došla mu je inspekcija da na to ne plaća porez.

Malo sumnjam da su naše sredine bile toliko urbanizirane. Malo je to mitologizacija. Verovatno Beograd do nekog nivoa. Jer ja se sećam kad idem u Sarajevo uvek mi kažu ‘Sarajevo više nije kao što je bilo, stereotipizacija Sandžaklija, Hercegovaca, Bosanaca’. Mi živimo u društvu straha i individualizacije. Sećam se kad sam kao student išao autostopom u Berlin i tražim spavanje, nisam imao gdje spavati jer je sve bilo privatno, parkovi se zatvore i nemaš gde da staviš vreću za spavanje. To je ono što nam se dešava.

KONTRA: Mi potičemo iz države koja je imala javna dobra…. More, parkovi, šume, sve je, hajmo to tako reći, bilo naše. Od jednog takvog društva smo se pretvorili u društvo koje uopšte ne reaguje na privatizaciju obale, šuma, betonizacije zelenih površina... Zašto?

Trček: Veoma volim da čitam obeležja, spomenike, jer u jednu ruku je zabavno. Šetaš po Ljubljani i vidiš veliki radnički protesti u dvadesetim godinama prošlog veka, stradaju ljudi, dođe policija, vidiš da su te stvari bile izborene. Možda si u jugoslovenskom socijalizmu imao osećaj da je to išlo  na meki način. Imate  film o fabrici automobila General Motors kako propada i gledate njihovu paradu, veoma je slična našoj prvomajskoj. Za ta prava se nekako izborilo, ali čini mi se da kod nas nije bilo tog osećaja značaja javnih dobara. Bilo je to nama  super fino, ali veoma brzo ste imali promenu politike i diskursa koji je nekome odgovarao da javno nije u redu. I danas imate izuzetno jak diskurs da javno nije u redu, državno vlasništvo je koruptivno i lično, ali kad gledate više od polovine svih velikih američkih kompanija je na državnoj sisi. Te stvari treba otvarati, približavati javnosti,  ali takve teme, nažalost, nemaju mnogo prolaza u medijima.