Šta god da je poslanik Vojislav Šešelj uradio, a hvalisao se kako je gazio hrvatsku zastavu i psovao hrvatsku majku članovima hrvatske parlamarne delegacije - nije uradio, a Srbija najoštrije osuđuje, kazaće njen predsednik Aleksandar Vučić, “ono što znamo da se dogodilo”, a ne znamo ništa. Zapravo, nastaviće srbijanski mediji po zadatoj matrici, zar da pričamo o gaženju zastave i psovanju, dok se budi ustaštvo u Hrvatskoj, a Srbija razmišlja o tome da ispostavi Hrvatskoj i Sloveniji zahteve za ratnu štetu u Prvom svetskom ratu, Hrvatima pride i za Bljesak i Oluju (referentne ratnohuškačke Večernje novosti, 22. april). Ne bi, zaključak je, bila greška da je postupio baš kao što kaže da jeste. A njegovi će birači i poštovaoci dodati da je dosledan, jer i u parlamentu čini ono što je činio na frontovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Tamo je nasrtao na civile u ime srpskog naroda i sa podrškom državnog vrha, srbijanskog predsednika Slobodana Miloševića.

Izgovoriće Vučić i tačno podsećanje, na to da je bio vređan na ulicama Zagreba i to nedvosmisleno jeste teška uvreda države čiji se predsednik nalazi u zvaničnoj poseti. Iako docnije interpretirano kao dobacivanje („Kad ćeš da ideš u Glinu!?), bilo je, verujmo nepristrasnim izveštačima, i vređanja, u čemu je prednjačio saborski zastupnik Miro Bulj. Taj je uknjižio i neka pozitivna brojanja na društvenim mrežama, svako ima svog Šešelja, Hrvatska i zločinca Branimira Glavaša u Saboru. Postupak zastupnika Bulja niko nije zvanično opravdavao, odmah se izvinila predsednica Kolinda Grabar Kitarović. A Vučić je prošle nedelje na državnoj televiziji kazao: “Naše je da to (Šešeljev „nedokazani“ postupak, prim aut.) osudimo i u tome se razlikujemo od Hrvata, koji ništa od toga nisu osudili kada sam bio u Zagrebu, ne računajući osude Kolinde Grabar Kitarović".

Tu je dobrano zašao u zonu sumraka, valjda je mislio kako je logično da se izvini predsednik dobrovoljnog vatrogasnog društva, pa da nema tako jezivih civilizacijskih razlika.

Hrvati uvek prave grešku

Zašto se, dakle, ništa nije dogodilo u parlamentu Srbije. Zato, između ostalog, što je dosta tih samoubilačkih priznavanja, dok svi zakopavaju, mi otkopavamo (masovne grobnice) i suđenja našim herojima u Hagu, ali i u našoj zemlji (izmišljotina). I zato što Hrvati uvek čine grešku, polako, i do nje ćemo doći.

Nije se dogodilo ništa i zato - evo nas u Hrtkovcima preko Haga - što je Aleksandar Vučić promenio strategiju odbrane Vojislava Šešelja koju je koristio, budući da je presudom Haškog tribunala doživeo debakl kao advokat u pokušaju. Uvodeći u proces novi institut (verbalnog graditeljstva) zaključio je, valjda, kako je bolje ništa ne priznavati, iako klijent priznaje i hvali se nasiljem i primitivizmom. A odbrana je te 2007. delovala ubedljivo, posebno za nesrećne slušatelje radikalske provenijencije koji su došli na dvoransku promociju kretenoidnog naslova „Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić“, organizovanu tada u Beogradu. Zablistao je Vučić, anticipirajući nedvosmisleno evropsku orijentaciju stranke u urotničkom nastajanju: “Kažu, Vojislav Šešelj je na mitingu rekao kako treba proterivati ili deportovati Hrvate, a kada pogledate šta se zaista dogodilo, videćete da je Vojislav Šešelj samo pokušao da nađe, i to ne u pravom smislu reči, već samo verbalno, kuću, krov nad glavom za mučenike, srpske izbeglice iz Zapadne Slavonije, za desetine hiljada Srba koje su ustaše Franje Tuđmana proterale.Oni ne kažu da je on odgovoran za bilo koje ubistvo, ne navode nijedno ime, već navode da su neki, kada su čuli njegov govor, želeli nešto da urade. Ne postoji nikakva uzročno-posledična veza između reči Vojislava Šešelja i izvršenja bilo kojeg krivičnog dela u Hrtkovcima“, izustio je pravni savetnik tima za Šešeljevu odbranu.

Uprkos sramnoj poklon – presudi Šešelju, Veće Mehanizma za međunarodne krivične sudove, koji je nasledio postupke Haškog tribunala, nije pokazalo vučićevski smisao za detalj, te osuđuje Vojislava Šešelja “za podsticanje progona, deportacije, prisilno raseljavanje i prisilno premeštanje Hrvata u vojvođanskom selu Hrtkovci, 1992. godine”.

Detalji fašističkog performansa u Hrtkovcima 16. maja 1992. uistinu su bili verbalni, kao i brojni zločini podstrekivanja: “Izvešćemo ih na granicu srpske zemlje. Odatle peške neka produže, ako sami ne odu, a nemaju gde da se vrate. Ubeđen sam da ćete i vi Srbi iz Hrtkovaca i ostalih sela u okolini znati da sačuvate međusobnu slogu i jedinstvo, da ćete se vrlo brzo otarasiti preostalih Hrvata u vašem selu i okolini”, poentirao je osuđenik za ratne zločine.

Bilo je, istina, malo raspomaljenog zaurlavanja i horskog, atonalnog teranja Hrvata, pogotovu kada je Šešelj pogađao u žicu: “Svi Hrvati koji su počinili grešku, moraju da idu“, rekao je Šešelj.
A svi Hrvati su ionako počinili grešku. Rođenjem.

Kako u Srbiji popraviti politički rejting

Da ne zaboravimo ostatak poklon-paketa, evo dela prve optužnice: „Uvođenje restriktivnih i diskriminacionih mera protiv hrvatskog, muslimanskog i drugog nesrspskog civilnog stanovništva, uključujući osobe u Zvorniku, na ‘širem području Sarajeva’, u Mostaru i Nevesinju u Bosni i Hercegovini, ali i u delovima Vojvodine u Srbiji (naime, u Hrtkovcima, Nikincima, Rumi, Šidu i drugim mestima blizu granice s Hrvatskom), kao što su ograničavanje slobode kretanja, uklanjanje sa položaja vlasti u lokalnim institucijama državne vlasti i u policiji, otpuštanje sa posla, uskraćivanje prava na zdravstvenu zaštitu i samovoljni pretresi kuća, mučenje, premlaćivanje i pljačkanje hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila; deportacija ili prisilno premeštanje desetina hiljada hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila sa gorenavedenih teritorija i iz delova Vojvodine u Srbiji (naime, iz Hrtkovaca, Nikinaca, Rume, Šida i drugih mesta blizu granice s Hrvatskom) opisano u paragrafima od 31 do 33“.

Od svega je ostao progon 722 osobe, Hrvata, a među njima su bile i cele porodice.

Ostala je i presuda biračkog tela, dakle, naroda direktno. Šešelj je na prvim predsedničkim izborima 1990. osvojio oko 96.000 glasova, a krajem te 1992. nakon otpuštanja najboljih novinara državne televizije i progona Hrvata iz Vojvodine, Šešeljeva Srpska radikalna stranka osvojila je na parlamentarnim izborima više od milion glasova. Na predsedničkim izborima 1997. radikalski lider pobeđuje sa 1,7 miliona glasova (nije izabran jer je osvojio manje od polovine broja glasova). Sa 306.000 glasova na poslednjim izborima SRS je osvojila 22 poslanička mandata.

Ratni zločinac pretio je da će svakome ko ga tako nazove „razbiti njušku“, te da će početi od predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka i Tomislava Žigmanova, predsednika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Potom se na delu videla većinska Srbija, poslanicu Demokratske stranke u Skupštini Srbije Aleksandru Jerkov okružili su, psovali i na najgrozomorniji način vređali poslanici SRS i vladajući naprednjaci.
Nije kraj, zato što, novija istorija ukazuje na to da kraja, zapravo, i nema, jer je Šešelju svaka demonstracija nasilja i primitivizma donosila poboljšanje rejtinga.

Fašizam na delu

Progon Hrvata iz Vojvodine, pod komandom Slobodana Miloševića, bio je pokazna vežba u stvaranju Velike Srbije, realizacijom ideje Dobrice Ćosića i trećepozivne ideološke jedinice u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti o „humanom preseljenju“. Tu humnost u Šešeljevoj izvedbi osetila je na svojoj koži porodica zemunskog Hrvata Ivana Barbalića, opljačkana i izbačena iz stana u zemunskoj Ulici Radiča Petrovića. U prvim redovima rulje koja je sprečila izvršenje privremene sudske mere, vraćanje Barbalića u stan, radikalskih SA (Sturmabteilung) odreda, bili su Šešelj, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić i sadašnji Aleksandar Vučić. Barbalići su opljačkani, a u stan se istog dana, 1. jula 1997, uselila Ljiljana Mijoković, danas Mihajlović, službenica zemunskog "Poslovnog prostora" i Šešeljava sekretarica, tada nevenčana supruga urednika fašističkog glasila Zemunske novine Ognjena Mihajlovića, priređivača sabranih dela radikalskog lidera. Nepunih 20 godina kasnije postala je poslanica Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije i članica njenog Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova. Oteti stan prijavila je Agenciji za borbu protiv korupcije, prilikom izrade imovinskih kartica funkcionera, kao svoj.

Barbalići već 17 godina ne žive u Zemunu, Ivan je uvek isticao da je Zemunac, jer to je „stanje duha, a ne adresa“. I da je, uprkos svemu, imao sreće, budući da je porodica, iako opljačkana, prošla „bez ogrebotine“.

"Prošao je sav ovaj rat, koliko je ljudi ubijeno, proterano, koliko porodica uništeno. Zločin se multiciplirao, koliko roditelja, koliko dece, najbližih, generacija iznad, generacija ispod. A neku cenu smo, ipak, platili tom ratu. I, ako je to cena, taj stan - ne daj bože da je ubijen Dario, neko od familije, ili ja - onda je to najmanje. Najmanja cena koja se može platiti“, reči su Ivana Barbalića.

Hrtkovaca se seća i međunarodna javnost, slučaj Barbalić je zaboravljen. Aleksandar Vučić uzvikivao je na zemunskim ulicama parole protiv „ustaša“, odnosno zemunskih Hrvata, Šešelj na televiziji poručivao da „mali ustaša neće ići u srpsku školu“, pokazujući putovnicu šestogodišnjeg Daria Barbalića. Pobunili su se prijatelji i komšije Ivana Barbalića, te demokratska javnost, preko medija. Radikali su bili jači i brojniji. U kopirnicu aktiviste Slobodnih građana za Zemun Ljubiše Rankova dva puta je bačena bomba, advokata Nikolu Barovića pretukao je, u prostojima Studija B, Šešeljev telohranitelj.

Niko nije prošao nepovređen, neki su toga svesni.
Ima li na licu Srbije još mesta za brazgotine?

* Tekst objavljen na Remarkeru