Loše nošenje sa neizbežnom krizom evra, izazvano lošim arhitektonskim planom (1) same Unije, je dovelo do rezultata na skorašnjim evropskim parlamentarnim izborima, koji jasno upozoravaju na raspadanja Evrope. Ona se raspada upravo zbog spektakularnog neuspeha levice da interveniše tokom nastanka evropske ekonomske i monetarne unije, i što je još tužnije, pošto je zapala u krizu.

Međunarodni mediji su saželi rezultat izbora za Evropski parlament 2014. kao znak da je ekonomska kriza koja mori Evropu, učinila glasače mamcem za dva ekstrema, misleći pri tom na ekstremnu desnicu i krajnju levicu. Ovo je presuda  koja odgovara evropskim elitama, čije je nečasno ponašanje odgovorno za dekonstrukciju Evrope, veoma komotne. Vide to kao dokaz da su, uprkos “nekim greškama”, na sredini puta, dok neuračunljivi birači skreću sa pravog puta nekada desno, a nekada levo. I nadaju se da će, kada ekonomija krene da raste, “lutalice” vratiti u stado. 

To je izvrtanje aktuelne političke i ekonomske realnosti.  Evropljani nisu zavedeni sa dva ekstrema. Oni su skrenuli ka jednom ekstremu: rasističkoj, ksenofobičnoj, antievropskoj desnici. Podrška ekstremnim, antievropskim levičarskim strankama (2) nigde u Evropi nije doživela porast. Već četiri godine, evropske institucije su mesto u kojem  se nesposobnost i zloba takmiče u pokušaju da osvoje nagradu za najbolje prikrivanje istine: a) da je način funkcionisanja evrozone pogrešan, i b) kada je počela beskrajna kriza, da su elite bile isključivo zainteresovane kako da bankarske gubitke sa banaka prebace na pleća slabijih građana.

Osnovni razlog zbog koga  finansijski sektor nije  stabilizovan, je što je kombinacija likvidnosti masivne centralne banke i strogih mera štednje, zaštitila bankare (koji nisu očistili banke) i naduvala već ispucane balone. I to po cenu ogromne štete za realnu privredu, društveno tkivo i demokratiju. Interesantno pitanje je: zašto levica nije profitirala od nevolja neoliberalnog projekta evrozone i velikog bola koji je većini doneo neoliberalni “lek”?

Očigledan razlog je taj, da je od 2008. godine, evropska “zvanična“ levica uložila veliku energiju kako bi postala deo neoliberalne Evrope koja je dizajnirala i implementirala neispravnu arhitekturu evrozone. Nakon 2008. godine, nakon što se neoliberalni projekat počeo urušavati, stranke koje su nosile baklju socijaldemokratske tradicije nisu napravile odmak od igranja entuzijastičke uloge ohrabrivanja nemilosrdne reakcionarne ekonomske politike.

Grčka Socijalistička stranka, čija je vlada tražila i slavila prvi paket pomoći od evrozone (koji j etrebalo da bude model za izvlačenje Irske i Portigala, da ne pominjemo fiskalnu ludačku košulju i reforme tržišta rada koje su svuda usledile, posebno u Italiji i Španiji), izgubila je podršku građana sa 43 na osam odsto. Španska PSOE i portugalski socijalisti su na sličan način potučeni od razočaranih glasača koji su odbili da glasaju za njih i pored činjenice da je konzervativna vlada, koja je dobila izbore 2011., još više prezrena. Irsku Laburističku stranku razdire oštar sukob jer je ozakonila mogućnost da beskrupulozni evropski bankari proveravaju irske građane pod strogom kontrolom Evropske centralne banke i Trojke. Holandska laburistička stranka  koju je izrodio Polderov model i koja je garant holandske socijaldemokratije poslednjih 50 godina, tavori sa 10 odsto podrške.

Austrijski i nemački socijaldemokrati su jednako nesposobni da progovore protiv samoporažavajućih mera štednje ili u odbranu svoje suštine.  Kad su francuski socijalisti u pitanju, što manje priče o njima to bolje: Iako je onoliko pričao o potrebi Evrope za Nju dilom, gospodin Oland je kapitulirao pred gospođom Merkel, brže nego što može da se izgovori “ugovor o stabilnosti”.  Tragično, nakon što je njegova stranka na izborima za evropski parlament osvojila jadnih 15 odsto glasova, za razliku od zabrinjavajućih 25 odsto Nacionalnog fronta, Olandov premijer je obećao … smanjenje poreza za zbunjenu publiku socijalističke partije.

Bilo kako bilo pitanje ostaje: Zašto?. Šta objašnjava skliznuće evropske socijaldemokratije u reakcionarnu politiku, a time i zaborav?  Moj odgovor je da je, negde tokom devedesetih godina prošlog veka, evropska “zvanična” socijaldemokratska levica upala u zamku verovanja da socijalna država ne treba više da se finansira iz dela zarade stečene političkim sredstvima od industrije i trgovine. Umesto toga, socijalne pomoći bi mogli da finansiraju iz tokova privatnog novca koji je finansijski sektor stvarao (dok su se zarade smanjivale, a cene nekretnina skakale). 

Umesto da se stalno sukobljavaju sa industrijalcima i trgovcima kako bi od njih izvukli deo njihove zarade, socijaldemokratske stranke na vlasti su verovale da bi faustovski ugovor sa finansijerina mogao: a) da stvori više fondova za socijalne programe, b) okonča njihov konfliktom opterećen odnos sa industrijom i c) da im dozvoli da se druže sa bogatima i moćnima, kao partnerima, dok u isto vreme tako finansiraju bolnice, škole, nadoknade za nezaposlene, umetnost itd. To je izgledalo kao ostvarenje sna za ljude u odelima koji nisu želeli da napuste radničku klasu i kojima je bilo dosta… klasne borbe.

Faustovski ugovori, avaj, dolaze sa klauzulama pisanim krvlju. Evropske socijaldemokrate, privučene kakofonijom onih koji prave pare u finansijskom sektoru, koje je otupeo mit o nekoj “Velikoj umerenosti” i koje je uzbudila mistična ideja o “riziku bez rizika”, su se složile da finansijere puste da rade kako im drago, u zamenu za fondove koji podržavaju socijalne države - ostatke prošlog post-ratnog društvenog ugovora. To je bila igra socijaldemokrata. U datom trenutku im se učinilo da je to bolja i prihvatljivija ideja od toga da budu u stalnom sukobu sa industrijalcima koje su oporezovali kako bi imali šta da razdele. Nasuprot tome, odnos sa bankarima je za njih bio pristupačniji i lagodniji. Dokle god su im političari “levičari” dozvoljavali da rade šta žele, finansijeri su im zadovoljno bacali mrvice sa svoje gargantuanske trpeze.

Nažalost, kako bi mogli da dođu do ovih mrvica, socijaldemokrate su morale da progutaju ovakvu logiku finansijera, na koju su se i upecali. Uključujući i neoliberalistički plan Evrozone. I tako, kada su 2008. cunamiji kapitala stvorenog na Volstritu, u Sitiju i Frankfurtu isparili, socijaldemokratska strana evropske politike nije imala ni analitičke ni moralne alate da kritički detaljno preispita sistem u kolapsu. Stoga su bili zreli za prodaju, potpunu kapitulaciju pred otrovnim lekovima (npr. spasavanjima) čija je svrha bila da žrtvuju radnike, nezaposlene i slabe na oltaru finansijera. Još su se i ponudili da primene “neophodne  okrutne političke mere, kojima kao da su poricali da su kupljeni u faustovskom ugovoru koji je zaključio prenos vlasništva.

EPILOG

Evropska socijaldemokratija ne može da preživi svoju analitičku grešku pre 2008. godine i saučesništvo u organizovanoj mizantropiji nakon 2008.

Evropa, s druge strane, ne može biti spasena bez oživljavanja levice koja je sposobna da izgradnju Evrozone podvrgne kritičkom razumu.

Ukoliko levica, na liniji sa grčkom Sirizom, ne bude inspirisala Evropljane da preispitaju otrovna politička rešenja koja leže u srcu evropskog raspada, jedini pobednici će biti rasizam, nacionalizam i režim koji zovem Bankroptokratija.

NOTES

[1] “Neizbežno” zbog loše arhitekture monetarne unije koja ne može da izdrži udare globalne finansijske implozije od 2008.

[2] Slikanje grčke Sirize kao antievropske ili ekstremističke je podmuklo. Siriza je stranka koja ima korene u evrokomunističkom pokretu iz ranih sedamdesetih godina prošlog veka, koji se borio za EU (čak i za Evrozonu) i do danas ostao posvećen traženju rešenja u okvirima EU i Evrozone uprkos katastrofalnim efektima koje EU politika ima na Grke.

* Blog Yanisa Vaorufakisa

* Prevele Marija Šerban i Žarka Radoja