Grafiti mržnje i grafiti koji na ovaj ili onaj način predstavljaju demonstraciju sile i teritorijalnosti nisu nikakva retkost u manje-više bilo kom gradu u Srbiji i Hrvatskoj. Postoje, naravno i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, pa i širom sveta. Ipak, srpski i hrvatski posebno su zanimljivi za upoređivanje, jer su najčešći pisači ovakvih grafita u obe države pripadnici desno orijentisanih i navijačkih skupina, čiji su odnosi sa onima „od preko“ decenijama  unazad obeležen nasilnim ispadima, te je jezik kojim se međusobno sporazumevaju isključivo jezik mržnje i uvreda na raznim nivoima. Stoga se kao ideja učinilo zanimljivim analizirati kako grupe manje-više istih ideoloških utemeljenja, podeljenje granicom,  komuniciraju sa onima koje, svako u svom zabranu, prepoznaju kao neprijatelje. Ispostavilo se da su sličnosti fascinantne. Njihova povezanost ne iscrpljuje se tek referencama  na „one druge“;  vizuelne i verbalne konstrukcije koje autori sa obe strane granice koriste bezmalo su identične, kao i izbor „neprijatelja“ na koje se poruke odnose. LGBT populacija, verske rasne i nacionalne manjine, ljudi na visokim funkcijama povezani sa fudbalom su na obe strane obeleženi kao neprijatelji kojima se porukama u javnom prostoru jasno stavlja do znanja da su nepoželjni. Sklonost ka mitologizaciji i sakralizaciji, na obe strane zasniva se na stereotipnim simbolima koji pak, po potrebi, mogu poslužiti kao ilustracija nacionalnog herojstva ili fudbalsko-navijačke dominacije.

Ovakva vrsta istraživanja, osim  prikupljanja fotografija samih radova na fasadama, podrazumeva i obilaske desničarskih i navijačkih foruma.

Najveći  forum, koji okuplja rasiste, neonaciste i uopšte ultradesno orijentisane pojedince i grupe na globalnom nivou, Stormfront, nezaobilazna je tačka pri prikupljanju informacija o svetonazorima ovih grupa. I Srbija i Hrvatska, razume se, imaju svoje odeljke. U  jednom od malobrojnih za javnost otvorenih topika, naišla sam na post koji i iz pozicije aktera potvrđuje moje intimno ubeđenje da osim naziva „firme“ između hrvatskih i srpskih (ultra)desničara nema ama baš nikakve razlike, te da bi, kada bi nekim slučajem informacija o firmi izostala, među njima zahvaljujući frapantnim sličnostima, zabujala ljubav.

Ubi bližnjeg svog ili problem imperativa glagola "ubiti"

Pozivi na linč ili pak ubistvo pripadnika raznih društvenih kategorija univerzalni su motiv grafita mržnje na našim prostorima; u zavisnosti od dnevno-političke situacije i teme koja je u datom trenutku aktuelna u medijima, objekti mržnje se menjaju. Tako se, na primer, pred svaki Prajd u ulozi neprijatelja pojave pripadnici LGBT populacije, a povremena zaoštravanja diplomatskih odnosa ili pak utkmica  između Srbije i Hrvatske povod su za desno orijentisane aktiviste obe strane da grafitima pozovu na ubistvo „onih drugih“.  Osim sličnosti sadržaja poruka i konteksta u kojima nastaju, u oči odmah upada i formalna sličnost „UBIJ“ grafita u Hrvatskoj i Srbiji. Imperativ glagola ubiti ispostavlja se kao nesavladiva prepreka autorima poziva na linč sa obe strane granice.  Ubi pedera/ustašu, pri čemu je ustaša = Hrvat/Četnika = Srbina/Turčina/Šiptara samo su neke od varijacija na temu grafita koji predstavljaju najočigledniji primer govora mržnje u javnom prostoru. Osim zastrašujuće učestalosti u obe posmatrane republike, možemo  konstatovati i da autori ovih poruka poziv na homicid  prepoznaju kao legitimno sredstvo komunikacije i društvenog delovanja, ali i da su  imali nesavladivih problema sa gradivom iz maternjeg jezika na nivou nižih razreda osnovne škole. Iako je naučno, sasvim izvesno neutemeljena i nedokaziva, međusobna povezanost bazične nepismenosti i desnog ekstremizma, svakako se, makar na nivou ovih primera, čini očiglednom.

Šta uopšte znači reč sram?

Organizaciju Prajda u obe posmatrane države, prate i grafiti mržnje, pretnje i uvrede upućene organizatorima i učesnicima. Motivi odbrane „porodičnih vrednosti“, (nacionalne) časti, ugrožavanja zdravlja i religijskih dogmi pojavljuju se na oba mesta kao argumenti protiv. Jedna od bezbrojnih poruka anti-prajd kampanje na zidovima Beograda bila je svojevremeno i fraza Stop paradi srama. Identična poruka pojavljuje se istim povodom i na splitskim zidovima. Osim same fraze koja se, simptomatično, u identičnom obliku pojavljuje i u Hrvatskoj i u Srbiji, zamiljivo je i zajedničko  stanovište sa kojeg se pristupa konceptu srama – šetnja drugačijih jeste sramna, ali pozivi na ubistvo drugačijih nisu sramna. Iako stilske i jezičke doslednosti privlače pažnju na nivou fenomena, ne smemo zaboraviti da su poruke kojima se bavimo par excellence primeri govora mržnje, koji su  u obe države, ne jednom, predstavljale uvertiru u realno nasilje.  Ako bismo se vodili logikom koju nameću poruke koje analiziramo, došli bismo do zaključka da su, recimo, poruke „Smrt pederima“, „Pedere u blendere“, „Ubi pedera“  kao kontrast sramnoj šetnji pedera  sasvim u skladu sa tradicionalnim poimanjem porodičnog života u skladu sa zdravljem i običajima obe crkve.

Tole i Mamić kao najveći problemi društva ili problem nepostojanosti zareza

Sasvim validna teorija da su grafiti odraz stanja i problema društva; anonimni i necenzurisani krik onih koji na drugi način ne mogu da dođu do medijskog prostora, u Hrvatskoj i Srbiji  na prvi pogled ne može se uvek prepoznati u praksi. Kako su orkestrirane navijačke skupine u obe države grafite prepoznale kao moćno sredstvo propagande, čitanje grafita u odnosu na tu teoriju pružilo bi sasvim pervertiranu sliku (već dobrano iskrivljene) stvarnosti. Ako je suditi po kvantitetu, odnosno broju i rasprostranjenosti pojavljivanja grafita, moglo bi se reći da su Tomislav Karadžić i Zdravko Mamić najveći problemi sa kojima su se 2015. godine srpsko i hrvatsko društvo borili. Ipak, iako nas sam sadržaj grafita o kojima je reč može navesti na pogrešan zaključak i na odbacivanje stanovište da su grafiti istinsko ogledalo stanja društva, oni su i, čak i u ovom neobičnom slučaju, nepogrešiv indikator društvenih kretanja. Brzina nastanka, učestalost i rasprostranjenost ovih grafita svedoče o tome da u obe države navijačke grupe predstavljaju mase koje je moguće brzo mobilisati za različite ciljeve koji uopšte ne moraju imati veze sa sportom ili navijanjem.Naprotiv. Stoga ne treba mešati „organski uzgojene“, spontane grafite sa propagandnim kampanjama koje se pojavljuju u formi  grafita,  jeftinog, masovnog i što je možda najvažnije – anonimnog sredstva oglašavanja.Ne zalazeći u konkretne razloge zbog kojih su Z.M. i T.K. prepoznati kao neprijatelji fudbala, povlačimo paralelu između ove dve kampanje. Obe, nedvosmisleno, za cilj imaju kreiranje slike o pritisku javnostina donošenje odluka (konkretno – odluka o ostavkama), iako je sama javnost dobrim delom okupirana sasvim drugim temama, te će tek pritiskom grafita biti uključena u bavljenje Mamićem i Karadžićem. Upotrebom svačijeg, javnog prostora, u bavljenje temama ostvaki Karadžića i Mamića uključuju se i sasvim nezainteresovani za temu – makar na nivou guglanja imena mrskih neprijatelja čiji će nam odlazak garantovati blagostanje. Ipak, osim pristupa „rešavanju problema“, kao i u slućaju „UBI“ grafita, za oko zapadaju  sličnosti  verbalnih formulacija  kojima se rečeni pozivaju na ostavku,obeležavaju kao lopovi, ali i kojima se poziva na njihova ubistva. TOLE ODLAZI/TOLE LOPOVE  su natpisi  koji je svojom učestalošću na beogradskim fasadama svakako „obeležili“ 2015. godinu. Za razliku od doslednosti u pogledu forme poruke upućene Karadžiću, poruke upućene Mamiću su nešto raznovrsnije, pa se osim MAMIĆU ODLAZI, pojavljuju i poruke MAMIĆU SRBINE/CIGANE , UBI MAMIĆA i MAMIĆU CRKNI. Nesnalaženje u jeziku i pravopisu zajednička je za autore obe grupe grafita. Neupućeni bi posmatrač, iz poruke TOLE/MAMIĆU ODLAZI , zahvaljujući odsustvu zareza, mogao doći do zaključka da se porukama zapravo obznanjuje Toletov ili Mamićev odlazak, a ne vrši pritisak da takve odluke budu donete. Možda čak i da se u nedostatku drugog medijskog prostora Tole i Mamić iz prvog lica ovom porukom odjavljuju.

Bog i klub ili sakralizacija rulje

Terziću  pičkice odlazi iz svetinje / Samo hajduk živi večno, Bog i nitko više /Za klub kralja i otadžbinu

O novom alternativnoj verziji svetog trojstva koje čine klub, kralj i otadžbina, bilo je reči jednom od starijih tekstova koji su se bavili analizom grafita desno orijentisanih grupa u Srbiji (videti: Nasilje u šarenom pakovanju). Iako ovaj natpis koji prati raskošna ilustracija ne dovodi u direktnu vezu samog Boga sa klubom, implicitno su neodvojivi, jer je fraza „za klub, kralja i otadžbinu“  očigledna referenca na četničku krilaticu „ Za kralja i otadžbinu, s verom u Boga“.

Grafit „Terziću pičkice odlazi iz svetinje“ onostrano i klub dovodi u vezu eksplicitno i bez poetizovanja. Nekoliko smernica razjašnjava posmatraču sadržaj ove, bez njih, nejasne poruke. Skraćenica kojom je poruka potpisana(BU-BG – Blue Union Belgrade, grupa navijača OFK Beograd), geografska pozicija ( grafit se nalazi na Karaburmi a „Karaburma navija za OFK“)  i informacija da je Terzić , inače čelnik Crvene Zvezde u dosluhu sa upravom OFK Beograd  navodno dirigovao nameštanjem rezultata utakmica, , obezbeđuju kontekst neophodan za razumevanje ove poruke. Dakle, navijači OFK ne žele Zvezdana Terzića ni u kakvoj vezi sa  klubom. Ipak, poruka per se, bez neophodnog predznanja može čitača navesti na pogrešan trag, potpuno ga zavarati svojom formom. Odmah se nameću pitanja -šta je svetinja o kojoj je reč ( je li to hram, manastir, crkva ili neki drugi monument institucionalizovane religije?) i  šta je greh koji dovodi do poziva na progon  iz svetinje? Percipiranje kluba i svega klupskog kao svetinje i svetog, prostim induktivnim zaključivanjem, sledbenike kluba čini sledbenicima svetog i svetinje. Stoga dalje možemo zaključiti da je iz ovakve istinski zanimljive korelacije zemaljskog(fudbal) i nebeskog (bog) u pitanju ni manje ni više nego tema koja je u svojoj biti sakralna i duboko religijska, a koje kao takve „pičkice“ nikako nisu dostojne.Sledbenici svetog brane svoju okupiranu duhovnu teritoriju -gotovo krstaška simbolika. Ipak, kako praćenje logike ovog iskaza ne vodi ka dubljem razumevanju, već u prilično apsurdne ćorsokake, prihvatićemo ih sa rezervom. Realnosti bliži zaključak zasnovan na navijačkom vokabularu i retorici uopšte, jeste da na lingvističkoj razini veza između kluba i boga itekako postoji. Uostalom, sklonost ka referiranju na boga u javnim nastupima govornika iz različitih oblastijavnog života u cilju legitimizacije izjava i postupaka nije ni novost ni retkost – navijači su mu na upravljanje samo dodali još jedan novi resor.

I navijači Hajduka iz Splita na klub referiraju upravo rečju „svetinja“.

Samo Hajduk živi večno, Bog i nitko više, poruka je grafita navijača Torcide. U ovom slučaju veza između kluba i Boga nije zasnovana na nadležnosti boga nad klubom, već se direktnom komparacijom trajnosti, neuništivosti i pretenzijama na večnost dva entiteta stavljaju rame uz rame, podjednako trajni u beskrajnom vremensko-prostornom kontinuumu. Dakle, mi smo navijači ne fudbalskog kluba, već sledbenici nadvremensko-nadprostorne kategorije.

Antimigrantske desničarski stikeri

Nije iznenađujuće što su desno orijentisane skupine na talas izbeglica sa bliskog istoka reagovale na bezmalo isti način; uostalom osim što jedni izražavaju zabrinutost za dobrobit pravoslavlja i srpstva, a drugi katoličanstva i hrvatstva razlike u  oglašavanju na ovu temu nema. I jedni i drugi oglasili su se stikerima identičnog  dizajna; precrtanim piktogramima džamija i žena sa burkama.

NEDAMO!

Iskazivanje naklonosti optuženima za ratne zločine grafitima, u obe republike je postalo opšte mesto. Podrška se iskazuje kako portretima, tako i manje ili više nadahnutim verbalnim  porukama. Među nadahnutije poetske izraze ljubavi spada i grafit u stihu posvećen Ratku Mladiću:

Misli li su da za vreme kratko
Preda će se Mladić Ratko
Da će brzo izgubiti snagu
I zarobljen trunu ti u Hagu
Ne će Ratko nikad da se preda
Njega narod pravoslavni neda

Poruka podrške Janku Bobetku manje je nadahnuta, ali ćemo je zbog sličnosti sadržaja, ovde analizirati uporedo sa recitacijom posvećenoj Mladiću

Sve damo Bobetka

Nedamo!

Obe poruke ispisane su iz pozicije kolektivnog glasa MI. Iako jedna eksplicitinio, a druga implicitno, obe nas usmeravaju na odrednice  i više nego upitnog koncepta kolektivnih  identiteta podrazumevanih pod MI. Ipak, zanimljivija od samog sadržaja  koji je usled prečestog pojavljivanja  postao deo gradskog folklora,  je forma poruka. Oba teksta, svoju efektnost duguju rimovanju. Jedna koncipirana kao poetska forma, a druga kao slogan koji referira na jedan daleko stariji, osim sličnosti sadržaja dele i sličan odnos autora prema gramatici. Problem pisanja prefiksa ne uz glagol dati, autori oba grafita tumače na isti način; očigledno ne konsultujući udžbenike gramatike. Zahvaljujući obimnosti, posveta Mladiću  nudi još nekoliko primera bazične nepismenosti. Grupe i pojedinci koji ličnosti kojima se ovde upućuju  izraze podrške vide kao borce za „našu nacionalnu stvar“  često su isti oni koji zabrinuto uzdišu nad sudbinama svako svog jezika i pisma – stubova nacije ,ugroženih pred napadima tuđica, žargona i naročito reči preuzetih iz jezika onih od preko granice. Korelacija  između  nepoznavanja istih tih jezika i desne orijentacije  ponovo počinje da deluje upadljivo.

Zid uvek zna

Ideja da gradski zidovi govore o gradu, ljudima i  vremenu u kome nastaju nepogrešivo precizno jedna je od onih u koje sam sklona da verujem. Danas je, čini se,nešto teže čitati ih bez znanja o njihovoj dnevno-političkoj pa i kulturološkoj pozadini, ali čak i sada, instrumentalizovani i stavljeni u službu ciljeva koji umnogome prevazilaze romantičnu sliku anonimnog glasa pojedinca, oni glasno govore – sve ređe glasom pojedinca, sve češće glasom marketinga (najčešće) upitnih ideja moćnih. Treba pažljivo čitati. A grafiti u Srbiji i Hrvatskoj, kroz dnevno-politički odabir aktuelnih neprijatelja u glas pričaju istu mračnu priču o društvima u kojima se nasilje reklamira kao legitiman stav, u kojima se piktoralno i verbalno slavljenje ratnih huškača i zločinaca tretira kao nacionalni folklor, bog kao sredstvo legitimizacije najbizarnijih postupaka i izjava, a fudbal kao primarni državni problem koji okupira pažnju masa dok se van vidokruga očiju uprtih u dramu fudbalskih funkcionera i klupskih ratova, promiču „sitnice“ poput humanitarnih katastrofa..

Onima voljnim da čitaju, čitanje zidova govori više nego čitanje novina, koje u slučaju obe republike odavno i nije naročito pouzdan prozor u društvenu ili bilo kakvu drugu realnost. Zidovi,za razliku od novina, neće  prećutati da su baš oni Srbi i Hrvati koji bi u svakom trenutku bili voljni da krvlju od onih (svih) drugih brane svoju naciju, jezik, pismo i crkvu, podjednako zloupotrebljeni, siromašni i obespravljeni, na istim tim jezicima i pismima kojima čak ni ne vladaju najbolje,nehotice ispričali priču o moralnoj i svakoj drugoj bedi oba društva.  Ipak, gadljivi na pismo onih drugih, sami pisači verovatno nikada neće pročitati sličnost.