Ime Marka Šelića Marčela, mladog repera i pisca iz Paraćina, ovih dana našlo se na portalima kako beogradskih, tako i pojedinih regionalnih medija. Dva su razloga za to: najpre je na svom zvaničnom YouTube kanalu objavio video snimak incidenta sa nedavno završenog Sajma knjiga u Beogradu. Vulgarna i na momente bizarna rasprava dvojice izlagača koji su se, "naoružani" mikrofonima, nadvikivali čitajući poeziju, umalo se završila tučom, što je Šelić snimio kamerom i prokomentarisao u svom video-blogu. Njegov komentar do sada je zabeležio više od 90.000 poseta.

Samo nekoliko dana kasnije objavio je singl Pegla kojim najavljuje novi, peti studijski album "Napet šou". U nešto manje od tri minuta, koliko pesma traje, Marčelo donosi snažnu priču o besmislenom tinejdžerskom nasilju koje se dešava sad i ovde oko nas. Izbor tematike ne bi trebalo da nas čudi, ako znamo da je ovaj 30-godišnji momak do sada učestvovao u više akcija REX-a, Centra za nenasilje i Centra za ratnu traumu o temi tolerancije među narodima ex-Yu i delovanja muzike i književnosti na promenu svesti mladih, a sarađivao je i sa organizacijom ASTRA u akciji borbe protiv trgovine ljudima.

No, Marčelo je pre svega pisac – rima ili proze, svejedno. Osim četiri albuma, objavio je zbirku kolumni i dva romana: Zajedno sami (2008) i prvi deo trilogije Malterego: Rubikova stolica (2012).

Mnogo je povoda za ovaj razgovor. Počinjemo od onih najsvežijih, ali s Markom Šelićem razgovaramo, između ostalog, i o posledicama nasilja i kako se nositi s njima, vezi između saosećanja i pisanja, novom romanu te neizbežnoj političkoj situaciji u Srbji i regionu.

KONTRA: Tvoj video-blog sa Sajma knjiga propratili su mediji kako u Srbiji, tako i u susednim zemljama. Naslovi su uglavnom imali poruku – Marčelo pokazao pravo lice kulturne manifestacije. Očekuješ li da će se nakon ovoga nešto promeniti u koncepciji Sajma knjiga?

Šelić: To nije pravo lice, nego jedno od lica. Ne znači da su ona druga, ona dobra, manje stvarna. Jednostavno, postoji i ovo, i javnost treba da zna. Nažalost, nije reč samo o problemu koncepcije Sajma, već o mentalitetu, što je daleko teže ispraviti. Sajam je kriv utoliko što očigledno ne postavlja ograničenja u vezi s tim na koji se način smete reklamirati, i tako dobijete ovo što se vidi u klipu – pijačnu atmosferu, gde se kočijaškom galamom mušterija privlači do tezge. Ako želite da vaš štand ima struju, doplatite i dobijete je – i izgleda da vam niko ne brani da onda naprosto uključite mikrofon i terorišete susedne štandove osam dana.

Nema to veze sa umetničkim dometom poezije koja se odande orila – bila ona izuzetna ili ništavna, na šta liči da troje-četvoro pesnika jedni drugima, i nikome više, čitaju svoje stihove i šetaju mikrofon iz ruke u ruku, potpuno neumorno i ne mareći za činjenicu da ih niko ne sluša, da niko ne prilazi štandu. Radili su to sami za sebe, ali ipak u mikrofon. To nije nikakav uzvišeni prkos neshvaćenih, to je sindrom lošeg demo-benda, koji je suviše opčinjen činjenicom da je na bini, pa ne mari za (ne)reakciju publike. Samo, demo-bend su klinci, pa im nerazumlje treba oprostiti.

KONTRA: U videu kažeš da nije više pitanje ko dolazi na Sajam, već ko tu izlaže knjige. Pošto na Sajmu učestvuješ već nekoliko godina unazad, a posećuješ ga još od detinjstva - da li si traj trend ranije uočio ili je to počelo kasnije?

Šelić: Mogao bih da kažem kako je to krenulo tek poslednjih godina, ali nisam siguran u taj odgovor. Jedno je posetiti Sajam na svega nekoliko sati, a posve drugo provesti tamo osam dana, po 12 sati dnevno. Možda zato nisam primećivao ranije.

KONTRA: Nedavno si objavio novi pesmu Pegla. Lirski subjekt, član desničarske grupe, ubija dečka koji izgleda kao homoseksualac, da bi u razrešenju pesme otkrio da je masakrirao jedinog momka koji ga je u detinjstvu zaštitio od nasilnika. Šta te je podstaklo da napišeš pesmu sa takvom tematikom?

Šelić: Podstakla me predstava Klasni neprijatelj, koja se igra u DADOV-u. Pesma je rađena i kao song za predstavu, i kao stvar za novi album. U ovoj obimom nevelikoj drami Najdžela Vilijamsa reč je o vršnjačkom nasilju i nezainteresovanosti školskog sistema za srž problema. Jedan od junaka je i Pegla, s tim što se radnja pesme dešava ili pre radnje predstave, ili posle nje, kako god bilo koji gledalac shvati. Pokušao sam da ga dodatno dočaram, da mu dodam još jednu dimenziju – a i da ga do kraja učinim domaćim.

KONTRA: Nezahvalno je govoriti o statistici, no jedno od najnovijih istraživanja u srednjim školama pokazuje da nemali broj mladih razmišlja kao Pegla. Kao da kulturno-političkom establišmentu ne smeta što uzgaja generacije ljudi nabijenih gnevom. Čemu to, kome su u društvu potrebni tinejdžeri poput Pegle?

Šelić: Čemu statistika, dovoljno je prošetati gradom. Ali uprkos izlizanosti pokliča „kriva je država“ – o da, kriva je. Nego šta nego je kriva. Često na književnim večerima i tribinama neko od sagovornika potegne nedovoljnu informisanost, manjak programa koji bi edukovali i klince i one starije o nasilju, ljudskim pravima i sličnim temama, pa se onda pređe na to kako svako treba da radi na sebi i blabla. Naravno da treba, potpuno se slažem, ALI. Dva procesa moraju se odigravati uporedo: edukacija sa jedne i sprovođenje zakona sa druge strane. Zašto? Zato što je, nažalost, nemoguće objasniti svakome.

Pijaže je govorio o tome da mlađa deca, kada žele da se uključe u igru, isprva uopšte ne razumeju čemu pravila služe – pokušavaju da ih poštuju samo zato da ih stariji ne bi isključili iz igre; tek kasnije, dete uviđa da pravila čine igru smislenom – da su, dakle, dobra i potrebna. Nažalost, neki ljudi nikad ne stignu na taj drugi nivo i jedino ih strah od kazne autoriteta drži pod kontrolom. Šta hoću da kažem: edukacije su potpuno uzaludne u zemlji koja te uverava da nepoželjno ponašanje baš i nije tako nepoželjno, a nije baš ni kažnjivo. Pritom, Pijaže je bio optimista – u Platonovoj Državi postoji poduža polemika o tome da su ne neki, nego svi ljudi suštinski skloni bezakonju i da se svako drži pravila samo zato što strahuje od kazne.

Da se vratim na tvoje pitanje – kome su u društvu potrebni tinejdžeri poput Pegle? Političarima, naravno. Svaka država može da se obračuna s tim problemom, samo ako hoće. Naša neće.

KONTRA: Slike nasilja – u školi, na stadionu, na ulici, evo sad i na Sajmu knjiga – pojavljuju se gotovo svakodnevno u medijima. Šta je, po tvom mišljenju, ono što stvara to nasilje?

Šelić: Ne bih davao neki uopšteni, pa samim tim i jalovi odgovor. Svakako se stiče utisak da nataloženo nezadovoljstvo igra važnu ulogu, to mi prvo pada na pamet kao nekakav kolektivni razlog. Avaj, mene oduvek više zanimaju pojedinačne sudbine.

KONTRA: Slušajući novu pesmu, setio sam se lika iz Malterega. Svetozar je takođe pripadnik huliganske grupe, koji sa sobom vuče traumu nasilja iz mladosti. Kao da u oba slučaja poručuješ da je krug zatvoren nasiljem?

Šelić: To je samo jedna od mogućnosti. Činjenica da joj se u više navrata vraćam ne znači da negiram druge, već samo da najviše verujem u ovu. Zapravo, u tom prvom delu trilogije Malterego postavlja se pitanje šta uopšte raditi kad te nasilje jednom takne: Leo, glavni junak, iz petnih žila pokušava da ostane dobrica i da ostane iznad, ali činjenica da se jedan nasilnik lako provukao sa svojim nasiljem izjeda ga sve više – i otud ne spava mirno; Neša Zen, njegov prijatelj, uprkos svom nadimku potpuno ispada iz šina pred nasiljem i predlaže da se na to odgovori nasilno – i otud ne spava mirno.

Roman, dakle, polemiše sa čitaocem o tome ima li uopšte izlaza iz začaranog kruga kada niko od ove dvojice, gledajući različito na problem, nije u miru sa sobom. Nasilje u tebi instalira jedan prekidač, i tvoja borba sa sobom i dalji rad na sebi neće učiniti da on ikada nestane; najbolje što možeš jeste da naučiš da živiš s prekidačem, a da ga ne pipaš.

KONTRA: Još malo o Malteregu. Roman, između ostalog, tematizuje odnos Dobra i Zla kroz priču o protagonisti Leu i antagonisti Jasminu. Taj odnos, međutim, nije crno-beo, jer će Leo, ma koliko se trudio da u životu drži moralno ispravnu poziciju, preći neke društvene norme ne bi li se suprotstavio Jasminu. Da li je u konačnici Leo pošao putem na kojem nema nazad?

Šelić: Rubikova stolica, prvi deo trilogije Malterego, nije epska priča o velikom okršaju konačnog Dobra i suštinskog Zla, već o jednom svakodnevnom sudaru bezveznog, malog zla i dobrote koja nema čime da mu doskoči osim banalnim „pametniji popušta“, što se pokazuje slabim antidepresivom. Sve što će se u „serijalu“ dalje dešavati uglavnom pokazuje da ni sa jednog puta nema nazad, životni saobraćaj retko kad i retko kome dopušta neki stvarni rikverc. Ali putevi se uvek račvaju i svaka raskrsnica je nova odluka; problem je u tome što ljudi do njih dospevaju u poluslupanim kolima ili na izranjavanim nogama. Rečju, Leo pokušava da skrene, a da pritom „ne skrene“.

KONTRA: Osim strahova i preispitivanja, glavni junak romana kao rok muzičar nosi i breme popularnosti. Čitajući roman, stekao sam utisak da je Leo komotno mogao da odsvira rok verziju pesme Kostim sa tvog albuma Deca i Sunce. Koliko ti je u radu – ma koju formu on imao – važan onaj kišovski „gorki talog iskustva“?

Šelić: Uvek je važan. Kao klinca, fascinirali su me glumci – činilo mi se zabavnim i privlačno opasnim to što oni na određeno vreme postaju neko drugi. Ali pisci, pisci su nešto još uvrnutije – da bi bili uverljivi, oni moraju da postanu bezbroj drugih osoba, svaki junak. Verujem da je pisanje, u stvari, vežbanje sposobnosti saosećanja, i sa drugima i sa sobom. Ovo drugo nije ništa lakši zadatak, jer kad bolje pogledaš, malo ko uspeva da saoseća sa sobom na zdrav način, onaj koji nije ni narcisoidan ni samosažaljevajući. Uspevaš da pišeš dobro ako uspevaš da napreduješ u sposobnosti saosećanja i u sposobnosti artikulisanja, pakovanja u reči onoga što osetiš. Kada je o Leu reč, volim da mislim da je on radikalna verzija mene. Iako su paralele vidljive, on zapravo nikad nije ja – on je u svakom momentu ili mnogo bolja, ili mnogo gora osoba od mene.

KONTRA: U malobrojnim recenzijama romana na koje sam naišao, autori neizostavno pominju dijaloge koji čine veći deo knjige. Planiraš li da u drugom delu trilogije zadržiš taj postupak?

Šelić: Taj je postupak negde funkcionisao dobro, a negde, ovako sa distance, baš i ne. Pokušavam da zadržim to što je dobro, a da drugim postupcima izbegnem ono što nije. Drugi deo biće u tom smislu daleko prohodniji, uprkos radnji i junacima, koji postaju sve kompleksniji. Malterego je priča koja od početka ima glavu i rep, zacrtan kraj ka kome ide. No, do njega se može stići na bezbroj načina, i sve vreme je zadatak odabrati najbolji.

​KONTRA: Već celu deceniju imaš nastupe i u susednim zemljama – što sa bendom, što kao pisac. Tvoju publiku uglavnom čine mlađi ljudi. Vidiš li njihovu spremnost da se izdignu iznad etničkih i kulturnih podela koje se, čini mi se, u nekom perfidnijem obliku nego devedesetih i dalje neguju u javnom prostoru?

Šelić: Zapažanje ti je odlično, potpuno se slažem. Devedesetih si imao rat, najotvoreniji mogući sukob, i koliko god odvratno zvučalo, puška je daleko iskrenija, sa njom makar znaš na čemu si – a reči, potpirivanja, usađivanja ideja, e to je daleko pokvarenija taktika. Upravo se njima postiže da puška, kad na nju dođe red, izgleda kao najnormalniji sledeći korak. To su opasne stvari, i oni koji to raspiruju ili nisu svesni šta rade, ili žele svojoj zemlji ono najgore, pritom misleći da joj čine dobro. Srećom, ima mnogo ljudi koji ne razmišljaju tako. Onih dana kad sam optimističan, čak mislim da ih ima sve više.

KONTRA: Na novom Frenkijevom albumu, sa Edom Maajkom, snimili ste zajdničku pesmu. Creme de la creme begins je treći deo onoga što je u prva dva nastavka bio hip-hop reprezent. Iako je Begins pre svega retrospektiva nečega što se dogodilo pre 10 god, njeni stihovi su zapravo poruka ljudima danas. Je li vas na to podstakla „društvena klima“ u regionu?

Šelić: Ima i toga, ali reč je, pre svega, o drugarskoj pesmi, i to je njena glavna snaga i energija. Uostalom, upravo na to oslanja se i njena glavna poruka.

KONTRA: Dolazimo do onoga što novinari vole da zovu društenim angažmanom umetnika. Kakav je tvoj odnos kao pisaca i muzičkog izvođača prema „političkoj tvrđavi“?

Šelić: Bavim se ljudima i pričama o ljudima. Gledam da ne komentarišem konkretne događaje iz sfere politike, već njihov odraz na sudbinu nekog konkretnog čoveka. Verujem da je to i smislenije i poštenije. Recimo, pesma Pegla ne komentariše, ili to čini tek indirektno, ulogu države, jer za državu je to set mera koje budu ili ne budu preduzete kao odgovor na nabujali problem, dok je za glavnog junaka pesme to trenutak koji mu menja život. Društvo je, u njegovom slučaju, zakasnilo s reakcijom i šta god ono sad uradilo, taj dečak Pegla je, nažalost, već sa druge strane te crte. Za državu, on je statistički podatak i ništa više – i nema ničega neprirodnog u tome, da se razumemo.

Nije problem države što ne može da bude svačiji privatni psiholog, nego što ne rešava kolektivni uzrok problema. Pre deset godina, mislio sam da ima smisla „isprozivati“ konkretnog političara; danas ih mahom ne sekira ni Insajder, kamoli pesma ili kolumna. Stoga mi je lupa uvek na ljudima, osobama, a ne na političkim entitetima, čije je delovanje samo jednim delom vidljivo i uhvatljivo nama, običnim građanima.

KONTRA: Prošlo je više od godinu dana od političkih promena u Srbiji. Šta je novo donela sadašnja vlast? Da li su vladajući političari uspeli da te uvere da to nisu oni isti ljudi od pre 15-ak godina?

Šelić: Ako bi trebalo da poverujem kako se nekolicini ljudi dogodio potpuni ideološki zaokret, to bih možda i mogao – ali da se hiljadama ljudi to dogodilo... bila bi sjajna vest, ali zvuči bajkovito. A zvuči i suludo: ako tako golem broj ljudi kao što se videlo u Areni i ispred nje može da se pohvali promenom mišljenja, to onda obesmišljava sve prethodne godine političkog života u Srbiji. Čemu onda onoliko gloženja i zakrvavljenih očiju ako je na kraju ispalo da se baš oko glavne tačke spora – Evrope i Kosova - ipak slažu svi veliki igrači?

Izgleda, ipak, kao da je narodu, nakon dugo vremena, ubrizgana injekcija nade, i to je sigurno dobro; loše je što verovatno još ne postoji građanin koji zaista živi bolje. Kao građanin ove zemlje, svakoj vladi želim da uspe i pozdravljam sve što je dobro, bez obzira iz koje stranke došlo, ali isto tako mislim da svaka vlada mora da zna: nada je stvar koja uvek stoji u gornjem delu peščanog sata – svako zrno koje pređe dole više nije zrno nade, nego zrno besa.