Sveti grad Varanasi na severu Indije u državi Utar Pradeš je kapija ka spasenju, kako veruju hindusi. Inspirisani takvim verovanjem, vekovima su hiljade i hiljade ljudi putovali u Varnasi, koji je takođe poznat i kao Kaši, sa željom da tamo umru. Smrt u Varnasiju bi trebalo da prekine ciklus smrti i ponovnog rođenja. Kada neko umre u Varnasiju više se ne rađa i samim tim dostiže spasenje.

Tokom godina su tamo nikli mnogi hoteli i konaci koji pružaju smeštaj onima koji žele da umru. Jedan od njih je i Mumukšu Bavan (Dom za bolesne), osnovan 1920. Poznat u narodu kao Mokša Bavan (Dom spasenja), mesto gde dolaze stariji ljudi i tvrdoglavo čekaju na smrt. Neki od njih su tamo već decenijama.

Osamdesetogodišnji Mandbud Tripati boravi u Mumukšu već sedamnaest godina. “Čekam da dođe dan kada ću napustiti ovaj svet da se više nikada ne vratim. Sinovi mi šalju novac svakog meseca, ali ih ja nisam video već deset godina.”, kaže on.

“Više od tri stotine ljudi boravi u Mumukšuu i većina ih ima preko šezdeset godina. Ovde dolaze da umru,” kaže četrdesettrogodišnji upravnik Maniš Pandej. “U Varanasiju smrt se ne oplakuje, ona je blagaslov”, kaže on.

Mumukšu naplaćuje najnižu kiriju za smeštaj i struju. Oni koji ne mogu da je priušte mogu besplatno  tu da borave.

Kaši Lab Mukti Bavan je još jedan dom gde se dolazi da bi se umrlo. Za razliku od Mumukšua, Mukti Bavan smešta samo one za koje se misli da će umreti u narednih petnaest dana.

Šezdesetogodišnji Badžirav Nat Šukla upravlja Mukti Bavanom već više od četiri decenije. “Godišnje primimo oko osam stotina ljudi iz cele zemlje koji dođu da provedu svoje poslednje dane u Kašiju. Dolaze i stranci takođe. U proseku, dozvoljava im se boravak od petaest dana. Neki umiru posle dva tri dana, a drugi posle mesec dana.”

Od onih koji to mogu da priušte, naplaćuje se dvadeset rupija (manje od pola dolara). Za siromašne je besplatno. “Siromašnima čak i pomažemo da kupe drvo i drugi materijal potreban za kremaciju. Posle toliko provedenih godina ovde, mogu lako da izračunam kada će neko da umre”, kaže Šukla.

Barat Sing i njegova  žena  su došli iz Bihara, države na istoku, sa svojom starom i bolesnom tetkom. “Već dva dana čekamo i nadamo se da će umreti za dva, tri dana. Njena je želja da umre u Kašiju i mi smo je ovde doveli.”

Kremacije u Varanasiju

* Prevela Marija Šerban