U subotu, 9. novembra, svet obeležava Međunarodni dan borbe protiv fašizma, antisemitizma i ksenofobije. Tog se datuma 1938. u Nemačkoj odigrala Kristalna noć, događaj koji se smatra početkom državnog, organizovanog, pravno legitimisanog i javno podržanog progona Jevreja koji je završen Holokaustom. U gradovima nacističke Nemačke u noći između 9. i 10. novembra ubijeno je više od 90 Jevreja, demolirano 7.000 jevrejskih kuća i prodavnica i spaljeno na stotine sinagoga.

Nerede su organizovale paramilitarne Sturmabteilung (SA) trupe, a u pogromu su učestvovali i obični građani. Iza razbijenih komadića stakla na pločnicima Berlina i drugih gradova ostao je naziv Kristalna noć.

Dopisnik Dejli Telegrafa iz Berlina ovako je opisao događaj:

"Berlinom je tokom popodneva i večeri vladao zakon rulje, a horde huligana prepustile su se orgiji destrukcije. Tokom poslednjih pet godina video sam nekoliko antijevrejskih incidenata, ali nikada do sada nešto ovako odvratno. Rasna mržnja i histerija kao da su potpuno obuzeli inače pristojne ljude. Video sam moderno obučene žene kako aplaudiraju i vrište od sreće, dok su ugledne majke iz srednje klase nosile decu u naručju i pokazivale im 'zabavu'."

Povodom 9. novembra, objavljujemo dva, od pedesetak govora, koje je jedan od najvećih nemačkih pisaca Tomas Man pročitao na radiju BBC od oktobra 1940. do maja '45. Man, koji je zbog nacističke politike napustio svoju zemlju 1933, nadao se da će konciznim i jasnim osmominutnim govorima pomoći svojim sunarodnicima da se trgnu iz opijenosti i odbace Zlo koje su tako zdušno prigrlili.

Njegove reči u kojima uzdiže čovečnost i slobodu naspram pogubne palanačke filozofije nacizma - danas, 75 godina nakon Kristalne noći, jednako su aktuelne.

Maj 1941.

Nemački slušaoci!

Naravno da sam svestan toga, da danas nije baš zgodno s vama razgovarati. Zasipaju vas vestima o pobedama, kao što mučitelji koji vama vladaju, London zasipaju požarnim bombama i podstiču u vašim dušama - barem kod onih slabih, glupih i sirovih - vatreno oduševljenje, tako da bi svaki pokušaj da vam se uputi upozorenje bio osuđen na neuspeh. Pred vašim opijenim očima, lebde slike i prizori koji kod svakog čoveka koji još zna za ljudsku čast moraju da izazovu stravu i mučninu: ona idiotska i odvratna slika zastave sa kukastim krstom koja se vije na brdu Olimp. Uskoro će se viti i na Akropolju - to je neizbežno. Ovog puta, za svaki slučaj, stavili su vam do znanja da, ovom prilikom teren nije povoljan za "blickrig"; brze odluke, kao one na zapadu, po svoj prilici ne mogu se očekivati. Suvišna opreznost. Sve ide mnogo brže nego što su se nadali i čega su se, neki među vama, plašili. Nemačka ratna mašinerija, jedan tehnički monstrum, radi sa neverovatnom preciznošću i brzinom. Protiv nje ne pomaže nikakva hrabrost - nemilosrdno, u svom mehaničkom trijumfu, ona ruši veru, pravnu sigurnost, slobodu jednog naroda, a da, pri tome, više i ne znam koji je brojčano po redu.

Je li vam se nadimaju grudi od ponosa? Ponosa, na šta? Jedan Grk stoji protiv vas šest ili sedam. Da se usudio na to, da svojim telom brani uski prolaz slobode, to izaziva čuđenje, a ne to što vi pobeđujete. Osećate li se dobro u toj ulozi u koju vas gura igra istorije - ako se, na licu mesta, pojavljuju Termopili, simbol čovečanstva? Grci su to ponovo - a ko ste vi?

Vaši despoti utuvili su vam u glavu, da je sloboda jedna zastarela koještarija. Verujte mi, sloboda će, bez obzira na blebetanje nadrifilozofa i uprkos svim ćudima istorije, večno biti ono isto što je bila pre dve hiljade i više godina: svetlost i duša Zapada; a ljubav, slava istorije, pripašće onima koji su za nju umrli, a ne onima koji je gaze tenkovima.

Spaljena sinagoga u Berlinu

Vi ste spremni da se odreknete ljubavi i slave poradi uspeha koji nadoknađuje sve? Kada bi se barem bolji među vama prisetili da postoji lažan i prazan, ništavan i poguban uspeh, za razliku od pravog i istinskog uspeha koji se stiče u službi čovečanstvu i koji čovečanstvo priznaje. Vi previše verujete u goli i gotov uspeh, u silu, u rat. Ako jedan narod, kao nemački, punih sedam godina, ne misli ni na šta drugo nego na rat i pripremu rata, ako odbaci sve što bi moglo da stoji na putu toj ideji - slobodu, istinu, čovečnost, uživanje u životu; ako uspostavlja jednu ratničku državu i sve svoje snage usresređuje na to da je, dakle, moralno i fizički pripremi za rat - i to u jednom svetu koji ne želi da ratuje, koji prezire rat, koji ne veruje u njega nego u mir - kako onda kad je silom prizvan rat, da se ne odvija nešto što izgleda kao velika istorija i savladavanje sveta? Pri tome, tu nema nikakve vradžbine: mi tu nemamo čemu da se čudimo, a pogotovu, da se nečemu divimo. To je neizbežno. A uz to, sve je to lišeno svake vrednosti i sve to nije ništa drugo nego jedna krvava šarlatanerija.

Kažem vam to u trenutku vaše najveće - ili, možda, još uvek, ne najveće - nadmenosti, da to neće proći. Nemojte da verujete da valja samo stvoriti gotove činjenice pred kojima će se čovečanstvo pokloniti. Ono to neće da učini jer ne može to da učini. Može se o čovečanstvu imati kritičko i oporo mišljenje - ali u njemu postoji, neporecivo i neugasivo, jedna božanska iskra, iskra duha i dobrote. Ono se ne može pomiriti sa konačnim trijumfom zla, laži i nasilja - ono prosto ne bi moglo s time da živi. Svet koji bi bio rezultat pobede Hitlera, ne bi bio samo jedan svet univerzalnog ropstva, nego i jedan svet apsolutnog cinizma, jedan svet apsolutne nemogućnosti, to ne bi bio svet u kojem bi bilo moguće verovati u dobro, u ono više u čoveku, nego jedan podanički svet u kojem bi carovalo zlo. To neće biti moguće. Pobuna čovečanstva protiv jednog Hitlerovog sveta, najveća je izvesnost; biće to jedna elementarna pobuna pred kojom će se "gvozdene činjenice", naprosto, raspršiti kao pleva.

Pobuna čovečanstva, iz očajanja, protiv Nemaca - hoće li morati do toga da dođe? Nemački narode, ti daleko više treba da se plašiš pobede tvojih vođa nego njihovog poraza!

10. maj 1945.

Nemački slušaoci!

Čovek mora da oseća određenu gorčinu kada vidi kako svet kliče i raduje se porazu, najdubljem uniženju sopstvene zemlje! Još jednom se u tome predočava strašni ambis koji zjapi između Nemačke, zemlje naših otaca i učitelja, i civilizovanog sveta!

Na sve strane odjekuju zvona u čast pobede i mira, na sve strane ljudi nazdravljaju punim čašama, grle se i razmenjuju čestitke. A Nemac, kojem su nekada najnepozvaniji osporavali njegovo nemstvo, koji je morao da napusti svoju groznu zemlju i da u prijatnijim predelima zasnuje novi život - on, usred te svetske radosti, spušta glavu, srce mu se steže pri pomisli šta ona znači za Nemačku, kakvi joj mučni dani predstoje, kroz koje će godine nemoći i pokajanja morati da prođe posle svega što je proživela.

A ipak, ovo je veliki trenutak - ne samo za svet pobednika nego i za Nemačku - to je čas kad je probodena aždaja, kad je to pusto i bolesno čudovište, zvano nacionalsocijalizam, ispustilo dušu i Nemačka barem oslobođena prokletstva da se zove Hitlerova zemlja. Da je mogla ranije da se oslobodi, ranije, kad je za to još bilo vremena, ili, možda, čak i kasnije, i u poslednjem trenutku; da je sama mogla da, zvonjavom zvona i Betovenovom muzikom, proslavi svoje oslobođenje, svoj povratak čovečanstvu, umesto što kraj hitlerizma ujedno znači i potpuni slom Nemačke - naravno, bilo bi to bolje, to bi, u stvari, bilo najbolje i najpoželjnije. Ali to nije moguće. Oslobođenje je moralo da dođe izvana i pre svega bi, mislim, vi Nemci sada morali da ga priznate kao podvig, da ga ne vidite samo kao rezultat premoći u ljudstvu i materijalu i kažete: "Deset protiv jednog, to ne ide." Pobediti Nemačku, koja se temeljno bila pripremala za rat, bio je, i u ratu na dva fronta, jedan ogroman zadatak. Vermaht je stajao pred Moskvom i na granici Egipta. Evropski kontinent nalazio se u nemačkim rukama. Izgledalo je da ne postoji nikakva mogućnost da se napadne i savlada ta ogromna sila. Ruski marš od Staljingrada do Berlina, u ratnoj istoriji potpuno novo i i gotovo neverovatno iskrcavanje Anglosaksonaca u Francuskoj, 6. juna 1944, i njihovo napredovanje do Elbe, bili su u vojno-tehničkom pogledu bravurozni uspesi, kakvom se nemačka ratna veština nije mogla pohvaliti. Nemačka je, zaista, mada uz ogromne žrtve, potučena po svim pravilima ratovanja, a navodna vojna nesavladivost Nemačke, ispostavilo se da je - obična legenda. Za nemačko mišljenje, za nemački odnos prema svetu, to je veoma važno. Jer to će nam pomoći da razbijemo tu suludu ideju o nemačkom nadčoveštvu. Više nećemo govoriti o "vojnim idiotima" tamo preko.

Neka skidanje partijske zastave koja je za celi svet bila nešto grozno i mučno istovremeno znači i odbacivanje one sulude umišljenosti o nadmoći i premoći nad svim ostalim narodima, one provincijalne i otuđene sujete čiji je najgrublji, najnepodnošljiviji izraz bio nacionalsocijalizam. Neka skidanje zastave sa kukastim krstom znači stvarno, radikalno i konačno odvajanje nemačkog mišljenja i osećanja od nacističke primitivne filozofije, i to zauvek. Moramo se nadati, da je član nemačkog komiteta za kapitulaciju, grof Šverin Krosik, iskreno mislio ono što je rekao: da pravo i pravednost ubuduće moraju da budu vrhovni zakon nemačkog nacionalnog života i da poštovanje ugovora bude osnova internacionalnih odnosa. To je bilo jedno indirektno i suviše uzdržano negiranje moralnog varvarstva u kojem je Nemačka živela više od dvanaest godina. Želeli bismo, da je to direktnije i izrazitije bilo rečeno; ali kletva koju nemački narod danas, kako verujem, nosi u svojim srcima protiv onih koji su je upropastili i unesrećili, ipak donekle provejava kroz te reči.

Velim: uprkos svemu, ovo je veliki trenutak - povratak Nemačke čovečnosti.Taj povratak težak je i tužan, jer Nemačka nije bila u stanju da ga ostvari svojim sopstvenim snagama.Nemačkom imenu nanesena je teška šteta i neće biti lako sve to ispraviti i moć je proigrana. Ali moć nije sve, ona čak nije glavna stvar i nikada nemačko dostojanstvo nije bilo samo stvar moći. Nemački je bilo jednom, i može ponovo da bude - poštovati moć, steći divljenje drugih doprinosom svemu čovečanskom, slobodnom duhu.

*Preuzeto iz knjige "Nemačkim slušaocima: Pedeset pet govora upućenih preko radija za Nemačku" (Književna opština Vršac, 2007)

**Preveo s nemačkog Tomislav Bekić