Letnja književna šema
Kratka priča: Skok
Piše: Zoran Ž. Paunović 10/08/2018 | 13:06

Zoran Ž. Paunović živi i radi u Beogradu. Studirao je engleski, makedonski, srpski i staroslovenski jezik na univerzitetu u Skoplju, kao i engleski i bugarski jezik na univerzitetu u Beogradu, gde je i diplomirao. Radio je kao prevodilac i veb-novinar za tada nezavisni internet portal i radio stanicu B92 kao i za pokret Otpor!. Od 2001. godine je frilenser a od 2012. ima status slobodnog umetnika/književnog prevodioca. U autore koje je do sada preveo spadaju: Patriša Hajsmit, Tibor Fišer, Sebastijan Foks, Toni Parsons, Dilan Tomas, Noam Čomski i Tomislav Osmanli. Prvu pesmu i kratku priču objavio je kada je imao devet godina. Objavljivao je kratke priče u književnim časopisima i na veb-portalima.
+++++++++++++++++++++++++++

SKOK

         ... u režiji Šona Pena možete pogledati i sutra, devetog januara u dvadeset časova. Temperatura u gradu i okolini je KOLIKO?! D e v e t stepeni!!! Khm... Da, dragi slušaoci, verovali ili ne! Pritisak… Klik! – isključio je radio na svom ajfonu i stavio ga u desni džep trenerke. Ležao je i čitao. Iz kupatila se čuo ubrzani zvuk mašine za pranje veša.

          – Centrifuga. Još samo malo...

          Osluškivao je. Mašina se ućutala. – Klik! – čuo je mašinu. Ustao je i spustio knjigu na sto. Otišao je do kupatila. Izvadio je veš iz mašine i stavio ga u plastičnu korpu.

           – Ko da se sada penje do vešernice?! I valjda neće opet ona smaračica sa petog da dođe da namešta lanac na bicikli – pomislio je a dobro je znao ko će se popeti do vešernice.

          Uzdahnuo je, izašao iz stana i počeo da se penje stepenicama ka šestom spratu noseći korpu sa vešom.

          Vešernica je bila ledeno hladna. Čuo je kapi kako dobuju po limu oluka, kao da su se utrkivale koja će pre da padne. Otvorio je prozor nadajući se da će spoljašnja toplota poništiti nagomilane negativne temperature prostorije koja ih je marljivo sabirala protekla tri dana. Zvuk dobovanja se pojačao. Miris jabuka koje je komšija preko zime čuvao u gajbici u vešernici podigao se do njegovih nozdrva. Pogledao je ka njima i video da je većina trula. Prostro je veš, uzeo jednu zdravu jabuku iz komšijine gajbice, stavio je u levi džep, izašao iz vešernice i zaključao je.

          Ostao je na krovu-terasi zgrade. Bacio je pogled ka plavom nebu i okolnim krovovima prekrivenim debelim slojem snega. Približio se ogradi i nagnuo se. Posmatrao je tačkice od ljudi koji su mileli ulicom. – Stvarno je toplo! – pomislio je i pogledao u vrhove svojih crnih starki. Prijala mu je toplina.

          – Idealno vreme za grip! – osetio je probadanje u grudima.

          Otišao je do ograde na suprotnoj strani. Ugledao je dobermana u dvorištu zgrade i počeo da laje u znak pozdrava. Miša, malen poput mrava, uzvratio mu je pozdrav. Dok su se oni tako pozdravljali krajičak njegovog oka ugledao je nešto crno na suprotnoj strani. Pogrbljeni čovek u zimskoj, crnoj, rebrastoj perjanoj jakni sa kapuljačom preko glave hodao je po krovu zgrade preko puta. Krov je bio ravan i imao je oblik jednakokrakog trougla. Lagano je hodao po jednom od krakova.

          – Liči na narkomana! Ako je urađen, pašće sto posto!

          Nosio je crne pantalone pripijene uz duge, tanke noge. Koračao je lagano, sigurnim korakom. Njegove dugačke ruke skoro da se nisu micale, samo su otromboljeno visile. Približio se samom špicu trougla. Zaustavio se i pogledao nadole. Ispod njega ništa, pet-šest spratova vazduha. Gledao je između vrhova svojih crnih cipela.

          – Skočiće! – pomislio je, izvadio ajfon iz džepa i uperio ga ka čoveku u crnom. – Klik! – uključio je kameru.

          Čovek je izvadio cigaretu iz kutije. Prineo ju je ustima i zapalio.

          – Čoveče! Baš kao u filmovima. Poslednja cigareta! Kuuul! I niko nikada neće saznati zašto je to uradio. Možda je dadaista! Neee, oni su izumrli, a i stil nije na nivou... Leteće brzo ali kratko. Možda sluša one infante iz Zrenjanina pa je uleteo u njihov trip?! ♪♫♪Letim, letim ja nakratko, razbiću se uskoro, osećam se kao ptica, još malo pa je gotovo.[1] ♪♫♪ Ma, mator je on za to... Izvini, ali čovek je onoliko mlad koliko se takvim oseća! Odavde će izgledati kao neka spljoštena buba, glava će mu se rasprsnuti, zacrveneće trotoar, a ljudi će se skupiti oko njega, zuriće u polomljeno telo i udove, okretaće glave od krvavog prizora, žene će padati u nesvest (ne sve, ali barem po neka – nisu ni one što su nekada bile), deca će mesecima pričati o tome, doduše sve ređe kako vreme bude prolazilo, možda će neko od njih, kada odraste, iskoristiti sećanje na njegov skok u sceni svog filma, a na kraju će ga se sećati samo majka, otac i sestra... Ako ih ima! Jadnik! Možda:                                                                                                                                                                                     

          a) roditelji i sestra više ne žele ni da čuju za njega

          b) je izgubio posao, a u dugovima je do guše

          c) ga je ostavila žena koju ludo voli... i to sa njegovim najboljim drugom

          d) mu ćerčica umire od leukemije ili tako nečega

          e) su mu u ratu uništeni porodični dragulji

          f) je impotentan plus sterilan

          g) je HIV pozitivan

          h) nema lovu za fiks

          i) bi trebalo da manje čitam turobno štivo…

          Čovek je brzo i duboko uvlačio dim cigarete. Stajao je kao skamenjen. Zurio je u prizor ispod sebe ne vadeći cigaretu iz usta. Vrhovima prstiju u crnoj rukavici tapkao je po butini.

          – Skoči! To još nikada nisam video! Hajde – hop! Neeeee, prvo skoči pa reci hop!

           Osetio je klecanje u kolenima i peckanje u uglovima noktiju, kao kada na teveu gleda hirurške zahvate. Uvukao je ruku u levi džep. Čuo je kako mu u ušima dobuje srce. Prstima je snažno stegao jabuku.

          – Trebalo bi da popričam s njim. A kako da popričam s njim?! Možda bi mu bilo lakše... Da, da, pa da povuče i mene!!! Neka hvala, ta nisam mu ja Otac Terezije. Ništa ja tu ne mogu da promenim. Ako je čovek lepo odlučio, neka ga, njegova stvar, ovo je ipak jedna demokratska zemlja, šta ja tu imam da se mešam?! A da ipak viknem?! Možda ga samo jedno ne spreči? A šta ako je egzibicionista pa se skine go, zaradi upalu pluća, skoči i u vazduhu izvede salto mortale. Vauuuuu... Seks, droge i rokenrol! Ma da, jak neki seks... Rolaj čoveče, jednom se živi... Hajde! ♪♫♪Džamp! Džamp! Džamp araund![2]♪♫♪ Bolje da me ne vidi... Idi kući. Sanjaćeš ga, presretaće te noću u podrumu, u komšiluku... ali bih t a k o želeo to da vidim... A kad bih ga pogodio jabukom? Ti si, bre, bolestan. B o l e s t a n. Skoči! Skoči! Skoči! ♪♫♪Hopa-cupa skoči da ti vidim oči![3]♪♫♪ Skoči! SKOČI, MOLIM TE!

          Čovek u crnom se prenuo i pogledao ka njemu.

          Trgao se i spustio ajfon. Osetio je peglu u stomaku. Povraćalo mu se. Izvadio je ruku iz džepa.

          – Nemoj da skačeš! Samo sam se šalio... Život je lep, sunce se ponovo rađa, kupićeš ti drogu, vratiće se ona, biće sve u redu, ozdraviće ti ćerka, ugradiće ti već nešto...

          Čovek se u mestu okrenuo za sto osamdeset stepeni. Kao vojnik.

          Podigao je ajfon. Zumira ga. Ugledao je deo čovekovog lica uokvireno crnom kapuljačom perjane jakne i na njemu ozbiljan i u isto vreme zamišljen izraz, kao da kaže: – O, jebem li te živote!

          – Lice mu očajno izgleda! Možda mu je takvo od rođenja?! Neće valjda da skoči unazad?!

          Čovek je zakoračio ka suprotnom kraju krova. Hodao je po samoj ivici. Zaustavio se, povukao jedan dobar dim, bacio opušak i pljunuo. Provukao je telo kroz otvor na krovu i nestao.

          – Znao sam! Ali, znao sam!!!

          – Klik! – isključio je kameru i vratio ajfon u džep.

          – Ovde se stvarno nikada ništa ne dešava!... Ćuti, dobro je. Još bi mi samo on falio da ga nosim na duši! Dobro je...

          Zaključao je terasu i sišao do svog stana na prvom spratu noseći praznu korpu za veš u ruci. Ušao je u radnu sobu, izvadio jabuku iz džepa, obrisao je, uzeo nož i isekao je na pola. Među semenkama jabuke ugledao je usnulu crnu bubu. Izvadio ju je vrhom noža, otvorio prozor i pažljivo položio na sims. Presekao ga je hladan i vlažan vazduh. Brzo je zatvorio prozor. Prišao je stolu i uzeo knjigu.

          – Dragi moj gospodine Pinčon, – kazao je i pogledao u knjigu koju je držao u ruci a potom bacio pogled ka crvenim knjigama Reč i misao na polici i dodao uz blagi naklon – gospodine Kafka, uz svo dužno poštovanje, jebite se! – namignuo je knjizi u ruci i otvorio je, zagrizao polovinu jabuke i nastavio da čita. 

[1] Oružjem protivu otmičara, Ptica

[2] House of Pain, Jump Around

[3] Narodna pesma