Udovica bivšeg predsednika SFRJ Jovanka Broz preminula je u nedelju, 20. oktobra  u 11.45 sati u Beogradu u 89. godini.

Zvanično u  braku sa tridesetdve godine starijim Josipom Brozom bila je od 1952. do njegove smrti 1980. godine. Potpuno su razdvojeni tri godine ranije.

Jovanka Budisavljević Broz rođena je 7. decembra 1924. godine u Lici, Hrvatska. Sama je pričala da njena porodica potiče iz Peći na Kosovu, zbog čega su i selu u koje su se preselili u Hrvatsku dali ime Pećani. Kuću u kojoj se rodila, pričala je ona, tokom rata italijanske snage su pretvorile u svoj štab da bi je pre povlačenja spalile. Druge dve kuće koje su posedovali njen otac Mića i majka Milica, sa čitavim selom zapile su ustaške snage. Inače je sa 17 godina stupila u Savez komunističke omladine Jugoslavije. Tokom Drugog svetskog rata ranjena je u nogu, razbolela se od tifusa, a 1943. godine poginuo joj je brat Maksim i umro otac. U 21. godini dobila je dva ordena za hrabrost, a nosilac je i Partizanske spomenice. Takođe je imala čin potpukovnika Jugoslovenske narodne armije.

U zavisnosti od izvora tvrdi se da je Tita upoznala 1944. ili 1945. godine. U tom trenutku on je iza sebe imao tri braka (Pelagija Belusova, Johana Kening i Herta Has) i verovatno još uvek neprežaljenu ljubav sa prerano preminulom Davorjankom Paunović. Mnogi su spekulisali i nagađali kako se uopšte mlada Jovanka našla u Titovom okruženju. Neki su uveravali da su je za maršala odabrali na “najvišem nivou”, drugi da su upravo na državnom vrhu procenili da bi brak etničke Srpkinje i etničkog Hrvata bio izuzetna reklama za ideologiju “bratstva i jedinstva” na kojoj je počivala druga Jugoslavija, dok su treći smatrali da je objašnjenje vrlo jednostavno i da je ova Ličanka ispunjavala estetske kriterijume koji su imponovali Brozovom ukusu.
Venčali su se 15. aprila 1952. godine u vili Dunavska u Iloku. Mladoženjen kum je bio šef OZNE Aleksandar Ranković, isti onaj koji će 1966. godine biti uklonjen sa političke scene, navodno, zbog sumnji da je prisluškivao Tita. Kum sa mladine strane bio je general Ivan Gošnjak koji je do 1967. godine bio savezni sekretar za narodnu odbranu.

Tito i Jovanka bili su par koji je simbolizovao slavu Jugoslavije u i izvan zemlje. Putovali su zajedno po svetu, sastajali se sa visokim političarima, intelektualcima, zvezdama šou biznisa. Kao predstavnike države koja je dala veliki doprinos borbi protiv fašizma, a posle rata okrenula leđa ruskom diktatoru Staljinu, te u vreme blokovske podele zauzela poziciju između Istoka i Zapada i bila jedna od nosećih u uspostavljanju Pokreta nesvrstanih, svuda su bili rado dočekivani. Jugoslavija je u to vreme i sama postala zanimljiva mnogim visoko rangiranim gostima, koje su Brozovi rado ugošćavali i kod kuće. Jovanka je postala, na neki način, i modni simbol, uvek obučena u modele poznatih kreatora, sa prepoznatljivom teškom punđom, frizurom koju bitno nije menjala do kraja života. 

Raskošnost njihovog života bila je upadljiva. Ipak, unutar autokratskog sistema blažeg tipa (ako se poredi sa onim koji su tada postojali u većini drugih državama Istočne Evrope), u zemlji koja je doživljavala svoj preporod i u kojoj je uglavnom vladala socijalna i ekonomska jednakost, to blještavilo je malo kome smetalo. Naprotiv dominiralo je uverenje da Tito i Jovanka, kao i čitava visoka hijerhija tog doba, upravo takav tretman zaslužuju.

Odnosi njih dovje zaoštreni su početkom sedamdestih. Kao najodgovornije za udaljavanje supružnika Jovanka će kasnije navoditi funkcionere tog doba Staneta Dolanca i Matje Ribičiča, te generala Nikolu Ljubičića. U retkim razgovorima koji su objavljeni Jovanka je tvrdila da je pokušavala da zaštiti svog ostarelog supruga od uticaja raznih “agenata”, koje je svuda uočavala. Istina nikada nije potpuno utvrđena ali je izvesno da je Jovanka došla u sukob sa Titovim okruženjem, te da je u finalu maršal praktično okrenuo leđa svojoj supruzi. Mada je veliko pitanje koliko je ostareli predsednik bio, tih poslednjih godina, sposoban za rasuđivanje.

Kućni pritvor nakon Titove smrti

Jovanka je za Titova života poslednji put viđena u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera Norveške. Iako se formalno nisu nikada razveli, nije se videla sa Titom poslednje tri godine njegovog života. Neki svedoci su govorili da je osamdesetosmogodišnji Tito odbio da je primi u posetu poslednjih dana koje je proveo u bolnici u Ljubljani. Navodno, u prvi mah nije joj bilo dozvoljeno ni prisustvo na Titovoj sahrani maja 1980. godine, ali joj je, po nekim izvorima, to omogućeno tek posle intervencije Indire Gandi.

Poznato je da su tri meseca po Titovoj smrti ljudi iz tajne službe upali u njen stan u Užičkoj 15. u Beogradu, ispreturali ga, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se preseli u Bulevar mira 75, gde je stavljena u neku vrstu kućnog pritvora. Da se upravo tom rečju može objasniti pozicija u kojoj se našla žena koja samo nekoliko godina ranije bila od najvišeg mogućeg uticaja, pokazuje i to što je tek 2009. godine dobila ličnu kartu i pasoš. Međutim, samo četiri godine kasnije niti ona niti bilo ko iz porodice Broz nije bio prisutan kada je otvoren sef sa Titovom zaostavštinom pohranjenom u Narodnoj banci Srbije. Šta je bilo toliko problematično pa je žena koja je, ako ne ranije, a onda od Titove smrti bila van svih političkih uticaja, bila izložena takvom i toliko dugom poniženju od strane nadležnih, nemoguće je objasniti.

U svakom slučaju, izolaciju u kojoj se našla sama javno skoro da nije dovodila u pitanje, a tome se nisu protivile ni nomenklature koje su zemljom upravljale do početka njenog raspada krajem devedesetih, ni ozloglašeni Miloševićev režim koji je Srbiju i region u propast odveo u devedesetim, pa ni vlade koje su se izmenjivale devet godina po njegovom obaranju sa vlasti.

Jovanka Broz se zaista odlučila za izolaciju, ali ne može se reći da je i apsolutno ćutala. U decembru 1985. godine u otvorenom pismu poslanicima Savezne skupštine, opisala je pretres stana i početak mučnog perioda koji će trajati skoro trideset godina.

Da je taj dan doživljala kao kobni, te da je u njoj urezao duboke tragove, jasno je s obzirom da je izvan toga o malo čemu i u buduće uopšte govorila:

"Ta mučna premetačina je trajala od jedanaest sati pre podne do duboko u noć. Ujutru su sve to nekud odneli. Ništa nisu pomogla uveravanja da su to moja lična pisma, računi, dokumenti. Bila sam sama u kući, sve osoblje koje je tu radilo nekud je poslato. Bila sam sa deset nepoznatih ljudi i bojala sam se. Bojala sam se čak i za svoj život. Kad su počeli obijati vrata, pozvala sam svoju sestru Nadu da dođe. Ona je prisustvovala celoj toj mučnoj situaciji čišćenja. Pri odlasku, prišao mi je taj Nikolić i zapretio da će ako Nada bude govorila šta je tog dana videla, to i glavom platiti." 

Često se žalila na loše stanje u vili u koju je smeštena a koja se nalazi preko puta Belog dvora u elitnom beogradskom naselju Dedinje. I oni koji su je posećivali pričali su da prozori na ovom oronulom zdanju propuštaju, da se vlaga uvlači u zidove, da grejanje uglavnom ne radi … Po kazivanju mnogih kuća se jednostavno sama od sebe raspadala, dok Titova udovica nije imala sredstava za bilo kakvu rekonstrukciju.

Zabeleženo je da je februara ove godine kuća i opljačkana. Tada su još jednom otvorena nagađa šta su lopovi mogli tražiti, da li su zaista u pitanju slučajni provalnici ili neko ko je preskočio redovno zatvorenu ogradu “po zadatku”, ali zvaničnog policijskog izveštaja koji bi te spekulacije zaustavio do ovog trenutka nije bilo.
Kada se sve uzme u obzir čini se da su u pravu oni koji konstatuju da je tri decenije po Titovoj smrti potrošila uglavnom u siromaštvu. Dane je provodila u društvu jednog dodeljenog joj vrtlara, posećivao ju je izrazito uzak krug rodbine i prijatelja, sa Titovim naslednicima uglavnom nije održavala kontakte. Po potrebi nadležni su joj obezbeđivali vozača.

U jednom od malog broja intervjua, onom iz 2003. godine, iznela je ocenu da Tito nije odgovoran za sve što joj se dogodilo, te da je sve uradio kako bi joj spasao život. Na godišnjice njegove smrti uglavnom je lično dolazila u Kuću cveća i polagala cveće. Kada su joj ministri Ivica Dačić i Rasim Ljajić uručili lična dokumenta 2009. godine, široko nasmejana je rekla da je veoma srećna “jer sada može da putuje”. Takođe nekoliko meseci pre nego što će završiti u bolnici izjavila je da “živi iz inata”.

Nikada se nije izjasnila o političkim akterima zbivanja u kojima je zbrisana zemlja čiji će simbol ostati. U medijima su se pojavljivale izjave onih koji su bili u kontaktu sa njom i koji su govorili da ju je raspad Jugoslavije teško pogodio.  

* Radio Slobodna Evropa