Razgovori
Intervju: Mohsen Makhmalbaf, iranski režiser
Sretan sam kada pokušavam da menjam svet
08/08/2013 | 09:47
Razgovarala: Žarka Radoja
Ne dopada mi se naša civilizacija. Takmičimo se jedni s drugima, a zašto? Da bi bili pobednici čega? Oko 99 posto ljudi su depresivni jer nisu uspešni, a jedan posto onih koji su pobednici su pod stresom jer možda sledeći put neće biti pobednici. Takmičimo se jedni s drugima zbog posla, novca, čak i zbog ljubavi. Stvorili smo tako glupu civilizaciju. Kompjuteri su nas pojeli, ljudi ostaju bez posla, identiteta, svrhe svog života, postaju puki korisnici, a i dalje nismo sretni, kaže Makhmalbaf
Photo: MotovunFilmFestival
Kad ljude nije briga za svet oko sebe, imate mir koji nikoga ne zanima: Mohsen Makhmalbaf

Prvi film je pogledao kada je postao punoletan. Do tada je učen da su filmovi i muzika vražja rabota i da bi zbog njih mogao završiti u paklu. Sam je učio iz knjiga u zatvoru i iz loših iranskih filmova kako treba, odnosno ne treba snimati. Danas je vodeća figura iranskog filma, čiji je „Trenutak nevinosti“ nagrađen kao jedan od 10 najboljih filmova poslednje dekade 20. veka, a „Kandahar“, prema izboru magazina "Time",  među 100 najboljih filmova svih vremena. Nagrade ne vredi brojati. 

Sa 17 godina, kao protivnik šaha Reze Pahlavija i pripadnik militantne grupe posvećene idealima ajatolaha Homeinija, nožem ranjava policajca i u tom incidentu biva pogođen u leđa i stomak. Osuđen je na pet godina zatvora. Smrtnu kaznu izbegao je jer je bio maloletan.  „Nakon revolucije mnogi mladi ljudi ispod 18 godina su bili pogubljeni. Zahvaljujući šahu ostao sam živ“, kaže. Prvih šest meseci u zatvoru je mučen, zbog čega su mu nastradale noge. Prohodaće tek nakon višestrukih operacija. Danas živi van Irana, istaknuti je borac za ljudska prava, protivnik iranskog režima, režiser i pisac koji svojim radovima uistinu oplemenjuje čoveka, tera publiku da se zapita i zamisli. Ukratko, pokušava da promeni svet.

Mohsen Makhmalbaf bio je gost ovogodišnjeg 16. izdanja Motovun Film Festivala. Dobitnik je nagrade Mawerick koja se dodeljuje režiserima koji su individualnošću, slobodnim duhom i inovativnošću širili ili šire granice  filmskog izraza. On je, da bi snimao filmove koje želi, skoro izgubio život i bio prinuđen da emigrira. 

Napisao je 27 knjiga, režirao preko 20 igranih filmova, tri dokumentarca i četiri kratka filma u čak šest država. Filmovi su mu zabranjivani, iranski režim ga je proganjao i van granica, no on od snimanja filmova nije odustao. To je za njega sredstvo radikalnog društvenog delovanja. O posvećenosti filmu možda najbolje govori odluka da, kako bi sprečili cenzuru filma „Trenutak nevinosti“, njegova porodica i on odlučuju da prodaju kuću i tim novcem otkupe film od producenta. 

Teško je napisati i najosnovnije o ovom čoveku. Za to bi trebale stranice. Teško je i prekinuti razgovor s njim. Zato ovaj intervju traje dugo. Retko se sretne čovek koji sa takvom jednostavnošću i skromnošću razara sve naše strahove i otvara nove puteve. Nadam se da je to vidljivo iz redova koji slede. Ovaj razgovor sniman je poslednjeg dana motovunskog festivala, u hladu velikog drveta na glavnom trgu.

KONTRA: Zašto ste otišli iz Irana?

Makhmalbaf: Više nisam mogao da snimam filmove, da objavljujem knjige. Cenzura je bila jaka. Čak i dok sam bio u Iranu, mnogi moji filmovi i knjige su bili zabranjeni, ali ipak su neki od njih na kraju pušteni. Međutim, pre osam godina (dolaskom Ahmadinedžada na vlast op.a.), sloboda je potpuno ukinuta i ja sam napustio Iran da bih mogao biti koristan, da bih mogao snimati filmove. To je, dakle, bio jedini razlog zbog kojeg sam otišao pre osam godina. Dve godine sam proveo sa porodicom u Avganistanu, predavao sam film mladim generacijama Avganistanaca i snimao. Imali smo i nevladinu organizaciju za mlade i žene, za koju smo uradili 72 različita projekta, ne samo u vezi sa filmom nego i mnoge druge stvari. Na primer, sagradili smo školu za devojčice, imali veliki broj akcija vezanih za obrazovanje i zdravstvo.... Snimili smo dva filma, ali se desilo da, dok smo snimali jednu scenu, bomba iz Irana eksplodira svega metar od nas. Morali smo se preseliti i otišli smo u Tadžikistan gde smo takođe bili dve godine. I tamo smo snimali filmove, napravili festival i ponovo naišli na probleme. Opet smo se preselili. U Pariz. Desili su se izbori u Iranu, podržali smo iranski narod. Postao sam predstavnik Iranaca van granica zemlje, održao sam i govor u Evropskom parlamentu kako bih pričao o situaciji u Iranu. Bio sam zaista aktivan. Opet su poslali teroriste da me utišaju. Dobili smo policijsku zaštitu, ali smo odlučili da se preselimo u London. Tu smo već dve godine. Za to vreme napravio sam film u Izraelu, „Vrtlar“, dokumentarac o korejskom filmu, tri kratka filma, napisao nekoliko scenarija i održao mnogo radionica. To je poslednjih osam godina mog životnog putovanja – selili smo se četiri puta zbog sigurnosnih razloga ili zbog snimanja filmova.

KONTRA: Ali vi ste se iz Irana, umesto na sigurnu teritoriju, preselili u zemlju s čitavim nizom problema.

Makhmalbaf: Nisam napustio moju zemlju da bih bio siguran i relaksiran, otišao sam u državu poput Avganistana da bih bio korisniji. Tamo su ljudi koji pate i mogu da uradim nešto za njih. Verujem da posle hleba, ljudska rasa mora da ima smisao u životu. Bez toga smo prazni. Život je tako kratak i u njemu trebamo nešto veće od onoga što vidimo.

KONTRA: Bili ste revolucionar, kao 17-godišnji momak uključili ste se u akcije protiv šaha, učestvovali u Iranskoj revoluciji pre tri decenije. Zbog toga ste proveli nekoliko godina u zatvoru, bili ste mučeni. U filmu „Trenutak nevinosti“ bavite se upravo tim periodom. Da li danas smatrate da je revolucija neophodna?

Kad ljude nije briga za svet oko sebe, imate mir koji nikoga ne zanima.

Makhmalbaf: Revolucija je najkomplikovaniji koncept kojeg sam ikada iskusio. Danas mislim da kada si ljut ti jesi revolucija; kada je društvo ljuto, ono pravi revoluciju, ali posle toga možda nećeš doći do svog cilja. Treba ti evolucija, a ona je proces. Dostizanje demokratije nije čudo koje se desi, to je proces. Potrebno je vreme, program, atmosfera. Trebaš stvoriti sve i za to ti treba strpljenje. Zato sam evolucionar danas. U filmu „Vrtlar“, koji se bavi religijskom grupom Bahoi, videli ste, nije dovoljno da vam neko kaže jednu rečenicu i da postanete neko drugi. Morate vežbati, skoncentrisati se. U ljudskoj prirodi je da joj za promene treba vremena i strpljenja.

KONTRA: Kako vam se čine ti novi revolucionarni pokreti širom sveta, posebno Arapsko proleće?

Makhmalbaf: To nisu iste revolucije. Revolucija u Iranu pre 33 godine je slična onoj koja se desila u Egiptu. Imali su modernog, sekularnog, liberalnog  kralja, ali nedemokratu. Takav je bio i iranski kralj. Mi smo sklonili šaha, ali smo izgubili liberalnost i sekularizma. Nažalost, u Egiptu su otišli korak unazad tražeći pomoć od vojske. Možete li to da verujete? To nije demokratija. Demokratija treba srednju klasu. Kada nisi gladan onda možeš da misliš o slobodi. Prvi uslov da bi imali demokratiju jeste postojanje srednje klase. Drugi je atmosfera za to. Danas nam internet daje takvu priliku. Pogledajte, na primer,  Siriju. Da li se može reći da je ono što se desilo u Siriji isto kao i u Egiptu? Ne. Počeli su sa revolucijom i završili u građanskom ratu. Egipat je bio na putu demokratije. Pre četiri godine imali su vojni režim sa diktatorom na čelu. Danas nemaju diktatora, ali i dalje imaju istu vojnu vlast. To je veoma prevrtljiva situacija. Iran je bio drugačiji. Da se demokratija desila u Iranu, mogla je uticati na Bliski istok jer smo imali revoluciju pre 33 godine i razumeli smo šta je rezultat svega toga. Danas verujemo u evoluciju, da menjamo polako jednu po jednu stvar, da imamo strpljenja oko svega. Imali smo ženski pokret, novinarski pokret, umetnički, radnički i evolucionarni pokret. Svi ti pokreti su se objedinili i stvorili Zeleni pokret. To je bio veoma miran i demokratski pokret. Pre četiri godine Zeleni pokret u Iranu nije hteo revoluciju, nego da menja stvari polako, a ne da uništi sve. U „Trenutku nevinosti“, koji sam snimio pre 18 godina, pokazao sam vam kako je evolucija važna, šta treba da menjamo.

ULOGA UMETNOSTI I LOŠA KULTURA: Umetnost je razgovor među čovečanstvom, kroz naše emocije, kroz naše srce. Mislimo da samo mozak može da govori. Ne, i srce ima svoj jezik. Film je specifična umetnost koja veoma snažno može da utiče na kulturu. Na primer, u vašoj zemlji, predsednik ima moć da nešto promeni, ali možda građani to ne žele. Nekada imamo vladu sa dobrom strategijom ali nekada kultura nije spremna za to. Umetnost može da pripremi ljude , da usmeri njihove misli na promenu. Želja za demokratijom, za slobodom, mirom počinje iz umetnosti i onda stiže u društvo jer umetnost utiče na društvo, a kultura je koren svega ostalog. Uloga umetnosti jeste da menja temelje sveta. Umetnosti ni dobar političar ne može mnogo. Najpre snimite film o ratu, onda ohrabrujete ljude da se bore i posle toga će oni zaista da idu u rat. To je loša kultura.

KONTRA: Da, u tom filmu dečak koji glumi vas sa 17 godina, u jednom trenutku, na putu ka policajcu kojeg treba da probode, slomi se i krene da plače pitajući se „Zar nema drugog načina da spasimo čovečanstvo?“. Da li postoji drugi način?

Makhmalbaf: Naravno. Razlog mnogih tragedija je manjak znanja i morala, manjak održive ekonomije. Međutim, ovo što se dogodilo u Egiptu je loše, ne dopada mi se. Ne dopada mi se ni ono što se desilo u Siriji. Trebamo naučiti kako da kontrolišemo takve situacije, najpre to. Treba da prepoznamo problem da bi mogli da ga shvatimo. Pre rešenja problema, moramo znati njegovu suštinu. Ako to ne znamo uradićemo nešto što će napraviti dodatni problem. Na primer, išao sam u Izrael sa „Vrtlarom“ noseći poruku mira jer sam zabrinut da ćemo imati Treći svetski rat. Ako Izrael napadne Iran ili Iran napadne atomskom bombom Izrael, dobićemo rat. Ne želim da budem neko ko čeka i kada se rat desi, piše otvorena pisma kako mu se to ne dopada. Moramo uraditi nešto na vreme. Ja ću snimiti film, vi ste novinar, pišite o tome. Svako od nas ima odgovornost prema svetu, ali ne smemo zaboraviti tragediju. Kao što ja nisam zaboravio Avganistan kada niko nije ni pričao o njemu. Ovih dana je u pitanju Sirija. Treba da mislimo o njoj. To nije samo Sirija. Videćete uskoro će se ta tragedija raširiti.(stanka) Oprostite, plačem. Setio sam se stotina hiljada sirijskih ljudi koji umiru i nikoga nije briga.  Amerika, Rusija, moja zemlja.... ništa nisu uradili za njih sem lošeg. Zašto neko sirijsko dete treba da umre? Za stvar za koju niko ne zna šta je?

To nije samo krivica političara. To je krivica umetnika, novinara, svih.

KONTRA: Šta mislite da bi oni trebali uraditi?

Makhmalbaf: Da pokažu prave probleme. Ne da pišu jednostavne i glupe tekstove. Oni moraju razumeti šta je glavni razlog, glavni problem umesto da pišu nešto protiv nečega. Zapravo ničega. Jedni novinari pišu protiv levice, drugi protiv desnice, i tako stvaraju nove probleme. Vi biste trebali biti otac i majka ljudskog bića, porodica čovečanstva, trebali biste biti protiv rata, a ne protiv neprijatelja. To je problem koji imamo. Uvek nešto podržavamo, a nešto mrzimo. Zašto bismo mrzeli jedni druge? Pogledajte film. Toliko ih nema nikakvu svrhu. Često se pitam šta sam dobio od takvog filma. Šta mogu s tim? Nisam protiv seksa, nasilja i sličnog, ali treba mi nešto iz tog filma. Potrošeno je mnogo novca, vremena ekipe koja ga je pravila i vremena publike koja to gleda. Ni za šta. Daću vam primer. Da možemo da živimo sto godina, svaka godina ima 365 dana, svaki dan 24 sata. Ako izračunate dobićete nekih milion sati. Ako neki film pogleda milion ljudi to znači da on ima život jednog čoveka. Ako je taj film smeće, znači da su ubili jedno biće. Oni su ubice. Jer troše jedan sat života čoveka i ne daju mu ništa ili mu daju loše stvari.

Možda potcenjujemo neke filmove, ali u mnogima od njih nema ništa sem trke za slavom, novcem i nagradama. Mislim da je svako od nas odgovoran za sve što se desi na ovoj planeti. Svako od nas ima malu moć da reši neki problem. Ako pogledamo duboko u naše srce, naći ćemo odgovor gde smo korisni, šta možemo da uradimo.  Na primer, moja tri filma prikazana na Motovunu – svi imaju svrhu.  

Ne dopada mi se naša civilizacija. Takmičimo se jedni s drugima, a zašto? Da bi bili pobednici čega? Oko 99 posto ljudi su potpuno depresivni jer nisu uspešni, a jedan posto onih koji su pobednici su pod stresom jer možda sledeći put neće biti pobednici. Takmičimo se jedni s drugima zbog posla, novca, čak i zbog ljubavi. Stvorili smo tako glupu civilizaciju. Kompjuteri su nas pojeli, ljudi ostaju bez posla, identiteta, svrhe svog života, postaju puki korisnici. I dalje nismo sretni. Zato mislim da imamo moć i da možemo da promenimo svet. Najpre treba da verujemo u sebe da imamo moć. Drugo, trebamo prihvatiti našu odgovornost, ne možemo reći da to nije naša greška. Ne, moramo pokušati uraditi nešto. Tek tada ćemo biti srećni, kada pokušamo da menjamo svet.

KONTRA: Filmom „Trenutak nevinosti“ vi ste pokušavali da promenite sebe, dovodeći policajca kojeg ste povredili da igra jednu od glavnih uloga. Film ste gledali sa publikom u bioskopu nakon nekoliko godina. Kakav utisak je ostavio na vas?

Makhmalbaf:  Plakao sam. Zaboravio sam šta sam napravio i film je jako uticao na mene. Nisam mogao da zamislim šta će biti sledeća scena jer je to bilo pre 18 godina. Pomislio sam – moja domovina još uvek razmišlja o revoluciji ili evoluciji. Film je na prvom mestu pokušaj razumevanja. Nekadašnja dva neprijatelja pokušavaju da se razumeju, da razumeju trenutak kad su napali jedan drugog. Ovo nije priča o čoveku i policajcu, ovo je priča svih nas. Mnogi od nas se bore međusobno bez pokušaja da razumeju jedni druge. Film treba da nam pomogne da razumemo jedni druge, da se više ne svađamo, da delimo našu sudbine.

KONTRA: Da li vam je film pomogao da se suočite s tom situacijom?

Makhmalbaf: Da nisam mogao da snimim film i da dobro promislim o celoj situaciji, imao bih utisak da se ona može ponoviti. Jer samo iskustvo ti ne pomaže. Duboko izučavanje tog iskustva pomaže ti da ne ponoviš istu stvar. Zato mislim da film može da nam pomogne. Za mene je film ogledalo, stavio bih ga pred društvo  da bi im pokazao ko su i da pokušaju da menjaju svoju kulturu. Film može biti ogledalo od jedne nacije do druge. Film može biti most između različitih naroda da ih natera da budu bliže jedni drugima, da se ne svađaju. Film je veliko znanje za razumevanje nas samih. Ako ste u bioskopu, iskustvo gledanja filma je drugačije od onoga kada ga gledate kući. Film nas ujedinjuje u istom trenutku razumevanja – smejemo se zajedno, plačemo zajedno i to je jedinstveno iskustvo.  Biti sa drugima na molitvi, u bioskopu, to nas ujedinjuje. Bioskop nas hrani kulturom, povezujemo se sa dušom čovečanstva. Zato nam treba bioskop, trebaju nam festivali, ne samo film. Kao što sam pomenuo na otvaranju festivala, rođeni smo da bi živeli na ovoj planeti, ali nas je politika razjedinila. Nadajmo se da će nas film ujediniti ponovo.

KONTRA:  Verujete li u to?

Makhmalbaf: Sve dobro počinje od malih stvari. Verujem da danas, ako imaš nešto dobro, da će se to brzo proširiti svuda. Na primer, da se vratimo filmu „Vrtlar“. U Iranu živi 700.000 pripadnika vere Bahoi za koje niko ne zna. Počeo sam da razgovaram o njima. Mnogi ljudi su se zainteresovali, ne da se priključe religiji, nego da razumeju. Ako se razumemo to možemo da rešimo. Pogledajte tu religiju koja je stvorena pre 170 godina. Pročitao sam tri hiljade knjiga u mom životu ali nisam našao ni jednu knjigu o tim ljudima. Onda sam se pitao zašto ne bih podelio ove dobre ideje o miru, povezanosti religija sa drugim ljudima. Treba da delimo iskustva i onda ćemo se razumeti. Na primer, kad sam snimao „Kandahar“ 1999. godine, niko nije govorio o Avganistanu. Kad sam ga završio, prikazan je u Kanu i Le Monde je napisao da bi više voleli da vide neku ljubavnu priču, a ne takve tragedije. Tri meseca kasnije, kad se desio 11. septembar, taj isti Le Monde je napisao da je to bio film proroka, jer je ukazivao na ono što se dogodilo. I na pitanje sveta šta je Avganistan ovaj film je dao odgovor. Kada pišete članak i preko sto ljudi pročita taj tekst, jedan za drugim će možda uraditi nešto zbog tog teksta, vi to ne znate. Čak i on će zaboraviti zbog čega je to uradio, ali je važno da je nešto pokušao.  

Postoji rečenica u „Kandaharu“ u koju verujem – „Kada bi mogli da upalite sveću, više ne bi bilo potrebe za suncem.“

KONTRA: Danas ne možete u Iran. Jeste li u kontaktu sa prijateljima i porodicom?

Makhmalbaf: Naravno. Pratim vesti, susrećem se sa ljudima koji dolaze i znam sve. Hiljade ljudi je uhapšeno u poslednjih nekoliko godina i svaki dan minimum jedna osoba dobije smrtnu kaznu ili umre u zatvoru ni zbog čega drugog sem što misle poput ljudi iz mog filma „Vrtlar“. Danas je oko 130 ljudi u zatvoru jer misle kao Bahoi; osamdesetogodišnjak sa svojim unukom je u zatvoru, jer misle na isti način i istu stvar. Šta je problem sa tom idejom? Nisu političari, ne žele nikoga da ubiju!

Kada se desila revolucija u Iranu, država je imala 30 miliona stanovnika. Danas nas ima 80 miliona. Možete li to zamisliti, preko 60 posto građana Irana su mladi ljudi i ispod godina revolucije. Oni su naša nada jer su mladi, treba im sloboda, posao i ljubav. Ne vole ideologiju, zato se možemo nadati promenama.  Kvantitet je postao kvalitet. Situacija u Iranu je od početka avgusta postala bolja zbog novog predsednika. Problem Irana je što imamo vrhovnog vođu i predsednika. Vrhovni vođa je kao papa, sve kontroliše, može na sve staviti veto. Ima 80 posto moći u svojim rukama, ali 20 posto moći je u predsedničkim rukama. Nezvanično, ali znamo da jeste. Kada se naš predsednik ne slaže u potpunosti sa vrhovnim vođom to znači da imamo 20 posto slobode, kada se potpuno slažu, imamo diktaturu, kao u slučaju Ahmadinedžada. Zato se nešto menja u Iranu, ali najbolja stvar su mladi ljudi. Oni mnoge svari menjaju,  a da to nije toliko očigledno. Ako dođete u našu kuću u Iranu, srešćete ljude poput vas, razmišljaju slobodno, nemaju maramu, imaju moderan život kao svi. Ali ako pogledate na ulicu pomislićete da je Iran Saudijska Arabija. To su dva potpuno različita lica iranskog života.

KONTRA: Da li biste se vratili u Iran?

Makhmalbaf: Da, ali ne mogu da odem tamo i da budem nekoristan, da me smeste u zatvor i da ne radim ništa. Draže mi je da se dovedem u opasnu situaciju ali da uradim nešto. Mnogi iranski režiseri više ne mogu da snimaju filmove jer ih kontrolišu. Mene ne mogu da kontrolišu. Da sam u Iranu ne bih mogao da napravim „Vrtlara“. Taj film je osvetlio život 700.000 iranskih građana koji ne mogu na univerzitet samo zato što su Bahoi.

KONTRA: Koliko ste vremena snimali „Kandahar“?

Makhmalbaf: Te 1999. godine otišao sam tajno u Avganistan da bih video šta se dešava. Bilo je malo vesti i hteo sam da vidim situaciju. Bio sam šokiran jer sam očekivao da ću videti samo političke razlike, ali video sam ljude koji na ulici umiru od gladi. To je najtragičnija scena koju sam video u životu. Deca i žene su umirali, na ulicama su ležala mrtva tela... Gledao sam to i razboleo se. Kada pogledate svuda oko sebe i vidite ljude kako umiru, a ne možete ništa da uradite za njih, razbolite se. Nakon toga sam sebi obećao, kad se vratim u Iran, da ću organizovati sve da snimim film za međunarodnu publiku kojoj sam hteo da ukažem na ovu tragediju. Trebalo je godinu dana da snimim ovaj film. Snimao sam ga malo iza granice, sa stvarnim ljudima Avganistana koji beže iz svoje zemlje. Na primer, u sceni sa ljudima koji nemaju nogu i trče da bi prvi ugrabili protezu koja je bačena iz aviona, neki od tih ljudi su izgubili deo tela dve nedelje ranije. Kao što ste videli, film je veoma realan.

Nakon prikazivanja u Kanu i 11. septembra postao je veoma popularan jer je na neki način bio redak odgovor na to zašto se desio 11. septembar. Distribuiran je svuda. U Italiji je bio prikazan u preko 100 kina u isto vreme, oborio je rekorde gledanosti u bioskopima u Aziji i oborio je gledanost u Italiji. Privukao je podršku za Avganistance širom sveta. Mnogi ljudi su posle gledanja „Kandahara“ otišli tamo i pomogli tim ljudima. Danas se situacija poboljšava. Ne potpuno, ali može se reći da se situacija promenila na bolje. Deca mogu u školu, imaju radio, televiziju, novine, mogu da izađu, žene su slobodnije nego ranije, nisu potpuno pod burkom, imaju pokrivenu glavu ali otkriveno lice. Stvari se popravljaju. Nije to zbog SAD i napada na njih, jer ko je stvorio te iste talibane? Amerika, naravno. Ne zbog toga, nego zato što je mnogo novinara došlo i uradilo priče o Avganistanu, mnogi humanitarci su došli da pomognu i film je osvetlio situaciju. Mnogi režiseri su snimili filmove o Avganistanu. I dalje imaju mnogo problema, ali moramo biti iskreni i reći da se nešto ipak promenilo.

KONTRA: Da, možemo sve uništiti preko noći, ali za isto vreme ne možemo ništa izgraditi. Potrebno je vreme.

Makhmalbaf: Zato više ne verujem u revoluciju. Jer će ona u jednom danu uništiti moć vlasti, ali ne dovodi do demokratije. Samo je uništila aktuelnu vlast. Za evoluciju je potrebno vreme, promena kulture.

KONTRA: Mislite da je problem u kulturi?

Makhmalbaf: Problem je u temeljima. Diktatura ima trulu kulturu. Na primer, u mojoj zemlji otac tuče decu da bi ih vaspitao, muž tuče ženu da bi je vaspitao, učitelj tuče đaka da bi ga naučio, opozicija teroriše vladu da bi je vaspitavala, vlada muči opoziciju iz istog razloga. Zato se suočavamo sa nasiljem jednih prema drugima. Nosimo ga iz kuće. Zato nam je potrebna kultura, potrebno nam je obrazovanje. Mi smo deo problema. Kada mislim da je istina u mojim rukama i insistiram da me pratiš, rezultat će biti diktatura. Kažemo da drvo ima korenje ispod zemlje. Taj koren je kultura. Njegovi plodovi su političari. Ne smemo da zaboravimo korenje. Religija stvara mržnju i rasizam, takođe i problem polova. Kako možemo reći da je samo kralj srž naših problema? Kada žena ima problem sa mnom kao muškarcem, onda to zavisi o meni,  a ne o kralju. Čak ako i napravimo revoluciju, ništa se ne menja u našem odnosu. Zato mislim da se evolucija fokusira na detaljima i na različitim stvarima. Ako kažemo da je vazduh zagađen, hoćemo li praviti revoluciju zbog toga ili tražiti način da ga očistimo? Naravno da treba da kontrolišemo kralja ili predsednika, ali nije sve u njemu.

U filmu „Trenutak nevinosti“ kritikujući sebe kritikovao sam celu generaciju. Treba da razmišljamo drugačije.

KONTRA: Kako ste naterali ljude u Avganistanu da sarađuju s vama s obzirom na strah od talibanskog režima u to vreme?

Za sve ove godine naučio sam koliko nismo u stanju da mislimo razumno.

Makhmalbaf: Oni su izuzetno jaki ljudi.  Siromašni su, ali ne duhom. Imaju veoma talentovane ljude. Moja porodica i ja smo ukupno napravili deset filmova o Avganistanu. Treba ih videti da bi shvatili koliko su talentovani, kako znaju da glume. Međutim, zapadne zemlje ih prezentuju i koriste samo kao talibane i vojnike koji se bore sa drugom stranom. To nije puni kapacitet jedne nacije. Izgubili smo u našim životima ljudsko dostojanstvo. Ne poštujemo se kao ljudi. Koristimo jedni druge za naše ciljeve, ali se ne poštujemo. Ako želim biti slavan, koristiću vas kao publiku da mi plješćete. Vi mene želite kao čitaoca vašeg članka, ali me ne poštujete, koristite me kao čitaoca. Malo po malo i mi smo postali stvar. Zato više nismo sretni. Niste važni zato što ste novinar, nego zato što ste deo čovečanstva. Iako niste slavni, bogati ... ali ste čovek. To je dovoljno za mene da vas poštujem.

Američka vojska je napala Avganistan. Zašto? Govorio sam u UNESCO-u kada sam primao nagradu i pitao sam ko je stvorio talibane nego vi da biste ratovali sa Sovjetima? Danas želite da uništite to što ste stvorili i tražite od nas da vam u tome pomognemo. Ko su pravi talibani? Ljudi sa manjkom znanja, deca koju ste izvukli iz domova, hranili ih i  učili kako da se samoubiju u ime boga. Ali ko je taj Bog sem SAD?I Sad si odlučio da ćeš ih ubiti. Obrazuj ih. Umesto da im šalješ bombe, pošalji im knjige. Umesto da im stavljate mine ispod nogu, dajte im hleba. Situacija će se onda promeniti. To je problem zapadne kulture.

Bili smo u Avganistanu dve godine i znamo situaciju. Oni su ljudi poput nas, imaju kapacitet za sve kao i mi, ali ako stvorite talibane pa vojnike da se bore protiv talibana pa vojnike da se bore sa drugim vojnicima, stvarate mesto za rat. Šta će biti rezultat? Novi rat. Jedan od glavnih problema Avganistana je zaposlenje. Ljudima treba posao. Date im posao vojnika,  a da bi ga održavali za to vam treba sukob. To je začarani krug. U Avganistanu je ljudima potrebno i obrazovanje. Čak 85 posto ljudi nije moglo da ide u školu. Treba najpre da ih pošaljemo u škole da ih obrazujemo,  a tek onda da pitamo da glasaju za političare. Bez obrazovanja, ako izlaze na glasanje, glasaće za talibane. Za sve ove godine naučio sam koliko nismo u stanju da mislimo razumno.

Žao mi je, znam da treba da razgovaramo o umetnosti, ali sve nas vraća ka politici i ekonomiji. Situacija je komplikovana.

KONTRA: Vaša poseta Izraelu, gde ste predstavili film „Vrtlar“ izazvala je burne reakcije u Iranu.  

Makhmalbaf: Da,  slomio sam tabu i imao mnogo problema. Posle mene stotine iranskih filmova je bilo na tom festivalu ali niko nije pričao o tome jer su vrata bila otvorena. Bio sam tamo pre dve godine kad sam snimao „Vrtlara“. Film je objavljen tamo i niko nije reagovao. Međutim, nakon moje posete, iranska vlada i neki intelektualci iz Irana koji rade i žive u SAD pitali su javno zašto sam bio u Izraelu. Rekao sam da sam građanin filma, i da treba da budem tamo jer nosim poruku mira. Kad ljude nije briga za svet oko sebe, imate mir koji nikoga ne zanima. Mir je važniji od demokratije. U ratu će sve biti uništeno, ali u diktaturi će neki ljudi i neke ideje preživeti. Ne želim da pomislite da je diktatura dobra, ali mislim da je mir prioritet za nas, posebno na Bliskom istoku, posebno nakon 62 godine sukoba između judaizma i islama. Nije samo stvar u njima, nego i u Bliskom istoku i celom svetu.Koliko se novaca iz celog sveta troši za taj sukob, zašto ne potrošimo taj novac za mir, prirodu, ekologiju, ljubav. Zašto se opisujemo verom? Otišao sam u Izrael sa porukom mira, osam puta sam izlazio na binu, rekao sam im ’ja vas volim kao Iranac, nema razloga da se mrzimo’. Dobio sam veliki i snažan aplauz. Kritikovao sam svoju vladu, rekao sam da imamo hiljade razloga za mir, ali nijedan za rat. Ako ste mudri ne treba nam Treći svetski rat da bi shvatili da smo u opasnosti. I neki signali nam mogu dati do znanja da smo u opasnosti. Kada Izrael kaže napašćemo vas, a Iran da će baciti atomsku bombu, to je signal. Neki ljudi su spori mislioci, potrebno je da se desi rat da bi se setili da su protiv njega. To je prekasno.

KONTRA: Šta ste naučili ’vrtlareći’ i koliko je taj film uticao na vas?

Makhmalbaf: Mnogo. Nisam znao za tu religiju. Posmatrao sam prirodu. Naučio sam kako da slušam cveće. Kako možete da budete impresionirani cvećem ako ga pogledate i odete. Potrebno vam je vreme. Naša glava je puna smeća, treba nam nešto lepo što će dotaći našu dušu kao istina. Istina je lepota. Kombinacija prirode i prirode čoveka je mnogo uticala na mene. Pogledajte momka iz Ruande. Posvetio sam jednu od nagrada tom momku koji je bio sposoban da oprosti ubicama osam članova svoje porodce i uspeo je da prevaziđe tu mržnju. Gledao sam u njega i mislio da bi mogao da mi bude uzor u trenucima kada me savlada ljutnja. On čita knjige i uči se vrtlarstvu i tako kontroliše svoju ljutnju. Tih dana sam imao vremena da mislim o prirodi, koliko utiče na nas, koliko nas smiruje i produbljuje. Gledajući tog običnog vrtlara koji je govorio kao prorok iz Papue Nove Gvineje, ali je govorio iz dubine duše. Bio sam u prirodi, posmatrao i širio svoje vidike. „Vrtlar“ je film o ulozi religije i Bahoi vjere kao primera dobre religije. To je i film i o filmu i to nije podeljeno. Verujem da je film religija. Imamo filmove koji su dobra i loša religija. Ranije su nam proroci donosili knjige, danas nam donose filmove. Imamo hiljade proroka širom sveta. Kad sam video Vendersov film „Nebo nad Berlinom“, mislio sam da je on prorok.

KONTRA: Nedavno ste izjavili u The Guardianu da ste se putujući u Izrael osećali kao da letite na Mesec. Zašto?

Makhmalbaf: Bez obzira na realnu udaljenost, kad sam leteo ka Izraelu osećao sam se kao čovek koji leti prema Mesecu. I rekao sam im da sam došao na njihovu planetu sa porukom mira i ljubavi, da ih molim za reakciju koja će doneti mir. Da zaustavimo rat koji može da uništi Bliski istok i svet. Zašto se plašimo jedni drugih? Zbog manjka znanja i propagande. Kada odete u mrak onda se plašite, ali kada ostanete malo i oči počnu da vam se navikavaju na tamu i počinjete posmatrati sve oko sebe, osetite dašak vetra, čujete ptice koje pevaju, zvuk vodopada.... Upoznao sam mnoge ljude tog dana. Mnogi su plakali kad smo razgovarali. Nedostaje im Iran. Neki od njih žele da umru u Iranu. Zašto smo ih oterali? Ko nam je dozvolio da stvorimo uslove zbog kojih će ljudi bežati iz svoje domovine? Ako su priroda ili Bog doneli odluku da ih stvore na jednoj teritoriji ko ima pravo da ih istera? Neki fundamentalisti misle da je bog loš režiser i da je hteo da stvori samo Iran, ali je greškom stvorio ceo svet. Oni su sada ti koji uređuju i oni će sve to vratiti kako treba. Naučio sam poštujući prirodu u „Vrtlaru“. Naučio sam se ljudskom dostojanstvu. Na početku filma kažem da nisam ni jevrejin ni budista ni hrišćanin ni musliman, a na kraju sam sve to. To je poštovanje prema svim idejama.

Komentari[ 1 ]