Bilo koji drugi bliskoistočni lider koji je osam godina proveo u komi, izvukao bi deblji kraj kod svakog karikaturiste na svetu. Hafez el-Assad bi se pojavio na samrtnoj postelji, naređujući sinu masakr; Homeini bi bio predstavljen kako zahteva više pogubljenja dok mu život produžavaju u nedogled. Ali, oko Šarona, za skoro svakog Palestinca krvnika Sabre i Šatile, obavijena je samo skoro sveta tišina.

Za života proklinjan kao ubica od strane izvesnog broja izraleskih vojnika kao i celog arapskog sveta (koji se i sam pokazao kao prilično efikasan u masakrima sopstvenog naroda poslednjih godina),  Šaron je poštovan u poslednjih osam godina koje je proveo na ivici smrti, bez  bogohulnih karikatura koje bi naštetile njegovoj reputaciji i, budite sigurni, biće sahranjen kao heroj i mirotvorac.

Tako prekrajamo istoriju. Kako su brzo današnji novinari u Vašingtonu i Njujorku našminkali ovu brutalnu sliku. Pošto je u Sabru i Šatilu poslao ljubimca sopstvene armije – Libansku miliciju, koja je masakrirala hiljadu i sedam stotina Palestinaca, sama izraelska istraga je istakla da Šaron snosi “ličnu” odgovornost za krvoproliće.

On je taj koji je poveo katastrofalnu izraelsku invaziju na Liban tri meseca ranije, lažući sopstvenog premijera da će njegove snage ući svega nekoliko kilometara preko granice,  da bi njegove snage držale Bejrut pod opsadom po cenu 17.000 ljudskih života.

Ali penjući se ponovo lagano opasnim političkim ljestvicama ka vrhu, počeo je izgradnju jevrejskih naselja van pojasa Gaze i time, rečima njegovog portparola, nadu o palestinskoj državi smestio u “formaldehid”.

U vreme njegove političke i mentalne smrti 2006. godine, Šaron je, uz pomoć zločina protiv čovečnosti u SAD 2001. godine i njegove uspešne, ali maliciozne tvrdnje da je Arafat podržao Bin Ladena, postao mirotvorac, dok je Arafat, koji je napravio više dogovora sa Izraelcima nego bilo koji palestinski lider, prikazan kao super terorista. Svet je zaboravio Šaronovo protivljenje mirovnom sporazumu sa Egiptom iz 1979. godine, glasanje protiv povlačenja iz južnog Libana 1985., protivljenje učešću Izraela na mirovnoj konferenciji u Madridu 1991. i glasanju u Knesetu o sporazumu iz Osla 1993. godine,  suzdržanost u toku glasanja za mir sa Jordanom sledeće godine i glasanje protiv Hebronskog sporazuma 1997.  Šaron je osudio povlačenje Izraela iz Libana 2000. i do 2002. izgradio 34 nelegalna jevrejska naselja na arapskoj zemlji.

Pravi mirotvorac! Kada je izraelski pilot bombardovao blok zgrada u Gazi, pri tom ubivši devetoro male dece, uz ciljani Hamas, Šaron je “operaciju” opisao kao “veliki uspeh”, a Amerikanci su šutili. On je prevario svoje zapadne saveznike i uverio ih u istinitost lude ideje da je izraelsko-palestinski konflikt deo Bušove monstruozne borbe protiv “svetskog terora”, da je Arafat bio drugi Bin Laden, i da je poslednji kolonijalni rat u svetu bio deo sukoba religijskog ekstremizma svemirskih razmera.

Na kraju, grozno, mada u drugim okolnostima smešno – politički odgovor na Šaronovo ponašanje je bila izjava Džordža V. Buša da je Ariel Šaron “čovek mira”. Kada je postao premijer, mediji su zabeležili ne njegovu okrutnost, nego pragmatizam, podsećajući iznova da je bio poznat kao “buldožer”.

I, naravno, pravi buldožeri će nastaviti da da čiste arapsku zemlju za jevrejske kolonije godinama nakon Šaronove smrti, kako bi se osigurali da nikada neće biti palestinske države.