Devetog maja Evropa je proslavila svoj i Dan pobede, godišnjicu kapitulacije nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu. Sedamdeset godina kasnije, desničarske stranke su sve jače, u EU se pojavljuju otvoreno fašistički pokreti, politika diskriminacije i otpora prema drugom sve više uzima prostora, a uz sve to kriza sa Rusijom zbog umešanosti u rat u Ukrajini, dovela je do odnosa koji su na nivou Hladnog rata, pa se postavlja pitanje da li danas uopšte možemo govoriti o pobedi nad fašizmom. O tome razgovaramo sa Kristofom Krojcmilerom, nemačkim istoričarem koji radi kao stručni saradnik u Domu Wanze konferencije u Berlinu.

KONTRA: Evropa je proslavila Dan pobede. U tom kontekstu, gde se EU danas nalazi i gde je antifašizam?

Krojcmiler: Evropa ima krizu identiteta. Britanski izbori su pokazali snažno nepoverenje u EU, ili u Brisel, koji se smatra čistom birokratijom, pa je samim tim i Evropa viđena kao birokratija. S druge strane, kada gledamo krizu u Ukrajini, EU deluje bezopasno.

Kada pričamo o 70 godina oslobođenja, jer se u Nemačkoj ne slavi Dan pobede nego oslobođenja, pričamo o sedamdeset godina bez velikih ratova. U Memorijalnom centru raspravljamo o tome kako se nositi sa činjenicom da svedoci tog vremena polako nestaju. Što pokazuje da rata nije bilo jako dugo u EU.

KONTRA: Možemo li reći, iz današnje perspektive, da je EU pobedila fašizam.

Krojcmiler: Zavisi kako definišete fašizam. Ako ga definišete kao ekstremizam, rasizam, nacionalizam – onda ne. Nema pobede, vratili su se. Demonstrirali su u Drezdenu. Nikada zapravo nisu potpuno nestali, ali se sada u delovima Evrope, nažalost pojavljuju ponovo. U većem delu Evrope zapravo.

Kristof Krojcmiler
 

KONTRA: Kada iz perspektive prostora bivše SFRJ govorimo o Nemačkoj, pominjemo je u kontekstu uspešnog procesa suočavanja sa prošlošću. Kako se Pegida desila Nemačkoj?

Krojcmiler: Nema jednostavnog odgovora na to pitanje. Jedan od njih je da je verovatno tačno da u tim delovima Nemačke, gde je Pegida jaka, poput Drezdena i okoline, da se nisu baš suočili sa nacional socijalizmom i njegovim posledicama. Zbog bombardovanja osećaju da su i oni žrtve i ta uloga žrtve ih je sprečila da se suoče sa svojom ulogom u nemačkom nacizmu. Druga stvar je što u tim krajevima skoro uopšte nema stranaca. Što je čest slučaj, da u mestima koja su izrazito protiv, zapravo stranaca nema pa je lako izgraditi sliku neprijatelja.

KONTRA: Sindrom žrtve vodi u ekstremizam i nacionalizam?

Krojcmiler: Naravno. Uloga žrtve je pomogla nacistima da postanu to što su bili. Oni su tvrdili da su žrtve bilo čega, i na kraju krajeva uvek su se branili – po njima Drugi svetski rat je počeo jer su se branili. Ta uloga pomaže ekstremistima.

KONTRA: Kakav bi trebao da bude sistemski odgovor na pojave poput Pegide? Videli smo da su u Kelnu demonstracije sprečene tako što su glavne institucije ugasile rasvetu.  

Krojcmiler: Da u Kelnu, ali nažalost ne u Drezdenu. Samo da napomenem da Pegida nije pokret koji raste. Naprotiv. No, da se vratimo na pitanje. Ne postoji jednostavan odgovor na to. Suočavanje s prošlošću je očigledno zapostavljeno i na tome se mora raditi. Druga stvar je da nam treba snažno demokratsko društvo koje može da se odbrani od takvih pojava. Potrebna nam je snažna gradska administracija, koja je u stanju, kao u Kelnu, da kaže: Ok, gasimo svetla ako dođu. To se nije desilo u Drezdenu. Imali su sve vreme ovog sveta da se izgrade, i nisu to uradili. I potrebna je razmena, da vide kako funkcioniše multikulturalno društvo. Suočavati društvo sa tim je veoma važno.

KONTRA: Jedan od vođa Saveza antifašista sa Balkana je rekao da je činjenica da neofašizam u Evropi raste, ali da takođe raste i otpor. Slažete li se s tim?

Krojcmiler: Koliko god čudno zvučalo, da, slažem se. Mislim da EU danas radi mnogo više na ovom pitanju nego pre 10-15 godina. Čini se da je i EU shvatila da to jeste problem i počela je da se bavi njime. S druge strane, očigledno je da ne rade dovoljno.

KONTRA: Proslava dolazi u vreme krize sa Ukrajinom. Da li je ovakav način proslave, odbijanje da se dođe u Moskvu, bio neizbežan?

Krojcmiler:  Pre bih rekao da je vraćanje u odnose u vreme Hladnog rata bilo neizbežno. Ali, mislim da je EU napravila nekoliko ne baš pametnih poteza, kao i Rusija. Nije bilo neizbežno. Što se proslave tiče, veoma je teško s nekim ko je bio uključen u taj rat na drugoj strani, proslavljati kraj rata. S druge strane, ako samo pomislimo na 70 godina, taj period imamo zbog toga što su se upravo svi Sovjeti, a među njima Ukrajinci, Rusi i Belorusi borili. Morate odati poštu tim ljudima, bez njih bi rat trajao mnogo duže i stradalo bi mnogo više ljudi. Ali mislim da nemačko društvo to shvata i na proslavama sa Rusima Nemci takođe slave.