Novinarku Nidžaru Ahmetašević policija MUP-a Kantona Sarajevo je uhapsila 6. marta pod optužbom da je "kršila javni red i mir" i "narušila ugled službenih lica". U početku su mediji u BiH pominjali i krivično djelo, međutim, ono je nestalo nakon što je regionalna mreža Transbalkanska solidarnost na Fejsbuk stranici objavila snimak svega što se događalo, gdje se ne vidi ništa što ide u prilog optužbi. No, vidljivo je da je policija vrijeđa i da ne poznaju svoja ovlašćenja.

Iako su joj odredili zadržavanje od 24 sata, Ahmetašević je puštena nakon nekoliko sati iz stanice, nakon čega je medijima rekla da su je u stanici, između ostalog, i skinuli do gola. U obraćanju javnosti na svom Fejsbuk profilu opisala je šta se dogodilo.

***************************************************

Tokom više od dvije decenije rada kao novinarka, objavljivala je u brojnim medjima u BiH, regionu, te međunarodnim medijima kao što su Njujorker, Gardijan, Tajms, Al Džazira na engleskom jeziku. Neovisna je istraživačica sa fokusom na razvoj medija, jezik mržnje, suočavanje sa prošlošću i migracije. Dobitnica je niza međunarodnih priznanja za svoj rad. Ima doktorat sa Univerziteta u Gracu u oblasti razvoja medija u postratnim zemljama.

* Kakvo je stanje sa integritetom u medijima u BiH?

AHMETAŠEVIĆ: Prilično se gubi. Još uvijek ima pojedinih novinara koji se bore, pokušavaju, ali sačuvati integritet u okruženju kakvo je u BiH je sve teže. Kolege su sve manje spremne da o tome razmišljaju kao o nečemu što je bitno. Sada borba za preživljavanje i opstanak preuzima primat.

* Kada kažete „okruženje u BiH”, na šta tačno mislite?

AHMETAŠEVIĆ: Na potpunu okupaciju medija. Ja bih se danas jako teško mogla sjetiti slobodnih medija. Slobodnih novinara da, ali medija u BiH veoma teško. Većina je povezana ili sa određenim političkim partijama ili sa raznim ekonomskim interesnim grupama ili zavise od donatora koji nerijetko daju sebi za pravo da se miješaju u ono što rade mediji pod isprikom kreiranja slobode medija. Opstati u takvom okruženju je zaista teško i mislim da brojne kolege odustaju.

* Koja je cijena tog opstanka?

AHMETAŠEVIĆ: Ja sam je platila na način da sam izašla iz domaćih medija. Povremeno sarađujem sa nekima od njih i to su te male neovisne oaze, ali sa ostalima sve manje, jer ne razumijem šta rade ili ako razumijem ne želim biti dio toga.  Problem je što imamo novinarska udruženja koja su korumpirana i ne rade za interese novinara. Novinarski sindikat nemamo. Cijena koju indvidualno novinar plaća je da postaješ jako usamljen u onom što radiš i ne možeš se osloniti na svoj ceh kada ti treba solidarna podrška. To je jako tužno. Dešavaju se situacije da vas drugi mediji ili udruženja stavljaju u situaciju da se osjećate ugroženo i da vam je posao otežan.

* Kada kažete da je otežan, na koje probleme nailazite u obavljanju posla?

AHMETAŠEVIĆ: Nema dovoljno transparentnosti u radu institucija. U mom slučaju priličan broj institucija ni ne želi da komunicira sa mnom zbog onoga što pišem i javno govorim. Posljednjih nekoliko godina se bavim pitanjem migracija i ljudi u pokretu i od institucija ne dobijam nikakve odgovore ukoliko uputim neka pitanja.

Veliki pritisak dolazi od sigurnosnih struktura prema medijima i vrlo često imam osjećaj kao da neko iz policije sjedi u uredništvu. Vrlo sličan pritisak dolazi i od međunarodnih organizacija, kojih je u BiH prilično veliki broj. Od njih ćete dobiti samo ono što oni žele da dobijete, vrlo malo ili ništa od onoga što je u interesu javnosti. Ostaje problem umiješanosti policijskih i sigurnosnih struktura i političkih partija, koje često pod krinkom davanja ekskluzivnih informacija puštaju propagandu u eter koja je po meni jako opasna. S druge strane, to je, u stvari, problem manjka profesionalnosti, jer profesionalan medij sebi ne može dozvoliti da na takav način gubi kredibilitet kod javnosti.

* Zašto ste prestali da radite za domaće medije?

AHMETAŠEVIĆ: Sarađujem ja i dalje sa nekima koje smatram neutralnima. Puno je tih elemenata. U nekim trenucima sam se počela pitati ko je moj urednik. Radila sam u nekim medijima, a istovremeno u njima čitala čistu propagandu. Jako je veliki pritisak. Puno kolega odustaje. Svi odustajemo. Mi nemamo nikakvu zaštitu. Ako otkrijete nešto što je u javnom interesu, vi ste na meti. Ja sam imala sreće da sam radila sa urednicima koji su bili voljni da zaštite novinare koji rade za njih, a opet je bilo tako puno prepreka. Gubila sam slobodu i sebe u potrazi da shvatim šta je javni interes u svemu tome. Ja se možda nisam najbolje snašla i shvatila sam da meni lično najviše odgovara da radim za neke medije u regiji, međunarodne, koji mi daju više mogućnosti i slobode, gdje sam sigurna da je moj urednik rukovođen javnim interesom i profesionalnim standardima. Etika je nestala iz bh. novinarstva, ali i iz obrazovnog sistema. Sve mi je teže odgovarati svim tim izazovima i ne odgovarati profesiji koju sam učila i trudila se da se usavršim.

* Često se povlači to pitanje odgovornosti urednika. Novinari i novinarke su je svesni, znaju koliko instanci u redakciji prođe njihov rad dok se ne objavi, ali šta je sa javnošću. Naše ime i prezime, uprkos svemu, ostaje prvo na udaru.

AHMETAŠEVIĆ: Imam ogromnu sreću i zadovoljstvo da radim za onlajn magazin Kosovo 2.0, gdje još uvijek urednik radi svoj posao, gdje postoji urednički kolegij, gdje se odluke donose skupa i to je ono što je meni počelo nedostajati u BiH. Novinarstvo je timski rad. Tako nastaje magazin. Ja sam trenutno regionalna urednica za K2.0 i potrošim mnogo više vremena radeći sa novinarima na njihovim tekstovima nego pišući svoje, ali to je normalan proces. Kada sam predavala tekst za Njujorker ili Gardijan, jednako sam tako radila sa urednicima. To je dio procesa kroz koji svaki novinar treba da prođe. Svi novinari na svijetu moraju raditi sa urednicima. Možete napraviti neku banalnu grešku, mora uvijek biti neko još s vama u tom procesu.

Jednako tako, imala sam veliku sreću, kad sam počinjala, da sam imala sjajne urednike – od Ozrena Kebe, Nenada Pejića, do Senada Avdića – koji su mi darovali svoje strpljenje, koji su nas zaista učili, koji su imali strpljenja da me uče. Danas to ne vidim. Kad čitate tekstove u većini medija u BiH, vidite rupe, vidite da urednik tu ništa nije uradio.

* Da li se još nešto promijenilo od vremena kad ste kretali da se bavite ovim poslom do danas?

AHMETAŠEVIĆ: Obezvrijeđena je profesija. Dolazim iz novinarske porodice i znam koliko je to bilo cijenjeno zanimanje, koliko su moja majka i njene kolege cijenjene, njihov rad je bio važan. Kada danas kažem da sam novinarka ljudi često u meni vide neprijatelja, vide nekoga koga se treba plašiti, ali shvatam i zašto. Lično sam nailazila na kolege, na ljude koji se bave ovom profesijom, a koji se koriste metodama kojima ne bi smjeli, koji medije koriste kao sredstvo ucjene. Zbog toga smo svi na gubitku. Nebitno je što ja to neću nikada uraditi, dovoljno je da neko uradi i svi nosimo taj teret. To otežava dolazak do informacija, prikupljanje priča, ali i kada je napišete ljudi vam manje vjeruju.

Vidite novinare koji su jedan dan to, drugi dan u stranci, pa onda opet novinari. Imate novinare koji su jednako tako čas PR, čas u novinarstvu i logično je da ljudi više ne vjeruju. Ne razumiju iz koje pozicije govorite. Danas mi se ljudi mnogo teže odlučuju dati neku informaciju „of the record“ nego ranije, zato što se plaše, s pravom. Ni sama nisam sigurna koliko bih vjerovala mnogim novinarima iz regiona jer ne znam za koga rade.

* Koji je period do sada bio najizazovniji?

AHMETAŠEVIĆ: Početak saradnje sa međunarodnim medijima, kada sam kao mlada novinarka u maloj, nerazvijenoj zemlji odlučila da sebe iskušam na stranom jeziku, u jednom okruženju koje je puno profesionalnije nego ono u kojem radim. To mi je zaista bio veliki izazov. Bila sam sretna kada sam dobijala priliku da učim, radeći sa velikim međunarodnim medijskim kućama i novinarima. Veliki je izazov, čak i kad ne radite direktno, biti s njima na terenu i gledati kako rade kolege poput Eda Vulijamija, novinara britanskog Observera, koji je dokazao postojanje koncentracionih logora u BiH za vrijeme rata. To je velika škola. Za mene je biti uz njega i druge timove bilo najvrijednije iskustvo.

Puno je, takođe, hrabrosti trebalo skupiti da ponudim tekst Njujorkeru. I za novinare u SAD je to velika stvar, meni je samo da me prime u te svoje urede bila velika stvar, a kada su mi prihvatili tekst nekako je to bio veliki izazov i jako sam ponosna što sam sebe ohrabrila da to uradim.

* Kada kažete da ste mnogo naučili uz Eda Vulijamija, šta je konkretno razlika?

AHMETAŠEVIĆ: Priprema za tekst. To traje. Rad na terenu, način kako prilaziš ljudima, kako razgovaraš s njima da bi dobio informacije, način kako bivaš dio grupe, a da nisi dio grupe, jer moraš imati neki odmak. Za mene objektivnost ne postoji. Zato mi je Ed bio bitan. Ed otvoreno govori o nekim stvarima, otvoreno staje na stranu. Dugo sam sumnjala u to, jer su novinari u BiH postajali iznenada ekstremno „profesionalni” i govorili mi da tako ne može, ne možeš o protestima izvještavati tako da hodaš sa ljudima na protestu, ne možeš tako pisati o migrantima, pristrasna si jer izađeš i daš hljeb migrantu jer je gladan i sl. Meni je to neprihvatljivo i s njim sam puno o tome razgovarala. Pitala ga mogu li ja tako raditi, kako da to i dalje radim, a da zadržim profesionalnost, i on mi je pomogao. Rekao je da je najvažnija priprema. Ako radim tekst o plenumima u BiH, najprije sjednem da vidim šta je plenum uopće, onda sam sate i sate provodila pričajući sa ljudima, ne pišući, nego da vidim šta ih je to izvelo na ulicu, da bih vidjela zašto ja želim da stojim s njima tu, a ne tamo gdje su stajale ostale kolege – izdaleka, sa strane i snimali. Mislim da sam dobila bolje priče, ali se nisam plašila da stanem na tu stranu. To su me naučili i brojni novinari koji su pokrivali rat u BiH – kad vidiš zlo i dobro, ako ne staneš na stranu dobra, na strani si zla. Ja nisam to spremna uraditi. Ako vidim ljude koji se bore za svoj život i zato stoje na ulici, ako mi daju argumente, ja vidim javni interes. Ti ljudi su 2014. trebali novinare koji će s njima hodati i pričati njihove priče. To je ono što je Ed radio tokom rata u BiH i što me naučio – uđi u masu, budi dio nje, piši, ali se drži profesionalnih standarda. Uvijek provjeri drugu stranu, ljudi moraju vidjeli šta je s druge strane da bi mogli da zaključe šta je zlo, a šta je dobro.

Slično je i sa izbjeglicama i migrantima. Ne mogu dozvoliti da glumim objektivnost i nepristrasnost, dok s druge strane imamo nasilje, zatvorene granice, gladne ljude, užas, totalno kršenje ljudskih prava. Mislim da je u interesu javnosti da na to ukažemo, da pokažemo da se tu krše ljudska prava. Ja to mogu da vidim samo iz velike blizine. To me Ed naučio. Postavljaj pitanja, uđi unutra, postavi hiljade pitanja i onda radi. On me naučio da budem slobodnomisleća novinarka.

* Pomenuli ste objektivnost i neutralnost. Učeni smo da novinar mora biti objektivan. Šta znači biti objektivan u kriznim situacijama?

AHMETAŠEVIĆ: To je odbačena ideja. Novinari nisu vanzemaljci, ne mogu doseći taj nivo objektivnosti. Mi smo pristrasna, misleća bića. Mi možemo imati pet, šest strana, ali kada pišemo unosimo sebe. Smiješno mi je kada kolege govore o objektivnosti. Kada čitamo velike medije vidimo da se to odbacuje. Jedna je stvar držati se profesionalnih normi. Ja ne mogu napisati tekst da neko tuče izbjeglice na hrvatskoj granici a da ne postavim pitanja i policiji. Međutim, kada mi oni odgovore da to nije tačno, ne mogu reći da, evo, kažu da nije i to je to, što mnoge kolege rade. Ne mogu jer ispred sebe imam prebijenog čovjeka i moram suočiti njegove rane sa onim što mi kaže policija i pokazati to javnosti zato što je javnost ta koja je platila tog policajca. Moram postaviti pitanje, napisati tekst na način da će onaj ko me čita sebi postavljati mnoga pitanja. Ja ne mogu davati odgovore, mogu otvarati prostor za pitanja i učiniti da ljudi sami pitaju. To je javni interes – daj mi dovoljno informacija da ja poslije mogu da tragam. Ja ću ti dati sliku prebijenog čovjeka, pet puta provjeriti je li on stvarno prebijen ili mu se desilo nešto drugo. Ali ti moraš da mi vjeruješ da sam ja to provjerila. Ja sebi ne smijem dozvoliti laž. Volim da pričam o etici i profesionalizmu mnogo više nego o objektivnosti jer mislim da smo pričajući o lažnoj objektivnosti zanemarili profesionalizam i etiku. Etika je ključna i ona nas stalno dovodi do preispitivanja.

* Da li postoji situacija u kojoj ste mogli drugačije?

AHMETAŠEVIĆ: Vjerovatno ih je milion. Sve sam mogla drugačije i bolje, ali sam se potrudila da to uradim najbolje moguće u datom trenutku. Normalno je raditi i praviti greške. Bilo mi je teško na početku raditi sa ljudima koji su preživjeli ratne zločine. Taj razgovor postane jako dubok, pređete neku vrstu granice, ako je tako mogu nazvati, i postanete previše bliski sa nekim ljudima. Naučila sam i više ne pišem o ljudima sa kojima postanem bliska, ali je to bila lekcija koju mi je bilo najteže naučiti.

Vrlo često radim sa ljudima koji su preživjeli teške traume, hoću da uhvatim njihovu priču, što znači da ulazim jako duboko, pitam ih vrlo intimne stvari. Puno sam radila sa ženama koje su preživjele silovanja za vrijeme rata. Budete u situaciji da vam neko ispriča prvi put šta mu se sve desilo. Imala sam ženu koja do tada nikome nije rekla šta joj se dogodilo. Uspjela sam naći način. Ja nisam mogla ustati nakon tog razgovora i biti neki novinar i otići. Mi smo se spojile na jako dubokom nivou. Napisala sam tekst o njoj, ali danas više to ne radim. I dalje zapisujem njihove priče i nadam se da ću ih pretvoriti u knjigu, jer oni žele da njihove priče budu zapisane, ali to nisu novinarske forme. Moram se baviti drugim formama.

Lično sam platila cijenu te intimnosti, jer je se jako teško nositi sa nekim od tih stvari. Jedna svjedokinja je na sudu tražila da budem uz nju dok je svjedočila, što je za mene bilo izuzetno teško, nisam znala šta treba da radim, ali sam ostala uz nju. Ja ne znam šta sam u toj situaciji bila, ali se nadam da je njoj bilo lakše uz moje prisustvo i dok me je držala za ruku kad je svjedočila. Sad to ne radim. Kad s nekim postanem na tom nivou bliska, isključivo ako ta osoba želi da to pretvorim u priču, ali bih to ostavljala više kao usmenu istoriju. Ne bih to pretakala u tekst, stavljala drugu stranu. Tu nema druge strane. Naučila sam drugu formu i još jedan pristup i da se na drugi način sa sobom nosim.

Moj prvi veliki tekst je bio za bh. magazin Dani. Već sam bila novinarka, ali to je prvi veliki tekst i bio je o masovnim grobnicama. Imala sam 19 godina. Od početka, od prvih dana svoje karijere bavim se teškim pitanjima. Bilo je puno izazova, kad slikati, da li dotaći osobu s kojom razgovarate, da li plakati? Ja plačem jer sam čovjek prije svega i zašto bih krila emocije. Za mene je ružno da mi neko priča tako velike i važne priče, a da ja sjedim mrtva hladna naspram te osobe. To je i nepristojno. Ja bih bila izuzetno ljuta da nekom pričam duboko intimnu priču i da taj neko gleda u mene i govori: „Da, da i onda?“. To je jako promijenilo moj stil pisanja i odvelo me u nešto što nije novinarstvo, više je esejistička forma. To je proces stalnog učenja i borbe i stavljanja sebe u situacije koje su vrlo izazovne.

* Segment o kojem se ne govori mnogo jeste kako se sami nosimo sa sobom. Da li ste ikada u nekoj redakciji, sa nekim urednikom dobili uputstva ili bar savjete kako da se nosite sa svim u sebi kad se vratite sa događaja koji su traumatični, poput otkrivanja masovnih grobnica. Kako se nosite s tom traumom?

AHMETAŠEVIĆ: Jesam, pišući. Ja svoje traume obrađujem kroz pisanje. Dugo sam radila sa urednikom Senadom Avdićem, za kojeg mnogi kažu da je težak za saradnju. On je dobar urednik, koji je uz svog novinara. On je znao, a neke od najtežih faza sam prolazila u njegovoj blizini, da mi da vremena da smirim u sebi to s čim sam došla s terena i da me pusti da napišem tekst u kojem ne radim puno intervencija, pusti me da u njih ugradim, prenesem te emocije. Vječno sam mu zahvalna zbog toga. Sjećam se kad sam prvi put išla na veliku dženazu (ubijenih u genocidu 1995. godine) u Srebrenici, jako je to teško bilo. Mislim da mi je i danas teško razmišljati o tome.

Još uvijek čujem udarce zemlje od prazne tabute jer su u njima samo ostaci tjela, nekada jedna koščica. Bilo ih je tada nekoliko stotina i ti udarci su u istom trenutku dolazili. To čujete, odjekuje kroz Potočare. Boli vas svaki taj udarac o prazni tabut. Bila sam rastavljena na proste dijelove kad sam se vratila u Sarajevo. Nisam ništa mogla. Nisam znala šta ću sa sobom. Postoji li išta više nakon toga? U tom trenutku Senad me pustio. Dva dana nisam ništa radila, samo sam gledala, on je bio uz mene, pratio, svako malo je dolazio da vidi jesam li dobro. Kad sam ga pitala kako ću ja ovo napisati, rekao je samo sjedi i napiši. I to je izašlo iz mene. On je pustio taj tekst prepun emocija, imam osjećaj da se iz njega čulo kako udara ta zemlja u prazne kovčege. Puštao me da ne dolazim svaki dan u redakciju nakon takvih i sličnih događaja jer je znao da moram imati odmak. To mi je jako mnogo značilo.

* Intervju je deo razgovora sa novinarkama i novinarima iz BiH, Kosova, Albanije, Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije koji su objavljeni u knjizi "Integritet i autorstvo" u izdanju Centra za kulturnu dekontaminaciju