EU je na putu da postigne dogovor sa Turskom kojim, kako upozoravaju međunarodne organizacije za ljudska prava, uključujući i UN, zvanični Brisel krši međunarodno pravo i konvencije kojima su do sada bile zaštićene osobe koje beže od rata, progona, bede...

U međuvremenu, članice EU zajedno sa zemljama na balkanskoj ruti, odlučile su da onemoguće prolaz ljudima koji uglavnom beže od rata i nemaštine. Balkanska ruta je zatvorena, neke zemlje su, uz žičanu ogradu, poslale i vojsku na granice, a u Idomeniju preko 10.000 migranata, u nehumanim uslovima, čeka i nada se da će granice ponovo biti otvorene. Paralelno s tim, u zemljama Evrope jača islamofobija i anti izbeglički sentiment, na kojem sve više podrške dobijaju profašističke i ekstremno desne stranke. Rečnik koji se koristi u obraćanjima EU zvaničnika daje utisak da EU, kao, neko napada, a da ona, kao, treba da se odbrani.

Jedan od najglasnijih političara koji zagovara antimigrantsku politiku i "zaštitu granica" je mađarski premijer Viktor Orban, čija nacionalistička i diskriminatorska politika već duže nije izuzetak u EU.    

Gde je danas zajednica temeljena na slobodi kretanja i evropskim vrednostima koje podrazumevaju zaštitu ljudskih prava, posebno ljudi koji beže od rata te kakav je život u jednoj od zemalja ograđenoj žicom, za Kontrapress govori filozof i esejista G.M. Tamaš, koji je zbog političkog pritiska krajem sedamdesetih napustio Rumuniju i od tada živi u Mađarskoj. 

KONTRA: Balkanske zemlje su zatvorile rutu za izbeglice na putu ka zemljama EU, gde traže bezbednost i bolji život. Samo dve decenije ranije, stanovništvo tih zemalja je bežalo ka EU od rata. Šta se promenilo?

Tamaš: Izgleda da se nije mnogo toga promenilo. Svetom i dalje dominiraju novac, moć i rasa – i nikako ne bi pomoglo čak i da upotrebim eufemizme kao „ekonomija“, „politika“ i „kultura“ (ili „religija“). U okolnostima sveobuhvatne (ekonomske, političke i ekonomske) krize, vlast pokušava da preoblikuje i nacionalne države i Evropu u tvrđavu gde zamišljaju da bi mogli da sačuvaju bogatstvo i „moć belaca“ tako što će da isključe i da se otarase nekoliko preostalih „liberalnih“ ili „demokratskih“ pravila i institucija. Identifikujući dotok izbeglica sa Bliskog istoka kao „terorističku pretnju“ pod širokim ideološkim imeniteljem „Islam“,  dodatno su razbuktali krizu – postepeno proklizavanje Evrope u nove verzije fašizma i diktature – nadajući se da će opštu krizu razrešiti metodama vosjke, policije i tajnih službi, kao i podizanjem novih utvrđenih granica među državama koje bi trebalo da budu deo federalne strukture. Histerično neprijateljstvo prema „Muslimanima“ – izbeglicama, imigrantima, stranim radnicima kao i već uveliko formiranim manjinama ili čak polu-državama kao što su to Bosna i Kosovo – je stvorilo atmosferu sličnu ratu, gde „evropejstvo“ ne predstavlja ništa više od stare mržnje prema Orijentu (posmatranom kao muslimanski ili grčko – pravoslavni), veliko oživljavanje mita „Rič protiv Vizantije“.  Ovaj mit je igrao ulogu Prvom svetskom ratu započetom 1914. koji se samo naizgled završio 1989. Osim što nije, kao što to vi ljudi iz bivše Jugoslavije itekako dobro znate. Evropska situacija je izuzetno opasna i samo je nekolicina razumnih ljudi toga svesna. Oni koji nisu svesni, nisu razumni i utočište nalaze u rasizmu, etnicizmu i ksenofobiji. Mržnja i strah uvek idu zajedno. Iskustvo istorije nije nikada nikoga ničemu naučilo, tako da hajde da se dugo ne zadržavamo na tome.

KONTRA: Slično je i u Mađarskoj. Kakva je trenutna situacija u Mađarskoj. kako se građani osećaju među žičanim zidovima tri decenije nakon što su slavili pad Berlinskog zida i hrlili ka EU?

Tamaš: Ljudi su odavno zaboravili da slave pad Berlinskog zida. Većina misli da je uticaj Amerike i Zapada zamenio sovjetski. Doboko ukorenjen prezir prema Sjedinjenim državama i Evropskoj uniji je skoro univezalan. Kako se Mađari osećaju iza ograde od bodljikave žice? Odlično, hvala. Više od osamdeset posto stanovništva sa entuzijazmom podržava politiku Orbanovog režima „ni jedna jedina izbeglica“. Mali, neksenofobični ogranak opozicije je uglavnom utihnuo. Talas imigracije se pripisuje zapadnim „liberalima“ i „levičarima“ – Amerikancima, Nemcima i uglavnom, naravno, Jevrejima – sa paranoidnim obrtom u Poljskoj gde ludi fašista koji je sada tamo Ministar odbrane, gospodin Antoni Macierewicz, za sve krivi Rusiju. Ova poređenja liberalnih medija – Berlinski zid, mađarske izbeglice iz 1956. – se ne uzimaju ozbiljno, jer se ti primeri odnose na hrišćane a to je nevažno u sadašnjem stanju stvari. Opadajuću popularnost Orbanovog režima su spasile izbeglička kriza – setite se, nema izbeglica u Mađarskoj! – i bezumna kampanja protiv EU, „tog međunarodnog naslednika komunizma“.

KONTRA: I sami ste bili migrant. Kako se osećate danas u Orbanovoj Mađarskoj i u aktuelnoj EU?

Tamaš: Nisam baš bio izbeglica kada sam pobegao iz Rumunije 1978. već Mađar-sunarodnik, ali nešto sumnjivijeg transilvanisjkog varijeteta. I osećam se, naravno, grozno. Mađarska je jedno od najgorih mesta na svetu po pitanju vladajuće ideologije i političke prakse, iako nije krvožedna tiranija. Postoji dobrana mržnja prema Orbanovom režimu, ali je pomešana sa opštim prihvatanjem njegovih najodvratnijih osobina.

Ljudi ne vole oholost i razmetanje oligarha desničara i bosova i razumljivo su očajni što je društveni sistem u lošem stanju (obrazovanje, zdravstvo, socijalne službe, javni prevoz, stanivanje i tako dalje), ali se etnicizmu i represiji većina ne suprotsavlja niti ih dovodi u pitanje. Javno mnjenje glasno zahteva „red“. Prezir i nepoverenje prema pravoslavnim narodima, posebno Rumunima i Srbima, ali takođe i Rusima i Grcima, je van kontrole. (Kao i tekuća rehabilitacija fašističke prošlosti uz poređenje sa pokušajima da se rehabilituje Draža Mihajlović, čak i Milan Nedić i slične pojave u celoj regiji). Što se tiče Evropske unije, kao i većina mojih sunarodnika, ne gajim prema njoj topla osećanja. To je organizacija koja je prevashodno ekonomski korisna svom zapadnom „jezgru“ u kombinaciji sa mlakim kosmopolitizmom ljudskih prava, koja izražava blago sekularni i liberalni humanizam federalnih, briokratskih elita i „prosvetljene“ rukovodeće klase. Jedna stvar je, ipak, sigurna: ako se EU raspadne, sve će biti gore nego što je sad. Ali tamošnji stavovi postaju sve tvrđi. Čudan dogovor sa Britanijom gotovo podrazumeva da će se anti-muslimanska paranoja iz zapadne Evrope proširiti sada takođe i na ekonomske i socijalne migrante iz istočne Evrope.

KONTRA: EU je načelno postigla dogovor sa Turskom oko odnosa prema migrantima. Mnogi analitičari upozoravaju da takav dogovor ruši temelje Evropske unije, jer krši Konvenciju o izbeglicama. Šta ovakav kakav je, dogovor EU i Turske govori o aktuelnoj politici Brisela?

Tamaš: Pokazuje da su te blago humanističke birokratske i buržoaske elite odustale. I na to još treba dodati najnoviju izdaju evropske socijalne demokratije, što je bilo za očekivati. Opet, to su sve odjeci iz 1914.

KONTRA: U eseju o migracijama „Smisao izbegličke krize“, napisali ste da je današnji rasizam, logična reakcija na kombinaciju nezadovoljstva i licemerja koje dominira političkom scenom.

Tamaš: S jedne strane, većina ljudi zna da naše probleme nisu izazvale imigracija ili etničke ili verske manjine ili zavere koju su skovali stranci, ali sa druge strane za nemoć pred neautentičnim životom, bedom, nedostatkom perspektive i alternative, dok se kroz megafone komercijalnog društva čuje rika mega-gluposti, neko mora da bude kriv, a da to niste vi. Za koga god se veruje da je srećan - vaš je neprijatelj.

KONTRA:  Poslednjih godina svedočimo rastu ekstremne desnice na političkoj sceni evropskih zemalja, od Mađarske preko Poljske do Francuske. Zašto nije bilo ozbiljnijeg odgovora zvaničnog Brisela na narušavanje ljudskih prava, urušavanje institucija i medijskih sloboda?

Tamaš: Princip međunarodnih ili federalnih organizacija je ravnoteža, tišina. Birokratija EU se nada da će se cela stvar nekako stišati. Oni zavise od fikcije konsenzusa. Štaviše, talas ksenofobije i rasizma je svuda: austrijska ili francuska socijalistička partija na vlasti nije ništa bolja od „zvaničnih“ neofašista što se tiče muslimana; uz nekoliko izolovanih izuzetaka, većina evropskih zemalja gradi zidove i ograde, fizički i zakonski. „Evropa“ ne može protiv većine izabranih većina i protiv jasnog trenda evropskog mišljenja, iako ga privatno njeni državni činovnici preziru. Oni javno krše međunarodne dogovore, evropske zakone koji su na snazi i pravila koja ih obavezuju kako bi nekako održali ovu građevinu koja se ruši, iako originalni, savršeni sadržaj Evropske unije ubrzano nestaje. EU je poražena.

KONTRA: Grčka je ponovo prepuštena sebi. Kako gledate na politiku EU prema toj zemlji? Šta iz tog odnosa možemo naučiti?

Tamaš: Vrlo je jednostavno. Ideja Trazimaha u Platonovoj "Državi", pravo jačega. Iz ovoga možemo da naučimo kako da napustimo naše preostale iluzije u vezi sa liberalnom demokratijom. Kapitalizam je oduvek bio okrutan, iako je bilo nekoliko eksperimenata poput pokušaja da se ozakone međunarodna ljudska prava 1945., 1972. i takođe kasnije dekolonizacija šezdesetih godina prošlog veka, relativno egalitarni obrt u takozvanim socijalnim državama, slaba ideja novog početka iz 1989. i tako dalje.  Ali, na kraju krajeva, šta može da se očekuje od sistema koji se bazira na konkurenciji? Da se otarasi sopstvenog nagona za uspehom, za trijumfom, za nadmoći? Da zaboravi prezir prema slabima urođen svim hijararhijski organizovanim društvima, posebno onim sa klasnim uređenjem?

KONTRA: Poljski sociolog Zigmunt Bauman je problematizovao pitanje starog poretka u EU. Da li svedočimo kolapsu „stare Evrope“?

Tamaš: „Stara Evropa“ se urušavala mnogo puta. Nadnacionalne imperije je uništavao demokratski nacionalizam, kao što je to slučaj sa „kontinentalnim sistemom“ Bečkog kongresa, Habsburškom monarhijom, nadnacionalnim boljševičkim federacijama poput Sovjetskog saveza i Jugoslavije (koje je ovog puta razorio post-fašistički etnicizam, a ne demokratski nacionalizam). Zašto bi EU bila izuzetak? Više manje izmišljeni protivnici (Islam, Rusija) bi mogli da je privremeno održe, ali čak i nadetničke nacionalne države (Britanija, Španija) se raspadaju, tako da niko ne može da predvidi svetlu budućnost za Evropsku uniju, čak i ako ne bude formalno raspuštena. Centrifugalne tendencije su jače i ne postoji kohezivna sila, kao što su to nekada bile katolička crkva ili međunarodni socijalizam... Čak su i oni poraženi.

KONTRA: Nazire li se u svemu ovome neka nova EU?

Tamaš: Ne.

KONTRA: Šta su migranti i izbeglice za današnju Evropu i svet, u kontekstu novih politika?

Tamaš: Molim te nemoj da zaboraviš da smo mi, istočni Evropljani, takođe migranti. Bez izvoza viška populacije – mladih nezaposlenih – bez novčanih pošiljaka koje nam stižu sa zapada (i bez fabričkih radnji zapadnih kapitalističkih konglomerata sa niskim nadnicama u našim zemljama) istočna Evropa ne bi mogla da preživi. Da ne pominjemo pomoć EU sakrivenu ispod lepih imena. Postoji sakrivena, ali očigledna konkurencija za poslove na zapadu i socijalnu pomoć između migranata sa Bliskog istoka i iz istočne Evrope.

Na obe vrste migranata se gleda kao na neprijatelje rastuće ksenofobične, rasističke i šovinističke zapadne Evrope, dok rasistička paranoja potpaljuje istočnu Evropu i budi samo na površini uspavane stare međuetničke mržnje i paranoje među nacijama, etničkim grupama i veroispovestima istočne Evrope. Kao i svaka kriza i ova ima svoje ogledalo: pokazuje ono što je ležalo ispod površine. Nikada nije bilo kapitalizma bez velikih etničkih sukoba. Isključivo politička i zakonska „rešenja“ – koja nalazimo u praznim, dostojanstvenim besedama međunarodnih sporazuma o ljudskim pravima – jesu i uvek su bila neefikasna. Nacionalizam je uvek bio naličje liberalizma. Globalni kapitalizam i lokalni etnicizam idu zajedno.

Ne možemo da popravimo svet tako što ćemo da krpimo sistem koji je problem i izazvao. U isto vreme, levičarski populizam – na primer, uverenje da je kapitalizam nekako stran, zapadni ili dalekoistočni – je samo verzija vladajuće ideologije. Postavljanje „proleterskih nacija“ nasuprot „buržoaskim nacijama“ je bila Musolinijeva ideja. Ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bi trebalo podržati beskrupulozne kompromise sa anti-izbegličkim ludilom. Levica bi trebalo da bude postojana, čak i rigidna i da ne popusti pred najnovijom – ali u suštini prilično starom – verzijom etnicizma, i ovde moram da naglasim, opasnog i neprepoznatog neprijateljstva prema pravoslavnim nacijama, sa čim je na nama da se izborimo.

* Prevela Marija Šerban